Киклоп
Киклоп
- Κύκλωψ -
Napisao: Еурипид
Превео:
|
ЛИЦА:
|
САДРЖАЈ: |
Први чин
уреди
(Пећина Киклопова на Сицилији)
СИЛЕН:
Рад тебе, Бакхо, триста јада трпим ја
Још сада, ко кад младост цвијетом цвала ми.
Ти прије свег полудје ‐ Хера створи то[1]
И горским вилам', храниљама, утече,
А онда у бој са синовим' Земљиним[2]
Ти зађе. Ко друг бојни о бок стадох ти,
Енкеладу на сриједи копљем пробих штит
И убих га.[3] Дед да видим, да л' сан је то!
Не, Зеуса ми! ‐ показах Бакху и плијен тад.
Ал' муку мучим већу сада од оних,
Кад Хера на те руљу диже хајдучку,[4]
Тиренце, у свијет далек да би доспио.
Кад дознах, у потрагу пођох за тобом
Са дјецом својом. И на врху крме ја
Сам стајах, лађом овесланом управљах.
Уз весла синци сјели, ‐ сињи сав се вал
Од пљуска бијели, тебе траже, Господе!
Већ недалеко од Малеје пловимо,
Кад с истока се на брод вјетар подиже
И амо Етни нас на стијену баци ту,
Једнооки гдје морског бога синови,
Људоморе Киклопи, живе по спиљам'
У пустоши. И један ти нас улови, ‐
У дому смо му робље. Господара нам
Полифем зову. Мјесто клика, ијука
Киклопу опакоме стада пасемо.
По обронцима крајњим пасу синци ми
Крд, јањад младу, све по доби цвијетак млад.
А мени рече, ту нек пуним корита
И метем стан. Још безбожнику опаком,
Киклопу ручак морам спремат проклети.
И сада ево под силу на заповијед
Дом гвозденијем грабљама му чистим ја,
Киклопа да госпара, кад се врати он,
И овце у чистој му спиљи примимо.
Већ видим гдје ми синци с паше гоне крд.
А што је то? Зар коло сада играте,
Ко оно с Бакхом кад у друштву свечаном
Ви дому Алтејину[5] путем пођосте,
А звук вас, свирка лире мамом омами.
(Збор гони стадо, пјева, бучно игра)
ЗБОР:
Куд отаца роде дични[6],
Куд ми роде мајка дичних,
Куд мед стијење хрлиш ово?
Не пирка В ту лахор‐вјетрић,
Не расте ли травка сочна?
Нема л' живе извир‐воде
У коритим' близу спиље,
Гдје ти блека дјеце стоји?
Иш! Нећеш ли ту, ту пасти
На брежуљку томе росном?
Хеј, каменом ћу сад на тебе!
Дед врат' се, врати, витороги,
Стражо тора свом овчару
Киклопу, ух ‐ дивљаку!
Дед олакшај пуно виме,[7]
Дојком нуди младо, ‐ јање
Што у дому остави га!
Тебе блека дјеце ситне,
Штоно обдан спава, зове.
Нећеш бујну траву, пашу,
Пустит веће, тору кренут,
Етни подно хриди кршне?
Нема овде Бакха, нема игре
Нит са штапом, тирсом, бакха;
Таламбаса не стоји јека
Уз врутак, жубор извир‐воде;
Кап винца рујног не точи се
Нит виле коло воде.
Јакха, Јакха[8] пјесму пјевам,
Пјевам бож'ци Афродити.
За њоме гоних, летјех
Са бакхама бјелоногим.
Мили, мили Бакхо! Куд ми сам сад врљаш,
Плавом косом тресеш?
Ја, теби слуга вјеран,
Служим том Киклопу
Једноокоме, ко роб потуцам се
С овим плаштем јадним, кожом јарчјом,,
Без милине твоје.
Други чин
уредиСИЛЕН, ЗБОР
СИЛЕН:
Дед муч'те, дјецо, у камену пећину
Нек слуге ‐ каж'те! ‐ стадо сада сагнају.
ЗБОРОВОЂА:
(слугама)
Па хајд! Ал' какова је, оче, врева то?
СИЛЕН:
На жалу ено видим лађу хеленску, ‐
Госпари од весала[9] с неким војводом,
Гле, к спиљи иду! Празно суде на шији
Та хране бит ће жељни ‐ и још ведрице
Свак од њих носи. Кукавих ли странаца!
А тко су они? Газду Полифема нам
Не знаду какав је, кад под кров немили
Сад иду, да ‐ у зао они стигли час,
Људождеру Киклопу пали у чељуст.
Умирите се, да их питам, откуд су
На Сицилију, стијени Етне, дошли сад!
(Одисеј дође с веслачима.)
СИЛЕН, ОДИСЕЈ, ЗБОР
ОДИСЕЈ:
Дед, странци, можете л' показат поток нам,
Гдје лијека ћемо жеђи наћ? Ил' хоће л' тко
Бродарима да гладним прода хране што?
А што је то? У Бакхов ко да падох град, ‐
Пред пећином, гле, видим дружбу Сатира!
Најстаријему „Здраво!“ кличем најприје.
СИЛЕН:
Па здраво, странче! Кажи, тко си, откуд си!
ОДИСЕЈ:
Одисеј Итачанин, краљ кефаленски.
СИЛЕН:
Клопотац бритки познајем, ‐ род Сисифов.
ОДИСЕЈ:
Да, оно сам ти ја, ‐ ал' немој ружит ме!
СИЛЕН:
Ал' откие лађом Сицилији стиже ти?
ОДИСЕЈ:
Из Троје, послије мука, јада тројанских.
