Кали-мегдан
Испред града Београда,
По ком Турци шире се и сада:
Равница се пружа гласна,
Кали-мегдан — пољана прекрасна ....
С ње ми лети поглед дивни
На све четир’ стране;
Ал’ ми српства удес кивни
Јетко зледи ране,
Помишљајућ’ на давнину,
На давнину давну,
И на српску царевину,
Царевину славну ....
Гледам Банат, родну Бачку и Ср’јем кићени;
Фрушка света, Врачар кобни, указују с’мени….
Дунав р’јека поносита,
Сава р’јека гласовита:
Видју, како с’ вјечно друже,
Ојачане да продуже
Тôк до мора,
Свога двора,
Поздравивши бугарске обале,
Равна поља, брда и увале,
И примивши у убаво друштво
Хладну воду Росицу
Као милу сестрицу.
Боже, Боже! . . . ох! какво ли чувство
По мојим се прсима разљева!
Око зврка тамо и овамо,
Једна миса’ за другом ми с’јева.
Часком нешто запањим се само,
Часком опет као муња планем;
Мало пођем, ... а па опет станем:
Раскошности природе се дивим,
И смаштавам у тим сликам живим
Живе слике
Једнолике
Будућности наше:
Ако нас опаше
Игда слога својим јаким пасом,
А избуди слава громовитим гласом;
Гледам земље, гледам споменике:
Пуне чара, пуне сваке дике.
Гледам земље, мјезинице Бога,
Превишњега саздаоца свога:
Вилородне и јунакородне,
Сваким благом ка’ рај земни плодне.
Гледам земље, гдје се вјера храни,
Гдје се олтар оборени брани,
Да му крута рука
Нашијех злогукâ
Још и темељ не раскопа исти ....
Гледам земље, гледам народ чисти,
Који стење, — а духом се пење
Све на више, — да што лакше дише:
До срећније своје коби
И до свога спаса доби. —
Гледам земље, гдје су мôме красне,
Ка’ на небу оне зв’језде јасне,
Којим љубав — кад се прими њедра,
Узорна је, челична и једра;
Једра љубав — јер је срце једро,
Душа л’јепа, а чело им ведро. —
Гледам земље, гдје весеље чисто,
Живо ти је, ка’ сунашце исто:
Свако око — ка’ у сокô-тице,
Свако грло — ка’ у славуљице,
Свако срце — као у рајника,
Свака душа — ка’ у свештеника ....
Гледам земље, гдје с’ уз пуне чаше
Поп’јевају давор-пјесме наше:
˝Многа љета! ...˝ и ˝Живио!˝ —јече,
Док тамбуре посред кола звече,
И док мислиш, да и ситне гајде
Прикликују: ˝Хајде боље, хајде!˝ —
Па и гусле јаворове гуде:
Мртве кости из гробова буде,
Мртве кости, — да нам зборе гласно,
Како с’ име задобива часно,
Како свето, — како ли проклето. —
Гледам земље, гдје је миљак таки . . . .
Али Боже чудесни и јаки!
Магловиту тмицу виђу,
Што ми лица скрива;
Лица његда ’нако св’јетла,
И онако жива! . . .
Слушам звеку, писку, хуку;
Ка’ у слици разабирем муку,
Кињу и тлачење,
Стратилишта и злобно влачење ....
Под ногама ... из јамурâ гадни’,
Гдје сад стојим, — њеки запали смрадни
Мени ноздре — затискује ружно,
Као њеко испарење кужно ....
А с Врачара
Опет — ка’ с олтара
Стиже мирух, вај! спаљених моћи,
Што но тужно подлегоше злоћи ....
Па и крсти — што над мученичким
Ракам дубе,
Тужне Улме и Алибунара:
Испадају пред зјенице моје,
Па ми сваки ка’ нож срце пара ....
Па и на тај Деспотовац тврди,
Којем сада једва трага мало,
Помишљајућ’ — рана ми се грди:
Вај, тако је свега нам нестало! . . .
Па и сама још Небојша гди је?
— Не боји се; ал’ у ропству гније ....
А све с чеса? . . .
Све с несклада: нашег вељег јада. —
Вид’мо Саву, како Купу прима,
А њих -Дунав с Росицом обима:
Савез таки, — па бићемо јаки,
Таку слогу, — па шта врази могу? . . .
Скрај Балкана до Триглава
Владала би свуда Слава ....
Слава, — која сад лежи у праху,
Ил’ живари у најдубљем страху;
Слава, — којој ,,бићеш!˝ Бог је река’:
А Бог нигда није се порека’. —
Биће Слава, — и пустара веће:
Кали-мегдан тада бити не ће.
