Историја савремене цивилизације 14
| ←< 13. глава | ИСТОРИЈА САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Писац: Шарл Сењобос |
15. глава >→ |
Северноамеричке Савезне Државе. — Влада Савезних Држава уређена је 1787. године. Уређење је изведено по споразуму између две политичке странке, федералиста, који су хтели да савезна влада буде довољно јака, да би могла управљати и појединим државама, и републиканаца, који су хтели да се свакој држави да потпуно независна (суверена) власт. Исто је тако то било и дело споразума између северних држава, насељених белим људима, који су сами обрађивали своје земље, и јужних, где су плантатори имали пространа пољска добра, која су им обрађивали црначки робови. Свака је страна у нечему попустила. Савезној је влади дато право ратовања, уговарања мира и потписивања уговора с другим државама и да уређује новце и трговину, а владе појединих држава имале су сва остала права. Јужне су државе задржале своју „посебну уредбу“, а тако се називала установа ропства.
Уређење савезне владе довршено је за време Вашингтонова председниковања (1789.—96.). Савез прими на себе оне другове, које су за време рата учинили Конгрес или поједине државе. Тако буде створен државни дуг Савезних Држава. За плаћање интереса Савез установи порез и заведе царинско уређење. Он основа и банку Савезних Држава.
Област Савезних Држава још је била ограничена на земље између Океана и Елигенских Планина, а имала је само тринаест државица; али су поједине државе имале и пустих просторија, које су се пружале чак до Мисисипе. Савезна је влада те земље гледала као простор за насељавање, коме је намењено да буде насељен грађанима Савеза и да образује нове државе. Она изради да јој се те земље уступе, постаде господар све оне пустаре између држава и Мисисипе и уреди је 1787. године једном уредбом која је после остала као стална уредба за све нове области (територије).
Земља буде подељена правим линијама, у правцу меридијана (подневака) и упоредника, на извесан број територија (области). У сваку територију Савез је слао по једнога управника, који је најпре сам управљао; али чим се становништво намножи на 5000 душа, онда оно само уређује своју владу, са изборном народном скупштином и законодавним саветом, и шаље у савезни Конгрес једнога посланика са саветодавним гласом. Главно је начело било то, да се становницима територија, што је могућно пре, да могућност да сами собом управљају. Кад број становника достигне до 50 000, територија је могла бити претворена у државу, и захтевати да се прими у Савез. Она је сама градила свој устав, без икаквих других погодаба, осем да је у сагласности са одредбама основнога уговора (савезнога), то јест да усвоји једнакост и слободу.
На тај начин Савезне Државе нису биле за-творепе у сталне границе и могле су се ширити неограничено.
Земља између Елигена и Мисисипе насели се између 1787. и 1820. године.
Онамо преко Мисисипе настајала је једна пространа пустара, која је зависила од Лујзијане; Француска ју је била уступила Шпанији 1763. године, а Наполеон I изради да му се врати, те ту заснова једну велику француску насеобину. Републиканска странка, која дође на владу 1800. године, није желела да увећава савезну просторију (као државу); она је мислила, да република не може дуго опстати у великој држави[1] и бојала се увећавања власти савезне владе. Али је пре свега ваљало избегавати суседство једне тако опасне државе, као што је била Француска. Међутим, Енглеска бејаше огласила рат Француској, и Наполеон, знајући да је немоћан, да брани од Енглеза своју нову тековину, понудио је Савезним Државама да им је прода. Влада се реши да купи Лујзијану (1803.). Граница државне области Северноамеричкога Савеза пренесе се том куповином чак на Камените Планине. Тако задобивена пустара такође буде издељена на територије, које се стадоше насељавати.
Тада су се Савезне Државе с две стране, с југа и запада, граничиле Мексиком, који је имао грдно велике просторије пустих земаља. Пустолови, који дођоше из Савезних Држава, настанише се на југу у Тексасу, прогласише независност те земље и основаше републику Тексас (1835.), на израдише да се и она прими у Савез, 1846. године. Мексиканска влада уложи протест. То изазва рат. Победоносна савезна војска уђе у Мексико и примора га, да Савезним Државама уступи сву земљу између Каменитих Планина и Тихога Океана (1848.). Тада се савезна државна област простирала преко целе Северне Америке, од једнога океана до другога, и била је седамнаест пута већа од Француске. Од тада се није увећавала.
