Као вихор/3
III ЧИН
(Мала, тијесна соба, укусно намјештена. У дну омања врата, са бојадисаним стаклима у средини, прекривена везеном завјесом. Зид око врата, застрт ћилимима, по којима су размјештене неколике слике. Са стране два прозора. По њима нанизани лонци са ружичастим и плавим зумбулима... На другој страни, према прозорима; прислоњен уза зид један сто, окићен ракиским боцама и чашама, чашама за слатко и некаквим играчкама. Између играчака провирују три-четири фотографије... Око стола, са обје стране покрај зида, поређане неколике столице сламом испреплетене... Под је прекривен ћилимом, који је испод прозора оивичен са четири јастука. Тата се наслонила на прозор и чупка зумбул. Госпава стоји пред њом и прича).
ГОСПАВА (У журби): Нећу сједити, нећу!... Дошла сам само да ми зајмиш твоју амбрелу... Морам обићи неколико кућа, а киша пада, а моја амбрела преломљена... (Сједне). Преломила ми се, кад сам трчала да видим шта се десило у Чандрљиновој кући.
ТАТА: Ено амбреле пред собом... Узми к’о своју.. .
ГОСПАВА: А није се десило ништа... (Устаје). Чандрљин ударио жени два шамара... То је ове... А дигли грају, као да је мртва глава!...
ТАТА: Свијет као свијет.
ГОСПАВА: И била сам ти у газда-Стевановој кући... Све видила!... (Сједне и намигне). Брука једна!... Као утучени су... Није шала: отела им сина.
ТАТА (мирно): Ми га нијесмо отеле.
ГОСПАВА: Због Олгице је оставiо 'кућу... (Устаје). Па газда Стеван бјесни, бјесни...
ТАТА: Нека га! Нека!... Тому је мало за зла која је починио!
ГОСПАВА: И грди, пријети...
ТАТА: А ко sе боји његових пријетња?
ГОСПАВА (сједа): И теби и Олгици пришива свакаква имена.
ТАТА (поплашено): И Олги?
ГОСПАВА: И њој!
ТАТА (раздражена): А зна ли да ми сад може скупо платити!
(Олга улази носећи плетиво у руци. Тата намигне Госпави
да прекрате разговор).
ГОСПАВА: Збогом. Ја идем... (Застане на вратима). А Владо се, кажу, свадио с њиме крвнички!... С оцем се свадио!... Казао да воли Олгину прсту него ли читаву имућу... (Приповрати се). И рекао му да ће се за инат свему свијету вјенчати с њоме!... Збогом... (Изађе. Затим се врати и вирећи кроз врата прича). А газда пријети и вели да ће забранити... Отеће вам га, каже, или га убити... Збогом! (Оде).
ОЛГА (сјела. Спустила плетиво у крило): Ко би се овоме надао!
ТАТА: Ја сам ти вазда говорила: Чувај га се!
ОЛГА: Шта му могу, кад ме воли? (Јаче). Ето видиш колико ме воли!
ТАТА: Напрасит је...
ОЛГА: Зато је и раскинуо с оцем тадко брзо. (Наглашује са чудним задовољством). Због мене.
ТАТА: Одбацио толико имање!
ОЛГА (полугласно, као да саму себе пита): Зар би неко други тако учинио?
ТАТА (немирна): Не знам... а све ме страх...
ОЛГА (почела да плете): Од чега?
ТАТА: Од свега овога.
ОЛГА: Што?
ТАТА: Сад се ни о коме толико не говори, колико о вама. Свијет вас свезао једно за друго, као да сте вјенчани.
ОЛГА (мирно): Ја Се још нисам свезала. Још му нисам рекла ни волим ни не волим...
ТАТА (гледа ју испитујући): А ако рекнеш: волим?
ОЛГА (некако се лукаво смјешкајући): Ко зна! Можебит’ ћу и рећи...
ТАТА (отеже): А ако га отац, након тога, опет обрлати и отме ти га?...
ОЛГА (диже главу): Мени да отме?
ТАТА: Он пријети... Заклиње се...
ОЛГА: А ја ћу се опет заклети да ми га никад отети неће...
ТАТА (брзо): Не куни се!
ОЛГА: Видећеш!...
ПЕТРИЈА (уноси киту цвијећа): Опет цвијеће!