СИЛЕН:
А како? Ниси л' пута знао дому свом?
ОДИСЕЈ:
Олуја, вихор силом амо баци ме.
СИЛЕН:
Ах, ах! Баш исту са мном дијелиш, трпиш коб.
ОДИСЕЈ:
Зар и ти силом доспје амо у тај крај?
СИЛЕН:
За разбојницим' нагох, ‐ Бакха отели.
ОДИСЕЈ:
А какав крај је ово? Тко станари су?
СИЛЕН:
То Етна ‐ највиша је гора сицилска.
ОДИСЕЈ:
А гдје су зиди, куле града какова?
СИЛЕН:
Тог нема, ‐ пуст, без људи, странче, сав је вис.
ОДИСЕЈ:
Тко пребива у земљи? Дивља звјерад зар?
СИЛЕН:
Киклопи, ‐ спиље су им, а не кућа стан.
ОДИСЕЈ:
Тко владар им је? Или власт сву држи пук?
СИЛЕН:
Номади то су, ‐ нитко никог не слуша.
ОДИСЕЈ:
О чему живе? Деметрин ли сију клас?
СИЛЕН:
О млијеку, сиру и о месу овчјему.
ОДИСЕЈ:
Имаду л' пића Бакхова, са лозе кап?
СИЛЕН:
Не, то не, зато плеса не зна земља им.
ОДИСЕЈ:
Па јесу л' гостољуби, странцу пријазни?
СИЛЕН:
Туђинци, кажу, меса носе најслађег.
ОДИСЕЈ:
Што волиш? Људе клати, јести им је сласт?
СИЛЕН:
Не дође нитко, кога нису заклали.
ОДИСЕЈ:
А гдје је он сам Киклоп? Је ли код куће?
СИЛЕН:
На Етну оде, с псима звјерад лови он.
ОДИСЕЈ:
Знаш, што је чинит, да из земље одемо?
СИЛЕН:
Одисеју, не знадем, све бих за те ја.
ОДИСЕЈ:
Дај хране нама продај, ње ти немамо.
СИЛЕН:
Не могу, само меса[10] ‐ рекох ‐ има ту.
ОДИСЕЈ:
Ал' сладак ли је и то устук глади нам.
СИЛЕН:
Па сира има и још млијека крављега.
ОДИСЕЈ:
Изнес'те! Свијетла треба, кад се купује.
СИЛЕН:
А што ћеш дал ми ти? Колико злата? Каж'!
ОДИСЕЈ:
Не злата, него пића носим Бакхова.
СИЛЕН:
Ријеч слатка ти је, баш смо без њег давно већ.
ОДИСЕЈ:
Да, капљицу ми Марон даде, ‐ божји син[11].
СИЛЕН:
На овим рукам' некад га отхраних ја.
ОДИСЕЈ:
Син Бакхов, да још боље, сталније ми знаш.
СИЛЕН:
На броду још је ил' га носиш уза се?
ОДИСЕЈ:
Мијех овај видиш ли га, старче? крије га.
СИЛЕН:
Ни лалоку си не бих напунио тим.
ОДИСЕЈ:
Ал' двапут тол'ко имам, кол'ко држи мијех.
СИЛЕН:
Ех, лијепо рече врело, за ме праву сласт.
ОДИСЕЈ:
Кап чисту желиш прије да ти кушат дам?
СИЛЕН:
Дабоме, кушња свеђ на купњу мамит зна.
ОДИСЕЈ:
(вади врч)
Са мијехом скупа и врч носим са собом.
СИЛЕН:
Де налиј, нек се сјетим, да сам пио ја.
ОДИСЕЈ:
(хоће да точи)
На!
СИЛЕН:
Ах! ала! Ех, како красно мирише!
ОДИСЕЈ:
Зар видје га?
СИЛЕН:
Не, Зеуса ми, ал' њушим га!
ОДИСЕЈ:
(наточи)
Па кушај, да га ријечма само не хвалиш!
СИЛЕН:
(пије)
Ју, јуху! У коло ме зове Бакхо бог!
Ха, ха, ха!
ОДИСЕЈ:
Омаче л' ти се лијепо, глатко кроз грло?
СИЛЕН:
Ма ноктм' све до на крај краја прође ми!
ОДИСЕЈ:
А осим тога још и новца ћемо дат.
СИЛЕН:
Отвори само мијех, ‐ нек иде злато све!
ОДИСЕЈ:
Изнес'те сира или младе јањади!
СИЛЕН:
Па хоћу, марим ја за господара свог.
Киклопа свију слада рад бих дао ја,
Искапит да је мени једну чашицу!
Са врлетне бих стијене скоком скочио,
Да опит ми се једном, ведра чела бит!
Тко пије, а не радује се, тај је луд.
Страст пробуди се, сав се жаром ражариш,
Па хваташ, дираш, рукам' грлиш женску пут
И играш, скачеш, јаде све заборавиш.
Па онда да напитка таква не купим,
Киклопа луду главу, оно око му
Сред чела пустим, нека иде до бијеса?
(Иде у пећину.)
ОДИСЕЈ, ЗБОР
ЗБОРОВОЂА:
Одисеју, чаврљајмо још часак ми!
ОДИСЕЈ:
Ко пријатељи с пријатељем зборите!
ЗБОРОВОЂА:
Зар руку допађе вам Троја, Хелена?
ОДИСЕЈ:
И цио Пријамидма дом разорисмо.
ЗБОРОВОЂА:
Зар не, кад младу ухватисте женицу,
Сви редом онда људски је изљубисте?
Та радост јој је многа, честа промјена.