За то се време земља населила и обогатила. Царине на предмете, који се уносе у Савезне Државе, доносиле су савезној влади приходе, који су бивали све већи, у колико је трговина бивала све живља.
На скоро се могао сасвим укинути савезни порез, и не само плаћати интерес на дуг, него и сам дуг исплатити. По том дође и једно време, кад је државна благајна примала више новаца, него што је могла употребити. Међутим, није се хтело да се укине царина, која је заштићавала америчку индустрију. Савезна влада предложи да се вишак прихода употребљава на опште корисне радове. Она доби одобрење да сагради велики охијски пут и оријски канал, који спаја језеро Ери са океаном. Такав начин управљања, где се царине употребљују у исти мах и као средство за заштићавање своје радиности и као извор за јавне радове, остао је по том у Савезним Државама у пуној снази, и то је онај тако звани американски систем.
За време Сецесионистичкога Рата (тј. рата за одвајање јужних држава, 1860.—1865.) морало се по ново завести плаћање пореза, повећати царинске таксе и издати папирни новац. Па чак ни ти приходи нису били довољни за покриће огромних ратних трошкова. Савезна се влада задужи. Дуг, који се 1860. године био спустио на 90 милиона долара, попе се на 2800 милиона (14 милијарда динара). Али пошто рат би већ једном свршен, онда се по ново заложише да одуже државни дуг, и 1878. године већ су могли укинути принудну вредност папирнога новца.[2]
Од оснивања Савеза становништво се множило много брже, него ма у којој земљи на свету. Земља је била широм отворена сваком, који ју је хтео заузимати. Америчани, од детињства навикнути да путују на далеко, без устезања су одлазили у пусте крајеве па западу; они, који су били најсмелији, ишли су да лове по областима, које су још биле у рукама црвенокожаца (америчких урођеника); други су подизали колибе у шуми и постајали земљорадници (farmers).
Од прилике до половине XIX столећа готово су сви ти насељеници били америчани. Али европске земље, у којима се становништво почело сувише гомилати и притешњавати, стадоше одашиљати у Савезне Државе један део својега сувишнога становништва. Превозна су се средства била усавршила, и паробродска је служба била уређена за што бржи саобраћај (путовање од Енглеске до Америке није више трајало од десетак дана).
1820. године још је у Савезне Државе долазило само по 20 000 досељеника годишње, а око 1840. године број је већ пребацивао преко 100 000. Године 1847. држава Њу-Јорк образова одбор за исељавање, који ће подстицати Европљане на исељавање и помагати им при доласку; тада је било 250 000 досељеника годишње. Године 1850. било их је 300 000, — 1882. дошло их је 780 000, и то је највећи број до којега је досељавање достигло. За 60 година (од 1821. до 1881.) настањено је у Савезним Државама 11 200 000 досељеника, од којих је 3 500 000 Немаца, 6 000 000 Ираца и 2 000 000 Енглеза.
Исељеници долазе поглавито из северних земаља, које су насељеније или сиромашније; то су Немци, Норвежани, Ирци, Енглези итд. Ирце гони сиромаштина. У годинама велике глади, која је наступила услед болести кромпира (1847.—1853.), Ирска је изгубила скоро три милиона становника.
Захваљујући тим досељеницима Савезне Државе се насељавају таквом брзином, каквој нема равне у светској историји. Оне 1820. године још нису имале више од 5 милиона становника; на 70 година доцније, 1890. год., имале су их 63 милиона.[3] 1820. године Фар-Уест (Далеки Запад), земља на западу од Мисисипе, још бејаше пустара, по којој су крстарили индијански пљачкаши. Данас су индијанци уништени, или потиснути у неколике неплодне пределе, и бели људи су заузели сву земљу између два океана.