ТАТА (с подсмјехом): Хоћеш ли и то рашчупати?
ОЛГА: Ову ћу овдје... (Меће киту у чашу на столу).
ПЕТРИЈА: И поздравио је...
ОЛГА (брзо): И рекао да ће доћи?
ПЕТРИЈА: Свакако.
(Петрија оде... Са авлије се чује граја гостију... Неко попијева... Колачар виче... Хаџи-Хасан наређује: још једну!... Симана се свађа са гостима, проклиње).
ТАТА: Немој да долази често.
ОЛГА: Што?
ТАТА: Ако он збиља мисли поштено и ако ти... њега хоћеш, шта ће ту чести састанци? Све треба брзо и без хуке свршавати.
ОЛГА (одбаци плетиво; устаје): Опет твој страх!... Остави!... (Ватреније). Ја ти кажем: нико ми га отети не може... Само ако хоћу и задржаћу га... Ја све могу!...
ТАТА (врти главом): Али...
ОЛГА (прискочи и заклопи јој уста руком): Не брини!... Ни мало се не брини!...
ЖИВКО (лагано улази и застане на вратима. Скида шешир, непрестано се клања): Ја тражио једну, а нађох обје... (Задовољан). Добро је...
ТАТА (хладно): Јесам ли ја требала?...
ЖИВКО (намигне): Нијеси баш ти... (Климне главом). Али кад си се задесила овдје, требаш ми и ти...
ТАТА (зачуђена): Због чега?
ЖИВКО (осврће се): Да најприје запитам може ли се сјести?
ТАТА (брзо): Може, може... Ево столица!...
ЖИВКО (сједне и рашири се на столици): Ја... (Гледа их и глади бркове). У мене, нека знате, нема увијања ни извијања. Сенца шкерца... У мене је све по американски...
ТАТА (подругљиво): То се и види.
ЖИВКО: Ја сам, знате ли, чо’јек од посла... Да нијесам од посла, не бих скупио толике доларе... Немам, додуше, палаца ни бутига, али имам готовине... А то је, ако хоћете, и боље.
ТАТА (Олги): Олга, надгледни дер мало кухињу!
ЖИВКО (меко): Ми ћемо молити да господична Олга остане овдје... (Тати). Ако ћу право да речем, ја сам због ње и дошао.
ТАТА: Због ње?
ОЛГА (У исти мах): Због мене?
ЖИВКО (отеже): Ја ћу, знате ли, као чо’јек од посла, да одмах и говорим о послу... (Јаче). Ја сам дошао да се женим...
ОЛГА (прасне у смијех).
ТАТА (силом се савлађујући да се не засмије): Па?
ЖИВКО (мирно): Причекај док се господична исмије... Ја знам да је смијешно, кад чо’јек овако дивани о женидби, што се каже, без романа и комендије...
ОЛГА (савлађује смијех. Кроз зубе): Ето... Ја сам престала!...
ЖИВКО (Олги): Ех, а сад ћу вам казати да сам одабрао вас... (Меко). Чини ми се да ми ви најбоље компаришкате.
ОЛГА (дошло јој да се и опет засмије. Савлађује се): Ја?...
ЖИВКО: Тако је... (Устаје. Свечано). И ја сам дошао да просим...
ТАТА (подругљиво): Одмах?
ЖИВКО (полако, наглашујући сваку ријеч): Ја сам видио да дјевојка има пуно муштерија... Видио како трче око ње... (Јаче). Па сам дошао да се пријавим... (Сам себе тапше по прсима). Нека знате и за ме!... (Мирно). А одговорити можете и кроз петн’ес’ дана.
ТАТА (брзо): То...
ЖИВКО (не да јој да говори. Наставља): Кроз двадесет дана опет се враћам у Америку... Дакле, имамо времена.
ОЛГА (поругљиво): Чак у Америку!
ЖИВКО: Ви треба да пропутујете, да видите свијета...
ТАТА (хоће да говори): Али...
ЖИВКО (не слуша је; брзо): И одмах да кажем шта тражим од жене... Тражим да ми буде помоћник у свијем пословима... А ту, богме, треба засукати рукаве...
ТАТА (кратко): Од тога нема ништа!
ЖИВКО: Али...
ТАТА: Свршено!...
