Историја средњег века I 24
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Немачка колонизација полапских и балтичких територија. XII и XIII век претстављају време појачаног немачког освајачког продирања на Исток, у земље Западних Словена, Летонаца, Естонаца, Пруса и Литванаца.
За немачка освајања земаља које леже источно од Немачке имали су интереса у првом реду кнежеви који су желели да стекну нове територије као изворе прихода. За њих су имали интереса и осиромашени ритери који су најпре похрлили у крсташке ратове, а после неуспеха на муслиманском Истоку тражили освајања и плена на истоку Европе; ова су освајања, даље, условили интереси немачке цркве која је ишла за десетком, поседима и кметовима и која је у обраћању »пагана« видела врло уносно занимање. У освајањима су учествовали и градови, који су тежили да дођу до тржишта за набавку сировина за извоз. Најзад, на освојене територије кренула је и сељачка колонизација.
Немцима је пошло за руком да изврше крупна освајања само тамо где су наилазили на политички слаба и неуједињена племена. Тамо где су им се супротстављали крупнији и компактнији политички савези, као у Пољској и Чешкој, морали су да прибегавају »мирнијим« методима колонизације (види гл. XXVIII и XXIX).
Освајање земаља Бодрића и Љутића. Појачано продирање Немаца међу Полапске Словене за време Хенриха I и Отона I заустављено је крајем X века. 983 г. дошло је до општег устанка Полапских Словена против немачког јарма. Уништена је насилно увођена хришћанско-немачка црква. Бранећи своју независност Словени су обновили ранију религију. Почетком XII века паганство је још владало и међу Полапским и међу Приморским Словенима. У XII веку почели су нови напади на словенске земље. Иницијатори нових освајања нису били цареви, који су били заузети ратовима у Италији, већ поједини кнежеви. Међу њима био је на првом месту супарник Фридриха Барбаросе — Хенрих Лав, војвода Саксоније и Баварске. Нешто силом а нешто лукавством Хенрих Лав је заузео већи део земље Бодрића и поставио јој на чело грофове који су на словенско становништво ударили тешке данке и црквене дажбине. На земљу отету Словенима пресељавали су колонисте из северонемачких земаља. Хенрих Лав образовао је од великог дела бодрићке земље Мекленбуршко војводство; преостали део бодрићке земље био је подељен немачким грофовима. По тим грофовијама свуда је вршено насилно покрштавање и истребљивање Словена. У неким крајевима Словени су потпуно истребљивани. На њих су приређиване хајке као на дивље звери, вешали су их по дрвећу; оне који су остајали живи отеривали су са земље, остављајући им једино реке и језера где су се могли бавити риболовом.
Отприлике у то време Немци су освојили и земљу Љутића. Албрехт Медвед добио је од цара у лено Северну марку на левој обали Лабе према земљи Љутића. Вешто се уплићући у свађе љутићких кнежева, Албрехт је припојио својим поседима земљу Љутића. Хенрих Лав и Албрехт Медвед били су стално у непријатељству један с другим и непрекидно ратовали за освојене територије. Албрехтов син добио је замашан део поседа отетих Хенриху Лаву (види гл. XVII). Албрехтов син и унук припојили су још неколико области, међу њима и земљу Спревљана, где је настао град Берлин. Од тих земаља образована је Бранденбуршка грофовија.
Заједно с немачким кнежевима појавили су се у словенским земљама и ритери који су од кнежева добијали земљу, и пусту и насељену Словенима. Такве су поклоне добијали епископи и манастири. Беспоштедно истребљивање домаћег становништва, које је имало систематски карактер, изазвало је потребу за новим насељеницима који би плаћали десетак и феудалну ренту. Немачки феудалци, и духовни и световни, настојали су да на своју земљу привуку сељаке из северне Немачке, дајући им све могуће повластице.
Уређење немачких колониста. Обично врбовање насељеника узимао је на себе предузимач кога су латински називали локатор, а немачки шулц. За насељавање одређивано је ново место или опустело словенско село. Цела земља парцелисана је на довољно велике сељачке деонице, велике хуфе, двоструко веће од уобичајеног обима. Шулц је за своју услугу добијао велику деоницу, обично два три хуфа; свештеник је добијао два хуфа; сељаци — по један. Било је селâ мешовитог типа, где је било и немачких колониста и Словена, при чему је последњима одређивана најгора земља. Немачки колонисти, насељавајући словенске земље, уживали су извесне повластице. За неколико година. ослобађани су дажбина, доцније су морали давати релативно лаке дажбине у натури, а исто тако и у новцу, такозвани ценз. Сем тога, морали су плаћати десетак цркви. Колонисти су уживали самоуправу. Старешина је обично постајао шулц (сеоски кмет). Колонисти су бирали своје шефене — претставнике општине, који су судили месном становништву. Али, немачки колонисти задржавали су своју слободу релативно кратко. Од XIV века, а негде и раније, почиње њихово претварање у кметове. Овде долази до процеса нове феудализације, која добија нарочито широке размере у XV и XVI веку. Ритери, који су добили доста земље у освојеним словенским кнежевинама, постепено потчињавају себи и немачко слободно сељаштво.