Ух, змије! Чим шарене спази димлије,
По бедру њег'ву и гдје златан ланац он[12]
По сриједи око шије, врата носи свог,
Сва сплахири се, пусти свог Менелаја,
Човјечца доброг. Нигдје да се женски род
Но само за ме није на свијет родио!
(Долази Силен.)
ОДИСЕЈ, СИЛЕН, ЗБОР
СИЛЕН:
Гле, ово су вам, краљу, мој Одисеју,
Гојенци стада, млада јањад блејава!
На изобила сира, млијека згрушана!
Дед нос'те, хајд'те брже отуд од спиље,
А мени дајте капљу бобе Бакхове!
Ао мени! Ено иде Киклоп! Што ћемо?
ОДИСЕЈ:
Ао, изгибосмо, старцч! Куда ћемо сад?
СИЛЕН:
У ову стијену, ‐ ту се сакрит можете.
ОДИСЕЈ:
Ал' опасно је у мрежу да уђемо.
СИЛЕН:
Не, није, ‐ силу закутака има хрид.
ОДИСЕЈ:
Ал' нећу. Силно Троја поцикнула би,
Од једног ако побјегнемо. Честопут
Са штитом тисућам' одољех Фрижана.
Но гинут ли је, гинут ћемо јуначки
Ил' живи ћемо стару славу чуват, спаст.
(Ступи са својима на страну.)
ОДИСЕЈ, СИЛЕН, КИКЛОП, ЗБОР
КИКЛОП:
(збору који скаче)
Стој! Стани! Што је ово? Каква лудост, бијес?
Што махнитате? Нема ту Диониса
Ни мједних жила ни лупе таламбаса.
А како ми је млада јањад у спиљи?
Зар на сиси су веће, трче л' мајкама
Под прси? Посуђе од сите је ли већ
Сад сира изажета пуно пунцато?
Што? Каж'те, рец'те! Дрво сузу неком ће
Сад нагнат. Горе глете, а не пода се!
ЗБОРОВОЂА:
Гле, све до Зеуса самог главу дигосмо
И звијезде, па и Ориона, видимо.
КИКЛОП:
А је ли ручак готов, добро приправљен?
ЗБОРОВОЂА:
Јест, готов ‐ само нек ти гркљан спреман је!
КИКЛОП:
Па јесу ли и врчи пуни млијека већ?
ЗБОРОВОЂА:
Пит можеш, воља ли те, буре читаво.
КИКЛОП:
Зар овчјег или крављег или мијешаног?
ЗБОРОВОЂА:
То на вољу ти, ‐ само мене немој с њим!
КИКЛОП:
Сахрани, боже! Ви би насред желуца
Све ђипали ми, ђипајућ ме убили.
(Спази Одисеја)
Хеј, какву дружбу видим ту код обора?
Хајдуци или тати стигли у земљу?
Ту видим јањад ја из своје пећине,
А тијело њима пруће веже сукано,
Са сиром стоји суде, глава ћелава
Од удараца старцу сва натекла је.
СИЛЕН:
Ао! Грозница ме тресе, јадан пребит сам.
КИКЛОП:
Од кога? Тко на глави шаку окуша?
СИЛЕН:
Ма ти ту, не дах твоје грабит, Киклопе!
КИКЛОП:
Зар нису/знали, да сам бог и од бога?
СИЛЕН:
Та рекох им, ал' они благо грабили
И сира јели, јањад вукли напоље,
А бранио им ја. И рекли: тебе ће
Три лакта дебелом посапет ланчином,
Сред пупка силом теби изрезати дроб
И бичем честито одерат леда сва,
Па онда везана те бацит у лађу,
До клупа веслачких, и продат некоме,
Да камен вучеш или гдјегод тјераш млин.
КИКЛОП:
Зар збиља? Нећеш посјеклицу ћорду ми
Набрусит брже, велик свежањ дрва ту
Навалит и запалит? Сад ћу заклат их
И свој ћу напунити трбух, изјест ћу
Са жере топли ручак без месосјече
И оно што у котлу куха, вари се.
Та веће сит сам оне горске дивљачи.
Да ‐ доста прождријех лавова и јелена,
А давно, давно људског меса не кушах.
СИЛЕН:
Ех, ново, господару, послије обичног
Баш боље иде у сласт. Скоро не бијеше,
Што странци стигли амо твојој пећини.
ОДИСЕЈ:
Чуј редом и дошљаке сада, Киклопе!
Ми хране хтјели негдје ту да купимо
И с лађе твојој се примакли пећини.
А јањце нама за врч вина прода тај,
Па вољан вољним пода, кад му дали пит,
А никакве ти силе при том не бјеше.
Ал' што тај збори, без памети збори све.
Јер шчепа га, гдје крадом твоје продаје.
СИЛЕН:
(Одисеју)
Ја? Грдно да си пропо!
ОДИСЕЈ:
Ако зборим лаж.
СИЛЕН:
Ех, твог ми оца Посидона, Киклопе,
И великог Тритона ми и Нереја,[13]
Калипсе[14] ми и Нерејевих дјевица
И светих вала, цијелог рода рибљега.
Не продах, красни, дивни Киклопчићу мој,
Господичићу, ја туђинцим' ‐ кунем се ‐
Твог блага. Ил' зло пропали ми синци зли.
Нада све што на свијету овом волим их!
ЗБОРОВОЂА:
Сам гини! Ја бар видјех гдје туђинцима
Ти благо прода. (Киклопу) Ако лажем, отац мој
Нек гине! Ал' не чини кривде странцима!
КИКЛОП:
Ви лажете. А већма но Радаманту[15]
Ја вјерујем му, држим га праведнијим.