ЖИВКО (мирно): Молим... Молим... (Гледа их обје. Говори час једној, час другој). Немојте тако!... Не ваља ломити преко кољена!... Смислите се!... Имате времена. Адијо! (Оде).
ОЛГА (тапше рукама, врти се): Американка!
ТАТА: Кршан младожења!
ОЛГА: А руке јеси ли му видила?... Како су дрвене!... Ух!...
ТАТА: Ништа не помаже што их је окитио прстењем...
ОЛГА: Па како се обукао!...
ПЕТРИЈА (улази. Тати): Зову те.
ТАТА: Одмах... (Оде).
ПЕТРИЈА (тише): Дошао је.
ОЛГА: Гдје?
(На авлији граја, препирка).
ПЕТРИЈА: Разговара с Младеном... Одмах ће и овамо...
ОЛГА (поправља косу према огледалу, које се између прозорских каната готово и не види): Је ли весео?
ПЕТРИЈА: Веселији него обично!
ОЛГА: Шта ли...?
ПЕТРИЈА (брзо): Ево га! (Шмигне из собе).
ВЛАДО (улази, играјући се јабукама): Једна!... Двије!... Три!... (Баца их Олги). Хватај!...
ОЛГА: Закаснио си данас. (Као љутећи се). Мислила сам да си и заборавио на ме, да нећеш ни доћи...
ВЛАДО (пријекорно): Да заборавим?... На те?...
ОЛГА (пецкајући): Или те газда Стеван затворио у хапс?... Као непослушног сина!
ВЛАДО: Ја нијесам више газда-Стеванов. Само твој.
ОЛГА (као дражећи): Одрекао се оца... Можеш се брзо одрећи и мене.
ВЛАДО: Никоме нећу да робујем... Само теби!
ОЛГА (сјела, па се љуљушка на столици): И мени да будеш роб?
ВЛАДО: До вијека!
ОЛГА: Да заповиједам, а ти да слушаш?
ВЛАДО: Слушаћу.
ОЛГА: Да окушамо!
ВЛАДО: Да окушамо!
ОЛГА (заповједнички): Сједи ми ту!... Крај нога!... Владо. Ево... (Сједа на под).
ОЛГА: Руке на прс’и.
ВЛАДО: Ево... (Прекрсти руке).
ОЛГА (јаче): Ни макнути не смијеш!... Ни мрднути прстом!... Ни ријечи проговорити!...
ВЛАДО (обећаје): Ништа!
ОЛГА (сагне се до њега и шкакљи га по коси, по челу): Један!...
ВЛАДО (осјетио мирис њезина тијела... Дах њезин пржи га. Мигољи се. Уздахне.).
ОЛГА: Мирно!. .. (Ухвати га за главу и одиже је. Уста своја приноси његовима). Два!
ВЛАДО (задршће, распали се. Као да стење): Ах!... Олга. Мирно!... (Ватрено га пољуби у уста). Три!... Владо (тргне се. Скочи. Снажно је зграби објема рукама и одигне). Благо мени!... (Страсно, манито љуби је у образе).
ОЛГА (отима се, трза): Не!... Не!... Не!...
ВЛАДО: Благо мени!... (Љуби).
ОЛГА (отргне се, одскочи у страну): Мир!... Тако ли ме слушаш, јадни робе!
ВЛАДО (узбуђен, распаљен, дашће): Не бјежи!... Не иди!... Ходи!... (Пристаје за њом).
ОЛГА (бјежећи): Мир!
ВЛАДО (страсно): Не слушам те!... Нећу да слушам!... Ходи!...
ОЛГА (поносно): И још кажу да ће ми те отети!... (Бјежи испред њега). Мени да отму?... Мене да побиједе?... Никада
ВЛАДО (једнако пристаје за њом): Не бјежи!... Не бјежи!...
ОЛГА (и сама узбуђена, распаљена, готово подврисне): Ко ће ми те отети?... (Застане). Ко смије?... Ко може?... (Рашири руке). Ходи!... Љуби!... (Он потрча и готово рикнувши обгрли је). Љуби овђе... Овђе... Овђе... (Раскопчала хаљину на прсима и, ухвативши објема рукама његову главу, принијела је њима. Страсно, полушапатом, затварајући очи). И овђе!... И овђе!... Свуда!... Свуда!...
