Курсула
Вараваринско поље, притисла војска.
И српска и турска ,да се крвнички кољу.
А на пољу Злакобиву, очајну мегдану.
Стоји јунак црн делија, на коњићу врану,
Хрче коњић земља бије, баца пене бледе, 5
А делија џилит игра, двије га војске гледе,
Црни арап мегдан хоће, па иште јунака.
Да се поздраве, и познаду ватром из пушака.
Оружје и одело све у сухо злато,
Стоји јунак црн делија, на беломе ату. 10
А из војске српски јунак се појави,
Крвавог одела, очију крвавих,
Па њему не беше кадива у срни,
Већ дебело сукно у тој мркој крви,
На ногама нису чизме сврх мостова, 15
Већ лаки опанци, калчина крвава.
На глави му црна шубара јагњева,
А широку палу бацио на плећа,
Те срамена лева крвав банчак сева,
Па ће тако дуго да дели мегдана. 20
А под њима танка бедевија врана,
Дао јој дизгине, па је руком чеше.
Чибуком се маши и у кремен креше,
Запалио лулу, облаци се вију,
А кобила танка опружила шију, 25
Па тако лагано иде пред делију.
Насмеја се арап-насмеје му се дачо!
Што пијано влашче на коњу заспало.
Па се окреће својима, да се мало смеју.
Каквог му каури шаљу мегданџију. 30
Курсула само пуши и дивани.
Играчка су њему крвави мегдани.
Тек арапу црну дуго се не чекат,
Кубурџијом бије из далека,
Неможе да трпи, жедан бојне славе, 35
Па још једну меће-ал Јово се не креће.
Зачуди се турче, вришти вранац љуто.
Па хрче-слути да ће погинути.
А Курсула иде све арапу ближе,
И кобила поче, ушима да стриже, 40
Па издиже шију, те гледа делију.
Сад Курсула лулу тури.
А срамена печа сину,
Па убоде љуту змију,
И потече арапину. 45
Пуче пушка арапова,
Те запали мегдан-поље,
А у Јове пушке нема.
Он свакада само коље,
Звекну љута бакрачлија, 50
Под ребрима бедевија.
И заблиста тешка пача,
У српскога мегданџије.
Љута змија бедевија.
Четири копља пре скочила, 55
И у једном још те скоку,
Па да раздроби вранца чила,
Ал да видиш љута јада,
Од арапа дели мује,
Кад у срба очи згледа, 60
Препаде се као од муње.
На мах вранца обрнуо,
И побеже са мегдана,
А за њима подигла се,
Она љута змија врана, 65
Пршти поље од копита,
Чили вранац хитро граби.
И тек иза све хардије,
Стаде да се заустави,
Ал у маху одмах! 70
Тад арапину паде глава,
Прену крвца по вранићу,
Поцрвене мека трава.
Аферим ти славна кауринска делијо!
Брзус арап није за мегдан ни био, 75
Повикаше турци и хардија цела.
И пропусти срба здрава и весела.
А Курсула Јова, врати се са мегдана,
И од њиме танка бедевија врана,
Дао јој дизгине па је руком чеше, 80
Чибука се маши и у кремен креше,
Запалио лулу-облаци се вију,
А кобила танка опружила шију.