Германизација Словена. Истребљивање Словена, њихово потискивање на најгору земљу и довођење на њихово место немачких колониста водили су постепеној германизацији земаља које су Немци освојили. Разбијени и неуједињени, немајући ни културних центара ни писмености, Словени су губили свој језик и националност. У градовима (неки од њих постојали су још од раније у словенским земљама, а друге су основали Немци) немачки трговци и занатлије потпуно су потисли Словене. Словенима се забрањивало да улазе у еснафе, да се баве занатима и трговином. Забрањивано им је да живе у најбољим деловима градова, остављани су им само сиротињски квартови и предграђа. У немачким (или понемченим) градовима, као Либеку, Бранденбургу (бив. Бранибору), Берлину, Франкфурту на Одри, они су могли наћи хлеба само као надничари за најгоре послове. Они су били осуђени на сиромаштво и постепено изумирање.
Чак и у оним кнежевинама у којима су се сачувале словенске кнежевске династије и словенска аристократија, врши се процес германизације. Словенски кнежеви орођивали су се с немачким, у њиховим дворцима купили су се досељеници из Немачке, који су добијали земљишне поклоне и улазили у склоп домаће аристократије; она се поводи за њима и настоји да им подражава у језику и обичајима. Многи словенски кнежеви и аристократија позивају, по примеру Немаца, немачке колонисте на пусту земљу. Али, главни германизатор била је немачко-хришћанска црква, која је добијала огромне пусте територије и пресељавала на њих немачке колонисте.
Колонизација источног Прибалтика. Готово истовремено с тим почела је колонизација источног Прибалтика. Немачки су трговци одавно учествовали у трговини на Балтичком Мору. Пловили су до шведске обале, до источне обале Балтичког Мора и трговали с Новгородом и другим руским градовима. Овде је важан моменат оснивање Либека (1143 г.) од стране саксонских војвода, првог немачког града на Балтичком Мору. У другој половини XII века немачки трговци почели су да оснивају факторије у земљама Естонаца и Ливонаца. Појавили су се и немачки мисионари, настојећи да шире хришћанство и уводе десетак свим средствима, не искључујући насиља и преваре. 1201 г. Немци су на ушћу Западне Двине основали град Ригу, који је постао најважнији центар немачке колонизације. Епископи из Риге залагали су се свим силама за ширење хришћанства. Папа Иноћентије III активно им је у томе помагао, јер је покрштавање пагана значило за папе добијање нових извора прихода. Папа је почео да проповеда крсташки рат против Ливонаца. Био је организован специјални духовно-ритерски ред по примеру оних који су настали у Палестини за борбу с муслиманима — ред Мачоноша. Епископи и ред поделили су између себе освојене земље. У Прибалтик се стиче огромна количина сваковрсног ритерског олоша, жељног нових освајања и лаког богаћења. Ти су ритери брзо заузели област данашње Летоније. Почело је насилно обраћање домаћег становништва у хришћанство, праћено крвавим догађајима. По обичају користили су се непријатељским односима међу појединим племенима, која нису умела да се уједине против заједничког непријатеља. Немци су настојали да једна племена нахушкају против других.
У источном Прибалтику, због удаљености од Немачке, немачка колонизација није била праћена ангажовањем немачких сељака-колониста. Ту није било привредне експлоатације освојених земаља, било је само пљачке. Тек од XIV века освајачи су почели да заводе феудалне поседе и да претварају покорено становништво у кметове. Стога је становништво источног Прибалтика сачувало свој језик, своје обичаје и начин живота, само делом покривен хришћанством, и није било изложено германизацији која је вршена у полапским областима и у Приморју. Готово у исто време када су Немци освајали земљу Ливонаца Данци су почели да освајају земљу Естонаца.
Тевтонски ред и колонизација Пруске. Друга важна област немачке колонизације у Прибалтику била је земља Пруса, који су живели источно од доње Висле. Овде је немачка колонизација била последица кратковидости пољских кнежева, који су у борби с Прусима позвали Немце у помоћ. На тај начин Пољаци су сами створили на својим границама опасног непријатеља. Исти Иноћентије III организовао је крсташке ратове против пагана-Пруса, који су припадали литавском племену. Ускоро се ту преселио Тевтонски ред, који нам је познат из историје Јерусалимске краљевине.
Сем тога, у земљу Пруса кренули су немачки грађани који су ту основали низ градова. И ту су кренули колонисти-сељаци. Пруси су пружали Немцима огорчен отпор, али су их ипак надмоћне снаге Тевтонског реда разбиле. Они који су се супротстављали немачком освајању били су потпуно истребљени. Поштедели су оне који су се покорили, али су их претворили у кметове. Издајнике који су помагали тевтонским ритерима увели су у ритерско звање и на све могуће начине их заштићивали.