ТАТА (уљегла и застала на вратима, изненађена. Блиједи... Румени... Прибравши се мало, приступа ближе и викне оштро). Олга!... Владо!...
ОЛГА и ВЛАДО (чупави, узбуђени, поплашено отскоче).
ТАТА (строго): Шта је то?
ОЛГА (у заносу, побједнички): Нека га отме ко може!
ТАТА (жешће): Како сте се усудили (Олги). И ти?
Владо (ватрено): На свашта ћу се усудити због ње!... На све!... (Тати). Дошла си да прекораваш?... Рашта?... Зар ти не знаш шта је младост?...
ТАТА: Ни вјенчани, ни прстеновани!...
ВЛАДО: Теби је до прстења и до попова! Је ли?... (Скида прстење с руке). Ево прстена! (Вади из џепа златних новаца. Просипа!... (Трга златан ланац од сахата). Треба ли ти и сахат!... Ево!...
ТАТА (сметена): А...
ВЛАДО (брзо): А ако ти је до попова, да доведем читаву конзисторију!...
ТАТА: Али то треба лијепо, у реду...
ВЛАДО (жешће): Остави ред!... Не знам ја за ред!... Нећу никаква реда! ... (Опет пође према Олги да је загрли). Око моје!
ТАТА (Стане му на пут. Строго): Иди!... Иди!... Нијеси данас при себи!... Иди!...
ВЛАДО (ухватио је за рамена и као да хоће да је одгурне. Ипак се савлада. Мирније): Добро... Идем... (Раширио руке према Олги, као да је грли). Да ти се опет вратим!...
ТАТА (Олги, пријекорно): Тако ли је?
ОЛГА (пркосно): Овако је...
ТАТА: Ти си ми лагала... Зборила си да још нијеси начисто: волиш ли...
ОЛГА (упада): То ми и не треба.
ТАТА (У чуду): Не треба...
ОЛГА: Доста је, ако он мене воли...
ТАТА (блене): А?...
ОЛГА: ... да се овако изгрлимо...
ТАТА (хоће да упане): Али...
ОЛГА (не слуша је): ... и да га још више свежем ... Моји пољупци чвршћи су од ланаца!... Нека их раскине ко може!...
МИЛИЦА и СТАНА (помоле се на вратима. Стана закрочила и некако се изазивачки испрсила; Милица као да се још ломи хоће ли ући или неће. Погледа на Тату и као чудећи се и с презрењем... Тата изненађена устукнула и блене у њих... Почивка... Нико ништа да рекне...).
СТАНА (мјерећи Олгу погледом. Суво): С тобом би да говоримо!
ТАТА (хладно, поносито): У овој се кући најприје са мном говори!
СТАНА (презриво): А ми то нећемо...
МИЛИЦА (одважила се и ушла у собу. Мирно, тихо): Олга ми је отела сина. Она нека га и врати.
ОЛГА (узела плетиво и, токорсе, сјела да плете. Као у чуду): Да га вратим?
МИЛИЦА: Он није твоја прилика, душо!... То знаш и сама!...
ТАТА (с подсмијехом): Није јој прилика?... (Живље). А по чему је твој син бољи од моје кћери?... Зар што је богатији?...
МИЛИЦА (неће ни да гледа на Тату. Олги): Ти си млада, лијепа дјевојка... Лако ћеш наћи младожењу... Врати ми га...
ТАТА (не да Олги да говори. Изазивачки): Отмите га!...
МИЛИЦА (меко, благо): Он је плах, напрасит... Освојила си га сада, замамила... Лако је њега замамити! (Отегне). Али кашње...
МИЛИЦА: Кад се растријезни, прибере... покајаће се...
ТАТА (пљесне рукама. Подругљиво): Ето ти!
МИЛИЦА (Олги): И ти ћеш се покајати!
ТАТА: Нуто!... Нуто!...
МИЛИЦА (сјетно): И обоје ћете бити несретни!...
ТАТА: Покајаће се, зар, што је изгубио кућу, благо?... (Поносно). Ево му куће, ево блага!... Није колико ваше, али има...
СТАНА (хоће да се уплете у разговор; љутито): Зар овдје...
МИЛИЦА (руком јој даје знак да престане. Олги): Не убијај, душо, и своју и његову срећу!
ОЛГА (спустила плетиво у крило. Тихо): Што да га пустим?... Он ме воли ...