А желим питат: Откуд, странци, стигосте.
Одакле сте? И који одгоји вас град?
ОДИСЕЈ:
Ми Итачани родом смо, из Илија
Разорив град, сад твојој земљи, Киклопе,
Ми дошли, вихри пучином нас догнали.
КИКЛОП:
Због отмице, због оне рђе Хелене,
На Троју пошли ‐ сусједу Скамандрову?[16]
ОДИСЕЈ:
Јест, ми смо то, а грозан претурисмо труд.
КИКЛОП:
Срамота вам је војна, ‐ ви у Фригију
Због једне жене на лађама кренули.
ОДИСЕЈ:
Ал' бог то створи, ‐‐ никог смртна не кривим.
А ми те, дични сине бога морскога,
Сад молимо и отворено кажемо:
Дошљака, што су спиљи стигли, немој клат
Ни клета залогаја трпат у чељуст!
Ми, господару, оцу подигосмо твом
По Хелади у дражицама храмове.
Још чврсто стоји света лука тенарска[17]
И забит високе Малеје, читав је
И Суниј[18] сребрни, Атене бож'це хрид,
И гудуре Гереста[19] Бруке хеленске.
Срамоте Фрижанима не опростисмо.
Ту славу и ти дијелиш, ‐ кутић хеленски
Под Етном огњеном је теби ево дом.
А обичај је људски, за ријеч мариш ли,
Страдалце морске, прибјегаре, пригрлит
И даре дат и хаљама опремит их,
А не, да уде нам на ражањ говеђи
Набодеш, њима трбух, чељуст напуниш.
Већ доста Троја поистријеби Хеладу,
Сву силу копљем смаче, крви напи се.
И женам' мужа, дјецу оте старицам'
И оцим' сиједим. На ватри испечеш ли
Остатке, горке залогаје изједеш, ‐
Ех, куд ће човјек? Ал' ме слушај, Киклопе,
Прождрљивост обуздај, спрегни лалоку,
Побожност воли него пакост безбожну!
Добитак зли губитком роди многоме.
СИЛЕН:
Ја свјетоват те желим, ‐ меса његова
Не пусти! Ако језичину поједеш,
Баш рјечит бит ћеш, први брбло, Киклопе!
КИКЛОП:
(Одисеју)
Мудрацу мудру, чово, богатство је бог,
Све друго хвала, пуста ријеч је кићена.
Висине до мора, гдје сједи отац мој.
Дај пусти, велим. Што помену ријечју то?
Од Зеусова ти грома, странче, не дршћем
Нит знадем, Зеус од мене да је јачи бог.
Па брига мене за друго, а зашто ‐ чуј!
Одозго с неба кад он кишу излије,
У овој спиљи нађем заклон, добар кров.
Печено теле или дивљач поједем,
Налечке легнем, здраво квасим желудац.
Да, вједро млијеко попијем, по бедру се
Све лупам, с громом Зеусовим се надбијам.
А када сјевер трачки стане сипат снијег,
Тад тијело огрнем ти звјерским кожама
И ложим ватру, ‐ брига мене за сав снијег.
А земља ‐ хоћеш, нећеш ‐ мора траву ми
Подават, товит благо моје. Ником ја
Не жртвујем га доли себи ‐ бозим' не! ‐
И највећему богу, овом трбуху.
Дан на дан напити се, добро најест се
И себе не жалостит ‐ људма паметним
То Зеус је. А тко људма даде законе
И људски живот сав ишара шарама.
Тог бијес нек носи! Својој души, срцу ћу
Угађат без престанка, ‐ тебе појест ћу.
А на дар ево, да ме каром не караш,
Сад прими ватру, воду још и котао!
Он врео месо ће обујмит, раскухат.
Унутра хајд'те! Богу дете у спиљи
Уз олтар стан'те[20], мастан буд'те залогај!
(Иде с Одисејевим друговима у пећини.)
ОДИСЕЈ:
Ај, ај! Умакох оним тројским јадима
И јадма на мору, а паку човјеку
И срцу круту ево сада доспјех ја.
Атено, госпо, божја кћери Зеусова,
Сад ‐ сад помози! Гори но под Тројом нас
Јад снађе, ‐ ето нас на рубу пропасти!
И ти, над звијездам' сјајним Зеусе Гостински,
Де на то гледни! Не видиш ли, залуд те
Свијет Зеусом, богом држи, ‐ ништа ниси ти.
(Иде у пећину.)
ЗБОР:
Лабрњу развали, Киклопе,
Ждријело грдно, ‐ кухано, печено те
Чека већ! Са жере скидај, жвачиде,
Гутај! Тргај месо, уде странцима
Лежећ на козјој кожи кудравој!
Немој ме запустит!
Сам саму мени дај довези чамац, спас!
Збогом остај, спиљо грозна,
Збогом остај, жртво страшна,
Клета храно, што под Етном ту је
Киклоп коље, сласно мљаска
Туђинаца месо јадно!
Јадни створе! Несмиљен је, ‐
Странце, прибјегаре, код огњишта
Он под кровом својим коље,
Сијече, зваче;
Кухано, вруће људско са жеравке масо
Он гнусним зубма меље, ‐ части се.
(Одисеј излази из пећине.)
Трећи чин
уредиОДИСЕЈ, ЗБОР
ОДИСЕЈ:
О, Зеусе! Што да кажем? Грозу видјех ја, ‐
Не'ш вероват, ко прича је, не људски чин.
ЗБОРОВОЂА:
А што је, мој Одисеју? Зар Киклоп ти,
Тај грдник клети, миле прождрије другове?