Папе су стално проповедале нове крсташке ратове, који су позивали у Пруску, по речима Маркса, »нове бујице немачких пљачкаша и колониста«. Пруси су на угњетавање одговарали устанцима. Дугогодишња борба завршила се покоравањем Пруса, при чему су напредне области биле претворене у пустош. Од победоносног Тевтонског реда почели су да траже помоћ ритери из реда Мачоносаца, који су поразиле уједињене литавске и руске снаге. 1237 г. на посредовање папе ујединила су се оба реда. Њихови огромни поседи захватали су готово све источне и јужне обале Балтичког Мора. На тај начин овде је створена велика кнежевина Тевтонског реда. Ред је тежио да прошири своје земље, да освоји руске кнежевине које су се с њ им граничиле на Истоку, као и земље Велике Кнежевине Литваније. Ту се водила жестока борба која је 1242 г. довела до сукоба између ритера Тевтонског реда и новгородског кнеза Александра Невског. То чувено »Ледено разбојиште« на Чудском Језеру завршено је страшним уништењем Немаца. Како каже Маркс, »ниткови су били коначно одбијени од руске границе«. У току следећих векова настављена је непрекидна жестока борба међу Литванцима и Немцима. 1346 г. ред је добио естонске земље, које су раније припадале Данској. Ред је раширио своје поседе и према западу, у област Приморја, заузео Данциг (1308) и тиме затворио Пољској излаз на Балтичко Море. Ред је почео ратове с Пољском, и у доба тих ратова паљени су пољски градови и села, вршени су покољи становништва. Ред је и даље вршио притисак на Пољску и Литванију током читавог XIV века. Најзад, Пољаци су 1410 г. заједно с Литванцима и Русима страховито поразили ред код Гринвалда, и ред се од тог пораза више није могао опоравити. 1466 г. ред је био принуђен да призна вазалску зависност од Пољске (види гл. XXIX).
Аустрија. Поред немачког продирања на северо-исток, у област полапских и балтичких словенских, литванских и других племена видимо и другу колонизациону струју која се креће према дунавским земљама. Тај покрет је почео још у епохи Карла Великог, који је предузео поход против Авара и основао Источну марку на средњем Дунаву. Источну марку су затим опустошили Мађари, и земље око средњег Дунава дуго су биле пусте. Нову колонизацију тих области из Швапске, Баварске и јужних немачких војводстава ми видимо у X веку. Крајем X века ту се образује Аустриска марка. У XII веку та се марка већ назива аустриско војводство. Ширећи постепено своје поседе на југ, аустриске војводе сједињују суседне области — Штајерску, Корушку и Крањску. Те су земље чиниле клицу оне државе која је доцније добила назив Аустрија.
Поробљавање Фриза. У исто време када су освајане земље у Прибалтику уништавани су слободни сељаци у самој Немачкој — у земљи Фриза.
У XIII веку земља Фриза била је један од малобројних кутова Немачке где се још задржало слободно сељаштво. Фризи су се делили на низ самосталних племена, међусобно слабо повезаних. Од XII века ритери из северне Немачке почели су продирати на њихову земљу и градити замкове. Покушаји да се потчине слободни сељаци фришког племена Штединга наишли су на енергичан отпор. Штединзи су почетком XIII века истребили немачке ритере који су међу њих продрли а њихове замкове уништили. Устали су и против феудалне цркве и протерали немачке попове. За то су их бременски архиепископ и његов »племићки олош«, по енергичном изразу Маркса,[1] прогласили за јеретике. Бременски архиепископ и други суседни немачки феудалци повели су против њих крсташки рат, али су претрпели потпун пораз. Тада је папа Гргур IX наредио северонемачким архиепископима да свугде проповедају нови крсташки рат против Штединга. Штединзи су се мушки бранили. Али је на њих кренула огромна ритерска војска, која је неколико пута премашивала њихове снаге. Штединзи су били потучени, више од половине побијено их је у борби. Њихова земља припала је бременском архиепископу.
Положај сељака. Слободно се сељаштво одржавало само у неколико немачких области, на пример у Дитмаршену (западни Холштајн). Али се положај зависног сељаштва у другој половини XIII века окреће на боље. Тај су преокрет делом припремили крсташки ратови. Крчење нове земље, у којој су многи феудалци, нарочито манастири, видели главни пут за повећање својих прихода, праћено је давањем нарочитих повластица новим насељеницима, без обзира да ли су они досељеници или сопствени кметови. Разбијени тип феудалног газдинства, везан за крчење нове земље, чинио је систем кулука неподесним. У вези с тим запажа се општи прелаз с радне ренте на продуктну па и новчану ренту, што слаби повезаност сељака с властелинским газдинством. Многи су се сељаци ослободили кметовске зависности. Феудалци су често ликвидирали своје властелинске оранице и давали земљу под аренду. Често су закупци властелинске земље били бивше старосте властелинског поседа — мајери, као најбогатији међу сељацима. У немачком селу распрострањује се крупна аренда, која носи назив мајерска. У исто време одваја се и сељаштво с мало земље. Оно је делом налазило излаза у колонизацији источних земаља. Богато сељаштво извлачило је профит из трговине с градовима. Али, побољшање сељачког положаја било је краткотрајно. Од друге половине XIV века почиње нов притисак феудалаца на сељаке.
»Међувлашће«. Од XII до XIV века знатно су проширене области које су Немци освојили. Међутим, у самој Немачкој јача самосталност појединих територија. Сви покушаји да се оне уједине, сви покушали да ојача царска власт ни до чега нису довели.
Период такозваног међувлашћа, тј. двадесет година после изумирања династије Хоенштауфоваца (1254 г.), претставља време непрестаних борби између појединих кнежевина, градова и ритера. У неким областима Немачке кнежевска је власт у то доба или готово ишчезла или јако ослабила, особито у Швапској и Франконији. Та ранија војводства распала су се на низ малих поседа. Сем тога, ту је било мноштво царских ритера, који су држали своје поседе добивши их непосредно од цара. Нарочито их је било много на Рајни, где су их насељавали Хоенштауфовци. Са опадањем царске власти царски ритери постали су независни. То је био најсвојевољнији и најнедисциплинованији елеменат немачког друштва.