МИЛИЦА: Али ти њега не волиш к’о што га мајка воли... Мајка му је најбољи пријатељ. (Стана хоће да говори; она је задржава). Ја знам да ми сретан бити неће!
ОЛГА: Рашта га не бих усрећила?... Рашта?...
СТАНА (све се више љути што не може доћи до ријечи. Презриво отпрсне): Ти?...
ТАТА (обгрливши Олгу): Овкаа љепота достојна је и једног царевића!
СТАНА: Ни ти ни она нијесте достојне ни просјака једног!
ТАТА (гордо): Моја је кћи могла бирати!... Сам јој се наметнуо!
СТАНА (засикће): И ти си некад могла бирати!... И ожењене људе си могла бирати!... И ником нијеси среће донијела!... Свуда јад и несрећу!
ТАТА (изненађена поплашено је погледа. Задрхти. Затим незнајући шта би друго, некако тупо узвикне): Лажеш!
СТАНА (наглашује сваку ријеч): Кћи милоснице и свачије наложнице не доликује поштену момку!...
ТАТА (поблиједи. Устукне и збуњено погледа Олгу, која, изненађена, испустила плетиво и са опуштеним рукама као да се скаменила на столици... Занијеми... Само полугласно промуца): Лажеш!
СТАНА (осјети да је погодила гдје треба. Жешће): Нијеси ли толике куће раскотарила?... Отимала женама домаћине, цурама момке, ломила их, освајала!... (Показује по соби). Све ово, све што имаш, зарадила си као туђа милосница!... Наките су са својих жена скидали, па су теби доносили!... Златом и сребром засипали ти ложницу погану... И кандила,
кажу, да су ти палили пред ногама!... На Бога заборавили и хулили га!.. . (Као гадећи се). Зар у томе благу и у такој кући да живи наш Владо?...
ТАТА (готово тетурајући стала пред забленуту Олгу, као да би да је брани од њих... Не зна шта да ради. Час чупка јаглук у рукама, час одиже руку као да одбија нечији ударац... Не зна да говори... Муца): Лаж! Лаж! Лаж!... Ово је све остало... све од мог покојника...
СТАНА (немилосно): Све је ово проклето!... Све! Сваки камен преливен сузама ојађених жена и мајака!
МИЛИЦА (и сама изненађена Станиним јуришем, занијемила. Гледа час у Олгу, час у Тату... И као да се наслађује Татином забуном, мукама... Али погледавши на Олгу, као да јој се сажали. Меко): Немој, Стано!...
СТАНА (распаљено): Хоћу... Све хоћу да кажем и њој и овој ђевојци, што је дигла нос, па бира најбоље момке!...
МИЛИЦА: Немој!
СТАНА (набраја): Ено га: Никола Перишин!... Фукара!... А некад био свој чо’јек, газда ... Ти га преврнула!... Ено Пере Гошића !.. Ено их још неколико!... (Јаче). Ено ти и Хаџи-Хасана, који ти осгао вјеран и кога ћеш одбацити чим прода она два-три кмета што их још има... (Изазивачки). Реци да лажем!... Реци!...
ТАТА (трза се, мучи... Као да би хтјела говорити, али се савлађује... Изненада као раљена звијер плане): Освети ћу вам се, кучке једне!... Лажљивице!... Не бојим се никога!... Не било ме, ако се не осветим!...
СТАНА (пакосно): А зар њу, кћер, нијеси слала у Босну сестри, само нека је даље од тебе, да ти не смета у послу, да не гледа шта радиш и да не чује шта свијет о теби говори!... (Јаче). Ко би јединицу одгурнуо од себе без големе невоље?... А ти си њу одгурнула и држала је на страни толико година!...
МИЛИЦА: Стано!...
ТАТА (раздражена, бијесна): Лажи још!... Лажи!... Говори! (Пакосно). Хвала Богу, кад вам је Владо у мојим рукама!...
СТАНА (неуморно): У приче те причали, у пјесме те пјевали!... Говорили о теби у читавој земљи!... (Подбочи се). Зашто ти никаква поштена жена у кућу не долази?... Зашто то ниједна ђевојка неће јаранства с твојом кћери?...