У те нове земље они су унели целокупну европску образованост. Јако пада у очи главно обележје америчкога насељавања, што оно поступа сасвим супротно од онога, како су радиле старе европске земље. Кроз један сасвим пуст крај гради се жељезничка пруга. (Пасифичка пруга, која је пуштена у саобраћај 1869. године, а дуга 5200 километара, половином своје дужине пролазила је само кроз простране прерије — природне америчке ливаде — и пусте планине; првих година морала се пруга чувати од напада индијанаца, који су живели по тим преријама). На тој железничкој прузи свака станица постаје град; телеграф, осветлење гасом и штампарија уводе се и новине већ се издају, пре него што се доврши подизање кућа; за две три године подиже се велики град усред пустиње. Сан-Франциско, којега 1846. године није ни било, имао је 1880. год. 250 000 становника. Поље се насељава тек дуго и дуго после градова. Амерички земљорадници не личе на наше сељаке; они раде машинама и своју земљу обрађују по фабричком начину. Пошто је земља била без вредности, то ју је држава, која ју је узела у својину, распродавала на велике комаде по врло малој цени, често само по 5 динара хектар. У Француској, где хектар вреди 1000 до 2000 динара, имање од 100 хектара сматра се као врло велико, а у Савезним Државама баштине се рачунају на хиљаде хектара.
Неколики бројеви биће довољни да нам покажу пут, којим су Савезне Државе прошле у току материјалнога напредовања.
1790. године у целом Савезу било је само четири града с преко 10 000 душа; Филаделфија, која је била најнасељенија, имала је 42000, и становништво по градовима износило је 3 од 100 целокупнога броја становника. Године 1880. било је 963 града (више од 30 с преко 100 000 душа). Њу-Јорк је пребацивао преко 600 000 душа, и градско је становништво износило 25 од 100.
1790. године трговина са иностранством састојала се из увоза у вредности од 23 милиона долара[4] и извоза од 20 милиона. 1880. године попела се на 650 милиона долара увоза и 700 милиона извоза.
1790. године савезни је приход био 4 милиона долара, а трошкови 1 милион. А 1880. године приход је био 300 милиона, а расход 200 милиона.
Шпанске републике у Америци. — Шпанска је влада од XVI столећа све једнако поступала са својим насеобинама као са својом приватном својином и слала је Шпанце, да њима управљају. Креоли, то јест људи који су рођени у насеобинама, нису примани ни у какву државну службу, а трговински прописи забрањивали су им, да купују робу у кога другога осем у Шпанаца. Кад француска војска поплави Шпанију 1808. године, креоли, као и Шпанци у Европи, стадоше на страну Фердинанда VII, и не хтедоше признати за краља францускога отмичара Јосифа Бонапарту. Али се опи том приликом користише, те стадоше тражити поправке дотадањега стања. 1808. године становници града Каракаса у Венецуели пустише свој проглас; они су захтевали: да креоли буду изједначени у правима са Шпанцима, да им се допусти да слободно могу обрађивати земљу и производити фабричке производе, увозити и извозити као и Шпанци; да се у насеобинама једна половина чиновничких положаја задржава за њих и да у свакој престоници вицекраљевине има и народна скупштина (јунта) за надзиравање владавине.
Шпански управници насеобина одбише тај захтев. Насеобине се побунише и уредише се као републике по угледу на Савезне Државе.
Ратовање је било дуготрајно, устаници (insurgentes) су били рђаво наоружани и недисциплиновани. После Фердинандова повратка на шпански престо они бише побеђени и 1816. године били су готово потпуно покорени. Али шпанска револуција (1820.—23.) по ново их охрабри. И најпосле све насеобине једна за другом примораше шпанскога краља, да им призна независност. (Шпанија је сачувала само Кубу и Филипине).
Ослобођене насеобине најпре покушаше да се прикупе у савезе, као што су енглеске насеобине учиниле. Али становници, који су већином били индијанци или мелези, нису имали никаква искуства у управљању, а поред тога они су се и мрзели но областима.
У време шпанске владавине ту су била четири вицекраљевства; мексичко (у Мексику), лимско (Перу), сантафеско (Колумбија) и буеносајреско (република Аргентина), и три генералне капетаније: гватемалска (Средња Америка), каракаска (Венецуела) и валпареска (Чиле).
Државе, које се основаше после устанка, одговарале су без мало тим шпанским провинцијама (областима). Међутим, Парагвај, насељен све самим индијанцима, које су језуити уредили, бејаше образовао независну државу; Венецуела се бејаше ујединила с вицекраљевином Сапта-Фе, те образовала републику Колумбију под председништвом Боливаровим, који је управљао и Перу-ом, и једном државом, коју је сам створио, Боливијом[5].