Неки су градови покушавали да се уједине, да би се удруженим снагама заштитили од феудалних међусобица и пљачке. Педесетих година XIII века склопили су градови око Рајне савез, у који су ушли Мајнц, Келн, Вормс и низ других градова. Савезу су такође приступили Хамбург и Либек, најважнији трговачки центри северне Немачке, па и неколико кнежева. Али, међу члановима савеза није било слоге, и он се крајем шездесетих година XIII века распао.
Избор Рудолфа Хабзбуршког. 1273 г. за цара је био изабран Рудолф Хабзбуршки, један од другостепених кнежева у Немачкој. До тога времена на немачки престо бирани су крупни кнежеви. Саксонска и франконска династија, а исто тако и династија Хоенштауфоваца могле су се ослањати на велике поседе у Немачкој, док су се хабзбуршки поседи сводили на релативно мале земље у Алзасу и Швајцарској. Кнежеви су поставили на немачки престо хабзбуршке грофове управо због тога што су ови били слаби. Кнежеви су рачунали да Хабзбурзи неће бити у стању да учине ма и најмањи атак на њихову политичку самосталност.
Али је Рудолф показао да ни издалека није тако безопасан каквим су га сматрали кнежеви који су га изабрали. Он је схватио да је прошло време за велике подухвате политичког карактера. Сада се требало постарати не толико за учвршћење царске власти уопште колико за учвршћење поседа своје куће. У том је правцу он водио смишљену политику, настојећи да освоји што је могуће више земље. Његове освајачке замисли биле су усмерене на Аустриско војводство, које је у то доба било уједињено у једну државу с Чешком под Пшемислом II. Искористивши помоћ Мађара, а исто тако, и устанак чешких ритера, који су били незадовољни Пшемислом II, он му је отео Аустрију, Штајерску, Корушку и Крањску (види гл. XXVIII). Аустриско војводство сада је постало језгро хабзбуршких поседа.
За време владе Рудолфа Хабзбуршког (1273—1291 г.) феудална анархија у Немачкој и даље је трајала. Цар је имао врло слаб утицај на унутрашње послове. Кнежеви су се, као и раније, борили један против другога. Поједини ритери, нарочито царски, чинили су насиља, пљачкали трговце, убирали царине од градова. Градови су морали да с њима ратују. Диже се низ сељачких устанака, особито на Рајни. У народу се шири легенда о »цару Фридриху«, који ће се појавити, стати на чело народа и казнити његове угњетаче. Вођи сељачких устанака често су узимали име Фридриха. Један од тих устанака, под воћством Фридриха Дрвене Ципеле, захватио је велику територију. Њему је пришло и градско становништво, које је он ослободио тешких пореза, убираних од Рудолфа Хабзбуршког, и сељаци-Фризи, које су угњетавали бременски архиепископ и феудалци. Фридрих Дрвена Ципела прогласио је себе за цара. Рудолф је почео против њега ратне операције, заробио га и спалио (1285 г.). У борби с феудалном самовољом нови је цар показао много мање енергије и није постигао битних успеха. Покушао је да у Немачкој установи »земаљски мир«: појединим кнежевима се дозвољавало да ратују само под одређеним условима. Али ни ово, управо као ни покушаји да се смире нарочито својевољни ритери и да се уништи мноштво нових царинских препрека које су настале у време међувлашћа, није дало позитивних резултата. Власт се све више и више усретсређивала у рукама кнежева, и то углавном у рукама најмоћнијих кнежева, од којих почиње да се формира нарочита установа колегија такозваних Kurfürsten (»кнежева изборнша«). Они узимају у своје руке избор цара и одлучују о свим најважнијим пословима.
Поред те колегије кнежева-изборника и надаље су се састајали рајхстази (сабори царства). На њих се сада поред кнежева појављују и претставници царских градова — додуше, само у извесним случајевима, када се поставља неко питање које се тиче њихових интереса. Али ни рајхстаг ни цар нису имали никаквог извршног апарата. Цар је имао ауторитета и силе уколико је и сам био један од кнежева. Цар није имао царске војске, сем своје личне, коју је држао као један од кнежева. У земљи није било заједничког законодавства, општег царског суда и заједничких царских финансија.
Но у појединим кнежевинама почињу да се формирају установе које делом потсећају на парламенат или државне сталеже. То су ландтаги, сталешко претставништво племства, свештенства и грађана, које сазива месни кнез углавном због тога да би добио новчану помоћ. Немачки кнежеви су настојали да искористе борбу између градова и феудалаца на својим поседима како би потчинили себи сва три сталежа.
На тај начин, у овом периоду убрзава се распадање царства на неколико самосталних области. Један од момената политичког распадања царства претставља образовање Швајцарског савеза.
Образовање Швајцарског савеза. У Алпима су Хабзбурговци имали поседе, које су настојали да прошире и учврсте. Ту се местимично одржало слободно сељаштво. У планинским долинама где није било широких пространстава погодних за земљорадњу, где је раштркано становништво живело углавном од сточарства, сами услови терена су погодовали заштити од насиља феудалаца и одржању знатних остатака родовског уређења. У планинским долинама тешко је било да се прехрани становништво које је стално расло, а то је изазивало пресељавање које се претварало у сталну емиграцију. Ратоборно становништво Алпа претстављало је одличну пешадију, која се доцније високо ценила у другим државама као најамничка војска.
