Краљевић Марко и вила Равијојла
Појездише до два побратима
Преко красна Мироча планине.
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је војвода Милошу.
Напоредо језде добре коње, 5
Напоредо носе копља бојна
Један другом бијело лице љуби
Од милоште до два побратима:
Ђаке Марко на Шарцу задријема,
Пак бесједи побратиму своме: 10
"А мој брате, војвода Милошу!
Тешко ме је санак обрвао,
Пјевај, брате, те ме разговарај."
Ал' бесједи војвода Милошу:
"А мој брате, Краљевићу Марко! 15
Ја бих тебе, брате, попјевао,
Ал' сам синоћ много пио вино
У планини с вилом Равијојлом.
Хоће мене она устријелити
И у грло и у срце живо." 20
Ал бесједи Краљевићу Марко:
"Пјевај, брате, ти се не бој виле.
Док је мене Краљевића Марка
И мојега виловита Шарца
И мојега шестопера златна." 25
Онда Милош поче да попијева,
А красну је пјесму започео
О свих наших бољих и старијих.
Како ј’ који држо краљевину
По честитој по Маћедонији, 30
Како себе има задужбину.
А Марку је пјесма омилила.
Наслони се седлу на облучје,
Марко спава, Милош попијева.
Зачула га вила Равијојла, 35
Па Милошу поче да отпијева,
Милош пјева, вила му отпијева.
Љепше грло у Милоша царско.
Јесте љепше него је у виле.
Расрди се вила Равијојла, 40
Пак одскочи у Мироч планину.
Запе лука и двије бијеле стријеле.
Једна удри у грло Милоша.
Друга удри у срце јуначко.
Рече Милош: "Јао моја мајко! 45
Јао Марко, Богом побратиме!
Јао брате, вила ме устријели!
А нисам ли тебе бесједио,
Да не пјевам кроз Мироч планину."
А Марко се трже иза санка, 50
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
Шарца коња и грли и љуби:
"Јао Шаро, моје десно крило,
Достигни ми вилу Равијојлу, 55
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом;
Покрит ћу те свилом до кољена,
Од кољена ките до копита;
Гриву ћу ти измијешати златом, 60
А поткитит ситнијем бисером.
Ако ли ми не достигнеш виле,
Оба ћу ти ока извадити,
Све четири ноге подломити,
Па ћу т’ овдје тако оставити. 65
Те се туци од јеле до јеле,
Ко ја Марко без мог побратима."
Довати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину,
Вила лети по врху планине, 70
Шарац језди по сриједи планине,
Нигдје виле ни чути ни видјет.
Кад је Шарац загледао вилу,
По три копља у висину скаче,
По четири добра у напредак, 75
Брзо Шарац достигао вилу.
Кад се вила видје на невољи,
Прну јадна небу под облаке.
Потеже се буздоварфом Марко
Пустимице добро нештедице, 80
Бијелу вилу међ’ плећи удари,
Обори је на земљицу чарну,
Пак је стаде бити буздованом
Преврће је с десна на лијеву,
Пак је бије шестопером златним: 85
"Зашто, вило, да те Бог убије,
Зашт' устријели побратима мога?
Дај ти биље ономе јунаку,
Јер се не ћеш наносити главе!"
Ста га вила Богом братимити: 90
"Богом брате, Краљевићу Марко,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Дај ме пуштај у планину живу,
Да наберем по Мирочу биља,
Да загасим ране на јунаку!" 95
Ал је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу јуначком,
Пусти вилу у планину живу,
Биље бере по Мирочу вила,
Биље бере, често се одзива: 100
"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"
Набра вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку:
Љепше грло у Милоша царско,
Јесте љепше, него што је било, 105
А здравије срце у јунаку,
Баш здравије, него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
и Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше Поречкој крајини 110
И Тимок су воду пребродили
И Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској.
Али вила међ вилама каже:
"О чујете, виле другарице, 115
Не стријељајте по гори јунака,
Док је гласа Краљевића Марка
И његова виловита Шарца
И његова шестопера златна;
Што сам јадна од њег претрпила,
И једва сам и жива остала!" [1]