Но већина се тих држава распаде, пошто становници из удаљених крајева не хтедоше слушати оне из престонице. Уругвај се одвоји од Буенос-Ајреса, те образова источну републику Уругвај (1828.). Перу и Боливија побунише се против Боливара и образоваше две засебие републике. Колумбијске Савезне Државе распадоше се на три дела, Нову Гренаду, Венецуелу и Еквадор. Средња Америка најпре се побуни против Мексика, те се образоваше Савезне Државе Средње Америке (1823.). По том се пет држава, које су сачињавале тај савез, после дуготрајне борбе најзад и раздвојише 1847. године.
Данас има петнаест шпанско-америчких република.
Те су нове државе проживеле подужи период револуција и грађанских ратова, пре него што су успеле да се уреде. Земља је била скоро пуста; Шпанци су долазили само да се обогате, или да живе као висока властела, а не да раде; исто тако је ту управо било само обласних престоница и седишта великопоседника, раздвојених пространим пустим просторијама; није било готово никакве индустрије а врло мало земљорадње. Становништво су великом већином сачињавали индијанци, црнци и мелези, скоро дивљи, бедни и потпуно без икаква знања. И сами бели људи једва да су штогод били образовани, па и они су хтели да подивљају због свирепога рата са Шпанцима.
Готово свуда су се делили у две странке. Консервативци, који су имали уза се великопоседнике и свештенство, хтели су сачувати државна звања људима из великачких породица, завести ограничено бирачко право, задржати католичку веру као државну, остављајући при том свештенству његове баштине, судове и његове повластице, забранити сваку другу веру, задржати цензуру за новине и удалити странце. Либерали или прогресисти (напредњаци), који налажаху присталица поглавито међу трговцима и мелезима, захтевали су укидање ропства, опште право гласа, слободу вероисповести, одузимање свештеничких добара и хтели су да се потпомаже досељавање странаца.[6]
Исто су се тако делили и на централисте и федералисте. Централисти су хтели, по угледу на европске монархије, само једну владу, са седиштем у престоници, која би слала своје префекте (начелнике), да управљају областима. Федералисти су пак хтели уређење, изведено по угледу на Савезне Државе, где су области уређене готово као независне државе и међусобно везане једном савезном владом.
У опште су консервативци били централисти, а либерали федералисте (осем у Средњој Америци).
Али та страначка борба служила је поглавито као привидан узрок међусобне борбе између лица или градова који су били супарници. Велика већина становника, а то су индијанци, црнци и мелези, који су били потпуно неподобни да разумеју ма какво политичко питање, могла се везивати једино за вође странака. Међутим, после рата је остало без занимања много заповедника славољубивих чета, а остала је и навика да се војске састављају принудним уписивањем становника у војску. Није било основних елемената за политичку борбу, али их је било за грађанске ратове. Грађанским ратовима придруживали су се и ратови између суседних држава зарад уређивања граница.
С тога је у шпанским републикама кроз једно пола столећа рат био обично стање. Но било би неправедно те државе огласити за неспособне, да саме собом управљају (као што се то често чини у Француској), зато што су се оне у XIX столећу училе политичкој слободи, док су међутим европске земље то учиниле у минулим столећима.[7] Њихово учење није било ни дуготрајније ни крвавије него у Енглеској и Француској, оно је шта више било чак и краће и мирније.
Од 1870. године грађански су ратови постали ређи, а ратови између држава готово су сасвим престали.[8] Готово свуда су напредњаци (прогресисти) победили консервативце и федералисти прогресисте. Готово све су се државе уредиле као савезне државе с конгресом, који се састоји из два дома, и с председником савеза, који се бира на неколико година као и у Северноамеричким Савезним Државама. Све су ослободиле црнце, све су готово завеле опште право гласа, завеле слободу вероисповести и владу предале у руке световних лица, Све су се отвориле странцима из Европе и позивале су их да долазе ради обрађивања земље и експлоатисања њихових рудника.
Досељавање је нарочито појачано од пре дваестину година. Та је струја управљена поглавито према републици Аргентини, чије поднебље није тако жарко, а при том је здравије за европљане. Сваке се године у Буенос-Ајресу искрцава више од 100 000 досељеника. Они готово сви долазе из латинских земаља, Италије, Француске (нарочито из баскијских крајева) и Шпаније. Насељавају се по пространим равницама (пампасима), покривеним ливадама, где се гаје небројена стада оваца и говеди. Земљиште је прекривено дебелим слојем биљнога ђубрета, те и без ђубрења даје изванредну жетву жита. Насељеник само има да се потруди да пооре и посеје, а нема да ђубри, и кад дође време жетве, онда произвођачи с машинама крстаре по земљи и старају се да се жито пожње и оврше.