Већ у XIII веку почели су сукоби до којих је дошло због тежњи Хабзбурговаца да учврсте своју власт над горштацима. Хабзбурговце је на то потстицао пораст робног промета између Италије и Немачке после отварања Сентготхарског Превоја. Тај се превој налазио у непосредној близини три кантона: Швица, Урија и Унтервалдена. Они су извлачили велике користи из тога што је преко њих пролазио пут за Сентготхард. Планинци су наплаћивали од трговаца царине и служили им као водичи. Хабзбурговци су већ четрдесетих година XIII века тежили да покоре те земље, пре свега Швиц. То је натерало Ури и Унтервалден да са Швицом склопе савез за одбрану своје независности. Борба се још више заоштрила крајем XIII в. када су Хабзбурговци постали цареви и аустриске војводе. 1291 г. између Швица, Урија и Унтервалдена био је склопљен »вечни« савез за борбу с Хабзбурговцима. Када су Хабзбурговци покушали да силом покоре кантоне, њихова је војска у битци код Моргартена (1315 г.) потпуно потукла војску Хабзбурговаца и на тај начин одбранила своју независност.
Пошто су ти кантони контролисали врло важан пут у Европи и имали велику војну силу, у Швајцарски савез (који је добио свој назив по Швицу) почели су улазити градови Луцерн, Цирих и Берн, чија је привреда била повезана с тим трговачким путем и којима је била потребна војна заштита. Крајем XIV века већ је образован савез осам швајцарских кантона. У низу ратова, делом против Хабзбурговаца, делом против бургундских војвода, они су успешно бранили своју самосталност. Стварање Швајцарског савеза показује да је распадање царства далеко одмакло. Али то распадање тече и даље.
Династија Луксембурговаца. Јачање Хабзбурговаца изазвало је код кнежева узнемиреност. Освајање Аустрије изазвало је код њих страх да би нови цареви могли доцније повести одлучну политику, уперену против самосталности кнежева. Стога се хабзбуршка династија задржала на престолу релативно кратко.
1308 г. сменила ју је династија грофова луксембуршких, другостепених кнежева, који су владали полуфранцуском кнежевином на западу царства. Луксембурговци су, слично Хабзбурговцима, искористили царско звање да у Немачкој учврсте свој положај као кнежеви. Хабзбурговци су престали да буду цареви, али им је остала Аустрија као наследна област. Луксембурговци су себи створили област такве врсте у Чешкој. Хенрих VII Луксембуршки (1308—1313 г.) браком свог сина Ивана с наследницом Чешке припојио је Чешку поседима Луксембурговаца.
Хенрик VII је обновио покушаје немачких царева да своју власт прошире на Италију. Тај »варварин-простак«, како га назива Маркс,[2] рачунао је да ће из Италије извући грдне паре. 1310 г. кренуо је преко Алпа. Гибелини, који су стално трпели неуспехе у социјалној борби, северо-италијанских градова, поздравили су га као спасиоца и »миротворца«. Та је расположења нарочито живо изразио Данте у својој политичкој расправи »О монархији«. Али су народне масе пружиле Хенриху VII жесток отпор, против њега је иступио и напуљски краљ. У јеку ратних операција Хенрих је умро, и рат се завршио неуспехом. »Никада још није било бесмисленијег рата од тог римског похода!« — закључује Маркс излагање о њему у својим »Хронолошким изводима«.[3]
Лудвиг Баварски. При избору новог цара изборни кнежеви су се поделили, и на престо су истовремено изабрани Фридрих Хабзбуршки и Лудвиг, војвода баварски (1314 г.). Они су дуго водили борбу, која је упропашћавала земљу и исцрпљивала финансије оба претендента. Најзад је Лудвиг Баварски однео победу. Као и његови претходници, Лудвиг (1314—1347 г.) се на првом месту бринуо да повећа наследне поседе своје куће. Но и он је покушао да се умеша у ствари Италије. На тој бази сукобио се с папом Јованом XXII, који га је искључио из цркве. На Немачку је био бачен интердикт. Али то на Лудвига није оставило нарочити утисак. Тај лукави интригант сакупио је на свом двору све папине противнике, међу којима се нарочито истицао чувени италијански политички писац Марсилио Падовански У свом спису »Defensor pacis« (Заштитник мира) Марсилио је световну власт ставио изнад црквене, прогласио да папа мора зависити од цара и проповедао потпуну слободу религије и бирања свештенства. Лудвиг је успео да заузме Рим, да ступи у савез с римском аристократијом, која је била у непријатељству с папом. »Сенат и народ римски«, према старој формули, прогласили су Лудвига за цара, и он је ставио себи круну на главу. Одмах за тим цар је објавио да је Јован XXII збачен и именовао новог папу (Николу V). Али се Немци нису одржали у Риму и Италији. У народу су почели немири. Упркос страшним изнуђивањима, цар није имао довољно новца за плаћање најамничке војске, и био је приморан да напусти Рим (1328 г.). После две године дошао је и царски папа у Авињон и предао се у руке Јована XXII. Покушај да се у Италији обнови политика Хоенштауфоваца завршен је срамним неуспехом.
Лудвигова тежња да свим средствима прошири поседе баварске куће (Вителсбаха) довела је до сукоба с кнежевима, који су новог краља изабрали из династије Луксембурговаца — Карла IV (1346 г.). Следеће године умро је Лудвиг Баварски.
Карло IV и Златна була. Карло IV (1346—1378 г.) био је не толико цар Светог Римског царства колико чешки краљ (о његовој делатности у Чешкој види гл. XXVIII). Он је у Немачкој само допринео продубљивању политичке распарчаности.