ОДИСЕЈ:
Јест, два он омјери и вагну рукама, ‐
Дебљином тијела били баш најгојнији.
ЗБОРОВОЂА:
А како вам се, несретниче, десило?
ОДИСЕЈ:
У пећину кад, стијену дупку, зађосмо,
Мах ватру наложи, од храста високог
Он пање на огњиште силно навали, ‐
За троја кола било би товара.
А онда по тлих прострије лишћа јелова
До огња, плама жарког, себи за лежај.
Врч од вједара десет узе, краве тад
Муст стаде, млијека бијела врхом налије.
И бршљанову чашу стави, ‐ лакта три
Широка је, дубока бит ће четири.
Па котао, да заври, вргне на ватру
И ражње метне оштре, зером жежене
И српом отесане, ‐ трнов колац су
Под Етном сјекиром их себи усијече.
Богомрскоме кухару кад Хадову
Све спремно бјеше, два ми момка, друга тад
Он попадне и неким редом стане клат.
У ждријело котлу мједном баци једнога,
За глежањ, за тетиву другог ухвати
И тресне о хрид оштру, стијену камену.
И прсне мозак. Ножем грозним садере
Тад месо, па га пржит узме на ватри;
У бакрач, да се куха, баци друго све.
А ја ти јадник сузе лијевај из ока.
Киклопу одмах приђи, дворит узми га.
У куту пећине се други шћућуре
Ко птице, ‐ крви им у лицу не бјеше.
Другова мојих меса кад се наједе,
На леђа паде, гадан му из ждријела дах
Заструји. Мисао божанска дође ми:
Мароновим му вином чашу напуним
И понудим да пије, ‐ ово речем му:
„На, поглеђ', сине бога морског, Киклопе,
Напитком каквим роди трс у Хелади, ‐
Божанска то је кап, Дионисова сласт.“
Он грозног јела сит и пресит прихвати,
Потегну и на душак чашу иструси,
Па дигне чашу, хвали: „Странче предраги,
Напитак красан уз кус красан дајеш ми!“
А кад га видјех раздрагана, весела
Још другу подах чашу знајућ, да ће га
Кап ранит, брзо да ће казна стићи га.
И пјеват стане. А ја чашу за чашом
Све точи, срце капљицом му загријевај!
Он пјева, друзи моји плачу, ‐ дере се,
Све спиља јечи. Тихо ја изађох сад,
Па себе, тебе, ако хоћеш, желим спаст.
Ал' каж'те, воља вас ил' није бјежат сад
Од човјека дивљака, живјет с вилама
Најадама под једнаким кровом Бакховим.
Унутра на то пристаде и отац твој,
Ал' слаб је, вино њега схрва, омами,
Те о врч, ко о љепак птица крилима,
Он прилијепи се и тетура. А ти дај ‐
Та млад си ‐ са мном спаси се, Диониса
Потражи, друга старог, ‐ није Киклоп он!
ЗБОРОВОЂА:
Доживјет, драги, да је нама данак тај,
Утећи Киклоповој души гаравој!
Ех, давно већ смо без драгог мијеха свог,
А побјећ оном не можемо никако!
ОДИСЕЈ:
Но чуј ме, какву ја засновах освету
Тој звијери злобној, теби бијег из ропства тог!
ЗБОРОВОЂА:
Каж'! Азијске ми лире не би био звук
Ље слађи но о Киклоповој смрти глас!
ОДИСЕЈ:
Напитком Бакховим сад он сав разигран
На гозбу жели к браћи поћ Киклопима.
ЗБОРОВОЂА:
Разумјех, у шуми га смјераш дочекат,
Уморит или са хриди стровалит га.
ОДИСЕЈ:
Не, ништа тако ‐ лукав ти је наум мој.
ЗБОРОВОЂА:
А какав? Мудрац да си, давно слушамо.
ОДИСЕЈ:
Од гозбе ћу одвратит њега, ‐ казат ћу,
Киклопима нек својим не да пића тог,
Нек сам га чува, живот слатко проводи!
А када заспи, свладан даром Бакховим ‐
У стану има један колац маслинов.
Што мачем овим оштро ћу заоштрит га,
У огањ турит, па кад видим: гори већ.
Онако жарка дићи ћу, сред лица га
Киклопу смјерит, огњем око спалит му.
Ко лађу када човјек гради, сабија,
Па сврдло гони, врти са два ремена,
Баш тако ћу Киклопу вртјет, кружит ја
По пламеноме оку, зјену спржит му.
ЗБОРОВОЂА:
Ју, јуху!
Весели ме, с нашашћа твога махнит сам!
ОДИСЕЈ:
Па онда тебе, другове и старца ћу
Укрцат у труп дупки, у свој црни брод,
Из земље ове веслим' двојим[21] отправит.
ЗБОРОВОЂА:
А могу л' се ко жртве божје и ја таћ
Тог угарка, што око ће ослијепит му?
Та труд тај, муку с тобом рад бих дијелит ја.
ОДИСЕЈ:
Па можеш. Угарак је велик, помагај!
ЗБОРОВОЂА:
И товар од сто кола ја бих подиго,
Киклопу кад бих ‐ грдно изгинуо он!
Ископат мого око, онај осињак.
ОДИСЕЈ:
Сад шутите! Лукавство моје, варку знаш.
Па када речем, тад вјештака слушајте!
Унутра људе, пријатеље оставит
И сам се избавити никад нећу ја!
Та побјећ мого бих, ‐ измиљех из спиље,
Ал' није право, другове да запустим,
Са којим амо стигох, и сам спасем се.