МИЛИЦА (погледа на Олгу брзо): Доста!... Доста, Стано!... (Олги). Не можете сретни бити, душо!... Чула си све!... (Пође и на силу повуче Стану, која једнако зипара).
ТАТА (дошла до врата и виче за њима): Гадуре!... Лажљивице!... Пакоснице!... (Врати се и погледа на Олгу... Хоће нешто да јој рекне, па застане. Окрене се некако постиђено и сједа на столицу. Опет малакше).
ОЛГА (Још никако не може да дође себи. Таре очи и гледа унаоколо као питајући се: није ли све сан био?... Лагано се дигне и приступи матери. Гледа је испитујући. Тихо): Је ли истина, мајко?
ТАТА (не одговара).
ОЛГА: Мајко!
ТАТА (ћути).
ОЛГА: Је ли истина?...
ТАТА (трза се и нагло се диже. Чини јој се као да и Олга хоће да је прекорава, да пребацује. Осорно): Шта је?... Хоћеш ли и ти на ме?... (Јаче). Хајде!... Дигни се!... Дигните се сви!... Никога се не бојим!... (Пркосно). Истина је!... Па шта?...
ОЛГА (измакне се уплашена, и пружи руке према њој као да се брани. Пригушено, тупо): Истина?
ТАТА (као да се тек сада освијести... (Ватрено): Лажу!... Лажу!... Лажу!. .. (Пође према Олги, па застане). Објеђују ме, дијете!... Потварају!...
ОЛГА (болно, као да сама себи говори): Истина?.. .
ТАТА (њежно, молећи): Не вјеруј, Олга?... Немој!... Све је измишљено!...
ОЛГА (склопила руке према њој. Очајно): Рашта си, мајко?... (Не смије да говори). Рашта?...
ТАТА (меко, покајнички): Не вјеруј!...
ОЛГА (некако бесвјесно, мукло): Рашта?... Рашта?... (Пригушено јаукне). Мајко!
ТАТА (уплашена): Шта ти је?
ОЛГА (не плаче, али говори испрекидано, као да јеца): Јеси ли ме икад волила?... Јеси ли поммшљала на ме?... Јеси ли знала да ће то... да ће ... (Трза се, као да грца).
ТАТА (хоће да је загрли): Смири се!. ..
ОЛГА (устукне, као гадећи се): Бјежи!... Бјежи!... Не дирај!...
ТАТА (пристаје за њом): Дијете!
ОЛГА: Иди!... Иди!...
ТАТА (ватреније): А за кога сам радила, ако нијесам за те?... Како бих те одгојила?... Зар би ми живила овако... да сам прала туђе рубље?... Зар
би ти оваки момци долазили?...
ОЛГА (јогунасто, као раздражеио дијете): Шта ће ми све ово?... Шта ће?... Није ли све погано?... (Отреса рукама, живо). Не треба, не треба, не треба!
ТАТА: Није ми било лако... Тешко ми било, али... (Опет хоће да је загрли). Олга!...
ОЛГА (одгурне је готово цикнувши; оштро): Остави!... Немајко!...
ТАТА (погледа је изненађена; застане): Немајка!... Немајка зар?... (Тише, као да саму себе пита). Зар су друге мајке боље? (Увријеђена исправи се, плане). И зар сам само мајка?... Нијесам ли и жена?... Од крви која ври, од меса које гори!... Обудовила, остала сирота, а млада, а здрава, а силна!... Жељна живота, радости, миловања!... Жељна слатких ријечи, умиљавања, лагођења! (Спустивши глас, лакше). Гријех!... Гријех!... Зар гријех што ми Бог дао љепоту?... Што ме створио таку да мамим, освајам?... Зар и он грешан, и Бог?... (Нагло застане, окрене се, уздахне). Он ме наградио!... Он ме и покарао!... (Јекне). Боже, Боже мој!...
ОЛГА (тужно): А он?... Зна ли све?...
ТАТА: Ко зна!
ОЛГА (болно): Зна, зна... Казали су му!
ТАТА: Ако те воли, то му не смета!
ОЛГА: Ако воли?... (Ватрено). Зар не видиш колико воли! (Хода по соби, ломи се). Све зна, а воли... И он мене... (Забацивши главу, готово јаукне) и ја њега!... Волимо се, тешко нама! (Побјегне из собе, узбуђена).
(Са авлије се чује граја. Неко подврискујући пјева).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|