Карло IV био је приморан да 1356 г. изда Златну булу, »... тај, по речима Маркса, устав немачког многовлашћа«.[4] У том акту цар је признавао пуну политичку самосталност кнежева-изборника и одрицао се сваког мешања у њихове унутрашње ствари. Була им је потврђивала право да бирају цареве. Она је утврдила састав колегије кнежева-изборника, у коју су улазила три духовна кнеза — архиепископи Келна, Мајнца и Тријера, и четири световна — чешки краљ, саксонски војвода, бранденбуршки маркгроф и рајнски фалцграф. Избор цара вршио се простом већином гласова. Златна була легализовала је приватне ратове; само је било утврђено да вазал не сме ратовати против свог сениора.
Тенденција Златне буле да се учврсти самосталност кнежева огледа се и у њеним одредбама које се тичу градова. Златна була забрањивала је савезе међу градовима. Та тачка, која је штитила интересе кнежева, унета је због тежње немачких градова да играју самосталну политичку улогу, независно од кнежевске власти. Стари градови западно од Лабе, нови градови који су настали у процесу колонизације словенских земаља и земаља Пруса — сви они почињу да истичу своје политичке захтеве и да међусобно склапају савезе да би се супротставили порасту кнежевске власти.
Северонемачка Ханза. Највећи савез градова била је северонемачка Ханза. Тешко је одредити моменат када је Ханза настала. У почетку су то били споразуми између неколико градова и између група градова, а тек средином XIV века Ханза је обухватила готово све северонемачке градове који су се налазили на обали и, сем тога, читав низ градова који су лежали далеко од обале, али који су били везани за трговину на Северном и Балтичком Мору. Хамбург, Либек и Бремен чинили су језгро Ханзе. Затим су у њу ушли градови на Рајни (на пример Келн), Везеру, Одри и низ градова основаних у земљама које су Немци колонизовали, као, на пример, у Пруској — Данциг, Торун, Кенигсберг, на источним обалама Балтичког Мора — Рига, Ревал, Дорпат. Важну улогу играо је град Визби на острву Готланду, центар трговине с јужном Скандинавијом, Калмар и неки низоземски градови. Ханза је имала контоаре у Брижу, Лондону, Новгороду, Бергену и у низу других градова. Ти контоари имали су посебну организацију. Они су претстављали велике квартове у којима су били концентрисани Ханзини домови и стоваришта. Били су ограђени кољем, а наоружане страже брижљиво су их чувале. У њих су била уведена строга правила којима су се потчињавали сви који су живели у дому Ханзе. Жене уопште нису пуштане у Ханзине домове.
Главни предмети Ханзине трговине били су производи балтичких земаља, Русије и Скандинавије — жито, крзна, коже, со, риба, маст, мед, восак, бакарна и гвоздена руда, дрво и сви шумски производи — смола, катран итд. У замену за те сировине ношена је роба западне производње — тканине, металне израђевине, вино, а исто тако — преко фландриских градова — роба коју су Низоземци добијали с југа — луксузни предмети и зачини, довожени са источних обала Средоземног Мора. Стални трговачки пут водио је од Брижа до Новгорода. Ханзина трговина захватала је Балтичко и Северно Море. Сем тога, Ханзини трговци путовали су низ западне обале Европе до Гибралтарског Мореуза. На северу је трговина допирала до норвешке обале.
Може се узети да историја Ханзе као више или мање одређене организације почиње отприлике 1356 г. када су Ханзини градови сложно иступили у одбрану својих заједничких интереса. Те је године фландриски гроф погазио привилегије трговаца из Северне Немачке, а то је изазвало заједничку акцију читавог савеза, посебно трговачку блокаду Фландрије, која је приморала грофа да учини уступке. У то се време и појавио први пут термин немачка Ханза. Чланови Ханзе су настојали да потисну све друге трговце из трговине у областима у којима је радила Ханза. Ограничавали су трговачка права трговцима који би дошли у Ханзине градове. Страним трговцима се дозвољавало да тргују само у приморским градовима, не улазећи у унутрашњост земље. Притом је странцима дозвољаван боравак у приморским градовима највише три месеца.
Од друге половине XIV в. Ханзин савез се формира и добија своје одређено устројство. Основу устројства чине претставнички конгреси свих градова — чланова Ханзе. Предмети су на тим конгресима решавани већином гласова; притом су они градови који би се нашли у мањини или они који нису послали претставнике на тај конгрес били дужни да се покоравају одлуци већине.
1367 г. Ханзин савез је поново морао да иступи у крупном политичком подухвату — рату против Данске, до кога је дошло зато што је Данска покушала да подрије трговачки значај Ханзе. Конгрес 60 градова, који се те године састао у Келну, одлучио је да се Данској објави рат. На страни Ханзе иступили су и други непријатељи Данске (Шведска, Холштајн и Мекленбург). Савезничка флота Ханзиних градова блокирала је данске обале, и после заузимања Копенхагена Данска је морала да потпише сраман Штралзундски мир с Ханзом (1370 г.). По том миру потврђене су све привилегије Ханзе; Ханза је добила неколико тврђава на југу Скандинавског Полуострва. За избор краља била је потребна сагласност Ханзе (види гл. XXVII).
После овога можемо говорити не само о трговачкој већ и о политичкој превласти Ханзе на Северном и Балтичком Мору. Ханза се сада појавила као велика политичка сила која је своју вољу наметала другим државама. Она је добила врло значајне трговачке повластице у Енглеској.