ЗБОР:
Половица збора
Тко ће први, тко ли иза првог
Угарком по реду равнат,
У око Киклопу га ринут,
Јасан вид му уништити?
Друга половица
Дед шути, шути! Он пијан иде
Испод свога крова каменога,
Пјесму пјева грлом храпавијем.
Пјевач лош је, ‐ скоро ће завијат
Дед учимо га веселицу,
Глупака тога!
Он ослијепјет мора, ‐ мора.
Благо оном, тко се пружи,
Чашћу части, кликом кличе,
Грозда сок га мили грије!
Па дјечака драгог грли,
Цвијетак бујни, другу младу
Уза се на логу држи.
Од помасти сја му коса,
Пјева: „Тко ће врата ми отворит?“
(Киклоп излази са Силеном.)
Четврти чин
уреди
ОДИСЕЈ, КИКЛОП, СИЛЕН, ЗБОР
КИКЛОП:
(пјева)
Тралала ла! Пун сам вина,
С гозбе сласне сав се топим,
Ко брод товарни сам крцат
Желуцу до наврх крова!
У прољетно мене доба
На част мами бујна травка
До Киклопа, браће моје.
Дедер, странче, дедер мијех ми подај!
ЗБОР:
Дивно очицама гледа,
Диван испод крова греде!
Красан баш нас момак воли!
Жарка зубља тебе чека,
Грлит ће те њежна вила
У дубини спиље росне!
Вијенци, ал' не једне боје,
Скоро ће ти главу вјенчат.
ОДИСЕЈ:
Чуј, Киклопе, ‐ та Бакху сам ти ономе,
Што пит га оно дадох теби, вјештак ја.
КИКЛОП:
А за божанство какво држи Бакха свијет?
ОДИСЕЈ:
За понајвеће, ‐ људском жићу дијели сласт.
КИКЛОП:
По њему ми се слатко баш подригује.
ОДИСЕЈ:
Да, такав бог је, ‐ створу људском не шкоди.
КИКЛОП:
А како стан у мијеху годи богу том?
ОДИСЕЈ:
Кам год га ставиш, ту је задовољан он.
КИКЛОП:
Не личи богу тијело спртљат у кожу.
ОДИСЕЈ:
Што? Ако те весели? Кожа л' вријеђа те?
КИКЛОП:
Мијех мрзим, али то ти пиће волим ја.
ОДИСЕЈ:
Па остај овдје, пиј, весел' се, Киклопе!
КИКЛОП:
А не треба л' да браћи подам пића тог?
ОДИСЕЈ:
У части већој бит ћеш, имаш ли га сам.
КИКЛОП:
Ал' корист бит ће већа, дам ли друзим' га.
ОДИСЕЈ:
Еј, тучњу, псовке, свађу воли пијанка.
КИКЛОП:
Па опијмо се, ‐ нитко ме се неће таћ!
ОДИСЕЈ:
Мој драги, гуцне л' тко, нек дома остане!
КИКЛОП:
Тко гуцне, а весеља неће, луда је.
ОДИСЕЈ:
Тко пијан код куће се смири, мудрац је.
КИКЛОП:
Па што ћу, Силене? Зар остат мислиш ти?
СИЛЕН:
Па мислим, ‐ зашт' да други пију, Киклопе?
КИКЛОП:
Ледина мека младом буји травицом.
СИЛЕН:
Ту на сунчаном жару је дивота пит.
КИКЛОП:
[22]
СИЛЕН:
И зато лези и по земљи пружи бок!
КИКЛОП:
(спусти се)
А зашто остраг, иза мене мећеш врч?
СИЛЕН:
Да не дође тко, узме.
КИКЛОП:
Крадом желиш ти
Сам пити, само на сриједу га врзи ту!
(Одисеју)
А ти ми, странче, реци како зову те!
ОДИСЕЈ:
Ма Нитко. С какве љубави да хвалим ти?
КИКЛОП
Од свих другова тебе најзад појест ћу.
ОДИСЕЈ
Баш даром лијепим нудаш госта, Киклопе!
КИКЛОП:
(Силену)
Ти, ‐ што то радиш? Вино крадом испијаш.
СИЛЕН:
Не, цјелов да ми, јер га мило гледам ја.
КИКЛОП:
Еј, пази, ‐ ти га љубиш, оно тебе не.
СИЛЕН:
Ма Зеуса ми, све вели: Лијеп сам, воли ме!
КИКЛОП:
Наточи, али пуну чашу! Само дај!
СИЛЕН:
Ал' како ј' измијешано?[23] Дај да кушамо!
КИКЛОП:
(нестрпљиво)
Ма убит ћеш ме, ‐ тако дај![24]
СИЛЕН:
Ал' Зеуса ми.
Док вијенца не видим на теби,[25] не дам ти!
КИКЛОП:
Виноточа си грозан!
СИЛЕН:
Не, не, Зеуса ми,
Већ вино слатко је. Отари се, па пиј!
КИКЛОП:
Гле, чиста су ми уста, а и брада сва.
СИЛЕН:
Па намјестиде лијепо лакат, онда пиј,
Баш како мене видиш,
(пије, па показује на Сатира, који пије)
ал' већ мене не!
КИКЛОП:
Хеј, хеј. Што радиш?
СИЛЕН:
Попих, у тек ишло ми.
КИКЛОП:
(Одисеју)
Де узми, странче, сам виноточа ми буд'!
ОДИСЕЈ:
Баш руци мојој добар знанац јест трс.
КИКЛОП:
Дед улиј!
ОДИСЕЈ:
Ево лијевам, само шути ти!
КИКЛОП
Ти рече: Тешко оном, тко се накити!
