Краљ Вукашин/21
ПОЈАВА VII
Горњи, и Вукашин с Никшом.
ВУКАШИН:
Бог је са њим, браћо,
А на нама почива проклество;
Нек ми нико друкчије не вели,
Бог је са њим.
(Даје штит Никши, који га носи на поље).
Обрт бојног лица
Испаде нам брз, уредан, диван,
А кнез ипак о мало што није
Пробио ми коначно средину!
Да и таку на њ изведем војску
Какових је некад изводио
Силни Душан, он би ми и таку
Надрвао са шачицом људи.
Бог је са њим; не могу му ништа.
ГОЈКО:
Ти говориш тол’ клонулим духом
Као да си битку изгубио.
ВУКАШИН:
Хо, већ видим: остадох вечерас
Крај бездане, у коју ћу сутра
Неизбјежно стропоштат’ се с вама.
(Улазе Срећко и Дијак).
Ходи, Срећко, Дијаче приступи,
Ви носите оборено лице,
Ал’ Бога ми ни једному данас
Није св’јетло поред свег јунаштва.
(Дијак вади једно писмо и пружа му га).
Какво писмо?
ДИЈАК:
На тебе из Рима.
Поп је с другим пошо хитно кнезу.
(Вукашин чита, па се смијеши).
ГОЈКО:
Лице ти се у мах разведрило!
Вукашине, шта ти се ту пише?
ВУКАШИН:
Што најбоље жељети смо могли.
Ет’ п судби већ се додијало
Гонити ме,
Те у књизи бурног ми живота
Црни лист је једном преврнула.
Мало прије бјесмо над безданом;
Спасени смо сада.
УГЉЕША:
Којим чудом?
ВУКАШИН:
Рим је св’јету крстоносну војну
Објавио; једни владаоци
Дају блага, а војника други.
Мене пака Римски поглавица
Светој војни поставља на чело,
Краљевски ми наслов потврдивши.
Сад и Лазар признат’ ми га мора.
Тим је борби нашој крај учињен.
О јунаци, сад ћу ево друго
И срећније отворит’ вам поље.
УГЉЕША:
Српске крви пролито је доста;
На Турчина, на Турчина једном.
ГОЈКО:
Буд’ и тако, када није боље.
Само што нам ту још једно треба,
Да са Ср’јемцем рачун пречистимо,
Те да знамо на чем свак остаје.
Ви се тога као не сјећате.
ВУКАШИН:
Сад Сријемац мора попустити,
Ако неће да повуче на се
Сву хришћанства мржњу и освету.
НИКША (улази):
Чујете ли ону бујну радост
На кнежевој страни?
ВУКАШИН:
А са шта је?
НИКША:
Таст му с војском приспио у табор.
УГЉЕША:
Богдан!
ГОЈКО:
Хајте сада
И о миру с њим разговарајте.
НИКША:
Па и Дејан мало прије прешо...
ГОЈКО:
Кнезу прешо?
НИКША:
Са четама својим.
ДИЈАК:
То је пропаст.
УГЉЕША:
Дејан, Дејан рече?...
Је л’ могуће, Никша?
ГОЈКО:
О деспоте,
О деспоте, не вељах ли теби
Да се Дејан на издајство спрема?
ВУКАШИН:
Гром за громом!... Ал’ у власти мојој
Царица се налази; Сријемац
На мир поштен ако не пристане,
Извести ћу њу пред војску нашу
И погубит’ њему на очиглед.
Ти, Дијаче, с таковом пријетњом
Посланику иди; та ће више
Дати снаге његовим ријеч’ма
Но сва римског поглавице писма.
НИКША:
Међу нама већ царице нема.
ВУКАШИН:
Шта!
ДИЈАК:
Краљевић њу је са Дејаном...
ВУКАШИН:
Не, не свршуј, молим те, не свршуј;
Волио бих да ми сад нав’јестиш
Смрт скорашњу, но то да искажеш,
Ах! је л’ можно!
ГОЈКО:
Све је већ, све можно;
И све треба тачно да дознамо.
Шта би, Никша?
НИКША:
При свршетку борбе
Напао је Марко на стражаре
Што чуваху царицу, к’о мухе
Све разгнао, па с њом за трен ока,
У средини Дејанове чете,
На обалу другу препловио.
Ја то видјех, ну за добро нађох
Да прешутим за вријеме боја.
СРЕЋКО:
На свога се оца подигао!
КРАЉЕВИЋ:
Лажеш, Срећко, ја сам с оцем мојим.
ВУКАШИН:
О наказо!
(Устремљује се с мачем на сина.Овај се на
страну трже, а Угљеша и други стају
пред Вукашина.)
Пустите ме, људи,
Да га сатрем.
УГЉЕША:
Сад одступи. Марко.
КРАЉЕВИЋ:
Ја поштено тамо дужност сврших,
А доћи ћу кашње да с’ оправдам,
Кад разлогу гњев уступи мјесто.
(Отиде.)
ВУКАШИН:
Никад више на очи га моје,
Чујете ли, никад не пуштајте,
Црни Марко, и тебе овако
Усрећила дјеца ти још црња;
Мати њина изневјерила те,
Оставила браћа и родбина;
Пред иконом плам ти с’ угасио,
Угасила ватра на огњигату...
УГЉЕША:
Не, за Бога, Вукашине, тако!
ВУКАШИН:
К’о што данас пред твојом те војском
Не видјесмо, дао Бог пред њоме
Никад људи и не видјели те,
Но по туђој земљи тумарао,
Служећ’ ув'јек туђег господара.
(Баци се у наручје Угљеши, који га одводи, за
њима одлазе и остали).
НИКША:
Да г’ убијем одмах, тим бих само
Велико му добро учинио.
Нећу; прије ваља да исцрпе
Све биједе овога свијета,
Па тек онда зграбићу му душу
И бацити да тежином гр’јеха
Одвучена падне у дно пакла,
К’о стијена бачена у море.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|