Ханза није имала чврстог политичког устројства. Није имала никакав заједнички стални управни орган, није имала ни заједничку благајну. Није такође било ни заједничке флоте; постојала је само флота појединих градова, и у случајевима када је било потребно да се испуни ма каква одлука Ханзе, остваривале су је снаге градова којима би се то специјално наредило. Међу Ханзиним градовима било је сталног супарништва. Главну улогу играли су велики трговачки градови, који су били у могућности да своју вољу намећу другим, мањим градовима. На тој бази избијали су сукоби у самој Ханзи. Интереси градова појединих области нису се увек поклапали, што је такође доводило до унутрашњих трвења.
Поред трговачких циљева Ханза је тежила остварењу и социјалних задатака. У градовима Ханзе власт је припадала патрицијату, горњем трговачком слоју. Занатлиска маса била је уклоњена од учешћа у градској управи. У градовима Ханзе, као и у другим градовима Европе у то доба, запажамо значајно социјално врење. У Либеку, Хамбургу, Ростоку и другим ханзиним градовима видимо како еснафи покушавају да се дограбе власти, али су овде еснафски покрети стално трпели неуспехе. У статут Ханзиних градова уноси се тачка, којом се кажњава искључењем из савеза онај град који дозволи ма какву измену у постојећем политичком уређењу Ханзе. Велики статут Ханзе, издат за цео савез, поред других мера, прописује такође и мере за борбу с револуционарним покретом у градовима.
Средином XV в. почиње опадање Ханзиног савеза. Ту су играли велику улогу и они социјални покрети о којима смо малочас говорили и економска поцепаност међу појединим деловима савеза, али је ту најбитније — конкуренција других земаља у области трговине. У то се време уздиже енглеска трговина. Раније је енглеска трговина имала пасиван карактер, и чланови Ханзе су говорили да купују од Енглеза лисицу за грош, а продају им лисичји реп за талир; али од XV в. енглески трговци почињу да се појављују са својим бродовима по свим морима Западне Европе. У порасту је и транзитна трговина Низоземаца. Та конкуренција постепено подрива значај Ханзиног савеза. Ханза се није ослањала на јаку државу. Потискују је оне земље које се изграђују у јаке политичке јединице. Крајем XV в. Московски владар Иван III заузео је Новгород и протерао из њега Ханзине трговце. Данска је поново почела да притискује Ханзу. Ханза коначно губи своју превласт када су откривени нови поморски путеви, који су повезали Европу с колонијалним земљама — Америком и Индијом.
Швапски и Рајнски савез. Ханзин савез није био једини савез немачких градова. У другој половини XIV в. настају градски савези у Западној Немачкој. Градови који леже на великом рајнском путу, као Мајн, Штрасбург, Улм, Шпајер, Вормс, не развијају само крупну трговину, већ у знатној мери и производњу вунених и ланених тканина и металургију.
У тим градовима избија жестока борба између патрицијата и еснафа. Видели смо да освајање власти од стране еснафа није значило да на власт долази градска демократија. То је била смена старе патрициске аристократије новом, трговачком и занатлиском аристократијом, која је водила своју класну политику. Положај демократских маса у граду, посебно положај занатлија, нимало се није поправио. Народна маса није пуштана на власт и била је притиснута порезима, нарочито посредним. То је стварало тле за нове сукобе.
Градови, које су раздирали унутрашњи социјални сукоби, морали су у исто време водити борбу с кнежевима који су тежили да их покоре. Али, градови су имали и другог опасног непријатеља — ритере, особито царске ритере у југо-западној Немачкој, који су у XIII в. коначно постали паразитска класа друштва. Ти ритери, који су непосредно зависили од цара, са слабљењем царске власти постали су потпуно самостални. Њихова војна сила никоме више није била потребна, пошто су ратови вођени уз помоћ најамника. Ритери се претварају у ситне грабљивце. Пошто њихова имања постају све ситнија, они сиромаше и траже себи изворе за издржавање и богаћење учествујући у бунама, ступајући у најам час код једног час код другог кнеза, или се једноставно бавећи пљачком. Зато су били најзахвалнији објекти градови. Ритери су пљачкали трговце подривајући градску трговину.
За борбу с тим непријатељима градови су се морали уједињавати у савезе, Седамдесетих година XIV в. настао је Савез швапских градова, коме су приступили и франконски градови. Тај савез је обухватио 89 градова. Нешто доцније ујединили су се градови око Рајне у заједничку организацију — Рајнски савез. Ритерска анархија која није престајала, с једне стране, а с друге — борба против кнежева, против њихових покушаја да униште самосталност градова — све је то навело та два савеза да се уједине (1381 г.).
Као одговор на уједињење градова дошло је уједињење ритера, уперено против градова. Та је борба ишла на руку кнежевима. Упркос томе што су градови успешно одбили напад ритера и почели да ликвидирају ритерску анархију у западној Немачкој, на крају крајева били су на добитку кнежеви, који су, умешавши се у борбу, потукли градски савез (1388 г.). Ханза му није притекла у помоћ. Њени су интереси били на северу, и она је била потпуно равнодушна према ономе што се дешава у осталим деловима царства.
Тај пример односа Ханзе према покрету западних градова претставља још један доказ економске распарчаности Немачке, отсуства економских и политичких веза међу појединим областима.