ОДИСЕЈ:
На, узми, испиј, ништа немој оставит!
Та сркат ти је, док нам пићем не липшеш.
КИКЛОП:
Ала! Зацијело мудро дрво тај је трс.
ОДИСЕЈ:
На богатој ли гозби људски потегнеш,
Жед смириш, трбух сквасиш, ‐ у сан тонут ћеш.
Не попијеш ли, палит ће те Бакхо тад.
КИКЛОП:
(испије)
Ју, јуху!
Ох, једва испливах, ‐ баш чиста то је сласт!
А небо, чини ми се, плеше скупа сад
Са земљом. Зеусов ено пријесто видим ја
И свету светост свихколиких богова!
Гле, Дражести ме вабе, ‐ љубит нећу се!
Ганимед тај[26] је мени доста, с њиме ћу ‐‐
Дражести ми! ‐ почиват лијепо. Волим ја
Дјечака него ону женску драгост сву.
СИЛЕН:
Па зар сам Зеусов ја Ганимед, Киклопе?
КИКЛОП:
Јест, Зеуса ми! Из земље дарданске си
плијен.[27]
СИЛЕН:
Ех, одох, синци! Грозан мене чека јад!
ЗБОРОВОЂА:
Што шалу збијаш, ружиш пјаног драгана?
СИЛЕН:
Ао, најгорче ћу вино скоро окусит!
(Киклоп га одвуче у спиљу.)
ОДИСЕЈ, ЗБОР
ОДИСЕЈ:
Дионисови синци, дична дјецо, хајд'!
Унутра он је, ‐ срват, свладат ће га сан,
Из грозног ждријела скоро месо ригат ће.
А колац већ се дими, пуши у спиљи, ‐‐
Све спремно вам је, само треба око још
Киклопу спалит. Зато буди јунак сад!
ЗБОРОВОЂА:
У грудма срце бит ће камен, гвожђе нам.
Унутра хајд', док отац без помоћи ми
Не настрада, ‐ до мене што је, спреман сам.
ОДИСЕЈ:
Хефесто,[28] Етне краљу, грдном сусједу
Испали око сјајно, ријеши га се већ!
Па и ти, роде Ноћи црне, Санче наш,
Богомрској ми звијери приђи снагом свом,
И послије дичних мука тројских не дајте,
Одисеја, бродаре да тај затаре,
Што ни за богове ни људе не хаје!
Иначе срећу нам је богом јединим
Сад држат, а власт божју мањом од среће.
(Иде у спиљу.)
ЗБОР:
Ухватит ће чврсто врат
Туђинаца ждероњи
Клијешта, и доскора сад ће огња жар
Свијетлу зјену спржит му.
Већ до угља спаљен угарак,
С дебла грана силна, у пепелу крије се.
Ал' дођи, сврши, Мароне![29]
Махниту Киклопу око дај
Сад кини, ‐ у зли пио час!
Бршљоношу бих милог, жудног, ‐ Бромија,[30]
Већ једном радо угледат,
Киклопову пустош оставит.
Доживјет хоћу л' икад то?
(Одисеј излети из спиље.)
ОДИСЕЈ, ЗБОР
ОДИСЕЈ:
Дед, богова ти, шути, мируј, живино!
Заклопи губицу! Ни дахнут не дам ја
Ни оком тренут, а ни хракнут теби сад,
Ода сна да се неман, Киклоп, не прене,
Док огњем очињи не испалим му вид.
ЗБОРОВОЂА:
Већ ко гроб шутимо, ‐ сав прогутнусмо дах.
ОДИСЕЈ:
Унутра хајд'те, рукам' колац зграбите!
Та красно веће он је нама ужарен.
ЗБОРОВОЂА:
Па нећеш ли одредит, тко ће први нас
Ту мотку жарку хватит, палит око, вид
Киклопу? Дај да и ми срећу дијелимо!
Вођа прве половице збора
Од врата предалеко ми стојимо ту,
Те огњем ока не можемо дохватит.
Вођа друге половице
А ми ти ево овчас, гле, охронусмо!
Вођа прве половице
Е, вама је ко мени. Ноге нама се ‐
А не знам од шта ‐ ишчашиле овај мах.
ОДИСЕЈ:
Па стојећ ногу ишчашили?
Вођа прве половице
Пуне су
И очи праха, пепела нам однекуд.
ОДИСЕЈ:
(за се)
Баш кукавице су и помоћ никаква!
ЗБОРОВОЂА:
Јер леђа, кичме наше нама жао је,
И нећу шака да истресе зубе ми, ‐
Кукавштином зар онда смије зват се то?
Ал' Орфејеву добру басму, чаре знам,
Те колац лубањи ће њег'вој прићи сам
И жеђ једноокога сина земнога.
ОДИСЕЈ:
Већ давно знах, у тебе да је таква ћуд,
А сада знам још боље. Својим друзим' се
Послужит морам. Руком ако слабић си,
Бар бодри, храбри, ријеч да твоја, потицај,
Друговим' мојим сада храброст улије!
(Иде у спиљу.)
ЗБОРОВОЂА:
То хоћу, ал' ћу русу главу штедјет ја.
На поклик мој нек Киклоп жеже, пржи се.
ЗБОР:
Хај, хај!
Дед људски рин'те, журно скочите,
Опал'те обрву му, ‐
Гостождеру, тој звијери!
Смудите, хеј, жез'те
Етњанског овчара!
Буши, вуци, од бола да махнит
Зла не учини ти!
(Одисеј са својима срне из пећине.)
Пети чин
уреди
ОДИСЕЈ, домала КИКЛОП, ЗБОР
КИКЛОП:
(у пећини)
Ао мени, ока свјетлост ми испалише!