Царство крајем XIV и на почетку XV в. После Карла IV Луксембуршког, који је поседима луксембуршке куће припојио Бранденбург, престо је припао његовом сину Венцеславу, или Вацлаву, кога су кнежеви збацили1400 г. После њега био је изабран рајнски фалцграф Рупрехт; овај је наумио да без људства и новаца предузме бесмислени поход на Италију, који се завршио срамним неуспехом. После његове смрти ступио је на престо млађи Вацлавов брат Сигисмунд (1411—1437 г.) за чије је владе избио »национално-чешки сељачки рат верског карактера против немачког племства и врховне власти немачког цара«[5] (види гл. XXVIII).
1437 г., после смрти Сигисмунда, царска је круна опет прешла од Луксембурговаца Хабзбурговцима, у чијим је рукама остала све док није престало да постоји Свето Римско царство 1806 г. Дуготрајна влада слабог и глупог Фридриха III (1440—-1493 г.) значила је даље распадање царства, које је губило низ најважнијих области. У исто време тече процес његовог унутрашњег пропадања. Кнежеви уопште не воде рачуна о цару. Фридрих III и не покушава да обнови свој углед, пошто за то нема ни новаца ни војске. На крају своје владе Фридрих III остаје и без свога главног породичног поседа — Аустрије, коју је заједно са Штајерском и Корушком освојила Угарска.
Крајем XV в. биле су враћене неке изгубљене области царства. Аустрија је релативно кратко остала у саставу угарске државе. Сукоби између претендената за угарски престо омогућили су Хабзбурговцима да поврате Аустрију. Сем тога, смрт бургундског војводе Карла Смелог у борби с Лотаринжанима и Швајцарцима код Нансија 1477 г. довела је до распадања Бургундског војводства. Један део области бургундског војводе заузео је Луј XI, а други део — Низоземску и Франш Конте заједно с руком кћери Карла Смелог Марије Бургундске, припао је сину Фридриха III Максимилијану, који је 1493 г. постао цар. На тај начин, Низоземска се нашла под влашћу хабзбуршке куће.
Али ови успеси Хабзбурговаца нису могли надокнадити велике губитке које је царство претрпело. Током XV в. царство се политички распада и постаје уствари готово фикција. Цар је потпуно немоћан; рајхстази не чине ништа да би ујединили и учврстили царство; сваки кнез тежи само за тим да ојача своју кнежевину, уопште не мислећи на целину.
Поцепаност Немачке, специфичност њеног економског и политичког развитка, која је ишла у правцу јачања појединих кнежевина на рачун централне царске власти, објашњавају њену политичку слабост. У то доба долази до крупних промена у социјалном уређењу Немачке, особито у положају сељаштва. Ово ће питање бити размотрено у следећем делу курса, у вези с предисторијом великог сељачког рата у Немачкој.
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 137, 146—148, 244, 274—279, 287—300, 340—345, 350—352), т. II (»Архив Маркса и Енгелса«, т. VI, стр. 3—5, 7—34, 75—83, 141—153, 155—159, 209—259, 361—380, 389—401) и т. III. (»Архив Маркса и Енгелса«, т. VII, стр. 52—III). Маркс и Енгелс, Преписка, Писма од 14 и 25 марта 1868 г., 15, 16, 22 децембра 1882 г., Дела, т. XXIV. — Маркс и Енгелс, Дискусија о пољском питању у Франкфурту, Дела, т. VI. — Маркс и Енгелс, Револуционарна борба у Мађарској, Дела, т. VII. — Енгелс, Револуција и контрареволуција у Немачкој, Дела, т. VI. — Енгелс, Марка, Дела, т, XV. — Енгелс, Сељачки рат у Немачкој, Дела, т. VIII, гл. I. — Енгелс, Грађански рат у Швајцарској, Дела, т. V. — Енгелс, Планински рат некад и сад, Дела, т. XI, део 1. «Маркс и Енгелс, Дела, т. VII, стр. 275.
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Грацијанског и Скаскина, т. II, део I, 1938, стр. 88—117. — Социјална историја Средњег века, у ред. Косминског и Удаљцова, т. II, 1927, стр. 349—439. — Немачки град у XIV и XV веку, зборник грађе, у ред. Стокљицке-Терешковић, 1936. — Хенрих Летонски, Хроника Ливоније, Москва—Лењинград, 1938.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. III, 1897, стр. 618—667. — Лампрехт, Историја немачког народа, т. II, 1895. — Коваљевски, Економски успон Европе, т. II, 1900. — Белов, Градско уређење и градски живот средњовековне Немачке, Москва 1912. — Стокљицка-Терешковић, Огледи из социјалне историје немачког града у XIV и XV веку, 1936. — Ван Мијден, Историја швајцарског народа, т. I, Петроград 1898. — Љубавски, Историја Западних Словена, 1918. — Хилфердинг, Историја балтичких Словена, Дела, т. IV, Петроград 1874. — Хилфердинг, Борба Словена с Немцима у словенској Померанији у Средњем веку, Дела, т. IV, Петроград 1874. — Павински, Балтички Словени у борби с Немцима, 1871. — Перволф, Германизација балтичких Словена, Петроград 1876. — Јегоров, Колонизација Мекленбурга у XIII в., 2 т., 1915. — Лавис, Огледи из историје Пруске, 1915. — Делбрик, Историја ратне вештине у оквирима политичке историје, т. III, 1938. — Читанка из историје Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. III, § 59—62, 64.