ЗБОРОВОЂА:
Баш лијепе пјесме! Пјевај ми је, Киклопе!
КИКЛОП:
Ај, како злоставише мене, ‐ погибох!
Ал' нећете из ове побјећ пећине
На своју радост, ‐ ниткови! Сад гротлу ћу
На вратим' стати, руке своје ширит ћу.
(Изађе.)
ЗБОРОВОЂА:
А што то вичеш, Киклопе?
КИКЛОП:
Ах, погибох!
ЗБОРОВОЂА:
Ух, на поглед си ружан!
КИКЛОП:
К тому несретан!
ЗБОРОВОЂА:
Зар угљу, жери насред сриједе паде пјан?
КИКЛОП:
Јој, Нитко уби!
ЗБОРОВОЂА:
Не учини нитко зла?
КИКЛОП:
Ма Нитко ослијепи ме!
ЗБОРОВОЂА:
Дакле ниси слијеп?
КИКЛОП:
Ех, да си ти!
ЗБОРОВОЂА:
Па нитко ће ослијепит ког?
КИКЛОП:
Ругаш се. Гдје је Нитко?
ЗБОРОВОЂА:
Нигдје, Киклопе!
КИКЛОП:
Туђинац, да знаш право, упропасти ме,
Да ‐ лупеж, он ми пиће даде, уништи.
ЗБОРОВОЂА:
Та вино јако је и тешко с' рват с њим.
КИКЛОП:
Еј, бога т', зар утекли ил' су у кући?
ЗБОРОВОЂА:
За клисуром се ено они сакрили
И тихо стоје.
КИКЛОП:
А на коју руку ми?
ЗБОРОВОЂА:
На десну твоју.
КИКЛОП:
Гдје?
ЗБОРОВОЂА:
Под самом клисуром.
Зар имаш?
КИКЛОП:
Да, јад на јад, ‐ лупих, ударих
И главу разбих
ЗБОРОВОЂА:
Баш од тебе бјеже сад.
КИКЛОП:
Не рече л': овуд?
ЗБОРОВОЂА:
Не, већ туда, ‐ велим ти.
КИКЛОП:
Ма куда?
ЗБОРОВОЂА:
Дедер скрени, ‐ тамо налијево!
КИКЛОП:
Јој! Ругају се! Смијете се јаду мом!
ЗБОРОВОЂА:
Не више, ‐ ено Нитка, стоји пред тобом!
КИКЛОП:
(пипа)
O рђо једна, гдје си?
ОДИСЕЈ:
Ту далеко ти
Одисеј стоји, ‐ стража чува тијело му.
КИКЛОП:
Што рече? Име друго, ново помињеш.
ОДИСЕЈ:
Одисејем ме звао отац рођени,
А окајат ти бјеше ручак проклети.
Баш на срамоту бисмо Троју спалили,
Да крви друга својих не осветих ја!
КИКЛОП:
Јој мени! Давно пророштво се испуња.
Прорекло ми се, да ћеш ти ослијепит ме,
Из Троје када дођеш. Ал' ћеш, рече ми,
За ово дјело тешку казну трпјет још,
Јест, ‐ дуго времена ће морем скитат се.
ОДИСЕЈ:
Ти кукај! ‐ желим. То, што велим, постигох.[31]
А ја ти идем на жал, брод ћу пустит свој
У сицилско сад море, дому кренут свом.
КИКЛОП:
Не, нећеш! Откинут ћу с ове стијене хрид,
Погодит, смрвит тебе и морнаре ти.
А идем на вис, макар и овако слијеп,
И ногом ћу кроз продор овуд попет се.
ЗБОРОВОЂА:
А ми идемо на пут са Одисејем
И одсад ћемо само служит Бакху свом.
Напомене
уреди- ↑ Бакхо бјеше син Зеуса и Тебанке Семеле. Зато је на
њ мрзила жена Зеусова, Хера. - ↑ С Гигантима.
- ↑ Убила га је Атена.
- ↑ Бакхо најми гусаре, да га превезу с Икарије на Наксо. Нису знали да возе бога, па су ударили другим путем, да га продаду. Бог их претвори у дупине.
- ↑ Алтеја роди Бакху Дејаниру, жену Хераклову.
- ↑ Говори овну.
- ↑ Говори овцама.
- ↑ Бакха.
- ↑ Веслачи.
- ↑ Месо је Грку само присмок, а храна је крух
- ↑ Марон, син Бакхов, свећеник Аполонов у трачком граду Исмару, гдје је Одисеј пристао на путу из Троје..
- ↑ Парис.
- ↑ Богови морски.
- ↑ Вила морска, која је пребивала на отоку Огигији. К њој је доспио Одисеј, кад му се посљедња лађа разбила.
- ↑ Судац у подземљу.
- ↑ Скамандар, поток код Троје.
- ↑ Код главице Тенара у Лаконији бијаше храм Посидонов
- ↑ У Атици брдо и град. У брду има сребра.
- ↑ Главица на Еубеји, посвећена Посидону.
- ↑ Мисли свој трбух.
- ↑ С два реда весала.
- ↑ Тај стих није сачуван.
- ↑ У Грка се није пило само вино, него с водом.
- ↑ Не кушај!
- ↑ Гости се вијенцем ките.
- ↑ Силен. Ганимед је Зеусов виноточа. Зеус га је по орлу свјем отео.
- ↑ Ганимед је Тројанац (Дарданац).
- ↑ Бог ватре.
- ↑ Мисли Мароново вино.
- ↑ Бакха.
- ↑ Кукаш.