Друге шпанске републике, које су под топлијим поднебљем, мање привлаче досељенике; али се европски капитали почињу и тамо уносити. Они се употребљавају на грађење жељезница, отварање рудника и подизање плантажа (то јест садова културних биљака).
У колико се становништво умножава, у толико се и производња увећава. То је производња готово искључиво пољопривредна и рударска: жито коже, месо, тропске биљке (кафа, какао, дуван, памук, кина), метали и гуано (птичје ђубре). Та се роба прикупља у пристаништима, одакле се морем одашиље у Европу. Европа пак у замену за то шаље готово све прерађевине (мануфактурне предмете), јер је индустрија још посве недовољна да подмири потрошњу.
Са умножавањем богатства почеле су се државне финансије доводити у ред. До скора су шпанске републике (осем Чила) увек имале буџет с дефицитом, обично нису могле плаћати интерес на свој дуг, и због тога нису више имале никаква кредита у Европи. Сад се мало по мало повраћа равнотежа, поверење се по ново задобива и државе, којима је новац потребан, налазе га на зајам у Европи.
Шпанске државе у Јужној Америци почињу улазити у онај колосек рада и материјалнога напретка, на којем су им енглеске државе Северне Америке претходиле.
Бразилија. — Једина јужноамеричка земља, која није била шпанска, била је Бразилија. Она је постала независна држава у исто доба, кад и шпанске насеобине, само с мање муке.
У време француске поплаве 1808. године португалска владалачка породица склони се у Бразилију (која је била главна португалска насеобина). Она ту остаде и после одласка Француза. Португалци бејаху незадовољни тим, да над њима влада владалац који стално седи у Америци, и најзад се побунише (1820.); краљ пристаде да се врати у Лисабон, а остави свога сина Педра за намесника Бразилије.
Португалски кортеси хтедоше у скоро приморати и Педра, да се врати, но он сазва једну народну уставотворну скупштину, која прогласи Бразилију за независну, а намесника за императора (цара) Бразилије (1822.). Португалска морнарица буде одагната.
Бразилија, као монархија, буде уређена по угледу на уставне монархије, Француску и Енглеску, с народном скупштином, која се бира са ограниченим правом гласа, сенатом од великопоседника, и министарством, које цар бира.
И овде су биле оне исте тешкоће које и у шпанским републикама: земља врло пространа, а становништво састављено великом већином од црнаца, мелеза и индијанаца, без икаква знања и политичкога искуства.
Ни Бразилија није била поштеђена од грађапских ратова. Влада је имала да угушује буне републиканске странке у Пернамбуку и Пари, и побуне јужних области. Ратови су били онако исто крвави и онако исто дуготрајни као и у републици Аргентини. Но мало по мало нарави су се ублажиле и од 1863. године ратови су престали.
Борба се продужила између консервативаца и либерала. 1880. године устав је по ново прегледан и поправљен, на власт су дошли умерени либерали и укинули су повластице свештеничкога реда. 1889. године републиканска је странка изненада оборила царску владавину и Бразилију претворила у републику.
Бразилија има(грдно велику просторију, сав слив реке Амазона и све приморје од Гујане до Уругваја. Највећи део не подноси европљанима за становање; то је једна пустара, покривена баровитим шумама, по којој тумарају дивљачка племена. Једини је насељени крај онај, што се на источној страни пружа дуж обале Атланскога Океана. Северни крај те области, у тропском појасу, прекривен је пространим садовима кафе и дувана, обрађују га поглавито црнци; јужни крај, који има умереније поднебље, налик на поднебље републике Аргентине, погодан је за примање европских досељеника и исељавање се почело кретати у том правцу.
Укидање ропства у Америци. — Сви европски народи, који су имали својих насеобина у Америци, били су, ради обрађивања каве и шећерне трске, унели у њих црначко робље, које су куповали на афричкој обали. Црначко је ропство било једна општа установа за све америчке насеобине у топлијим крајевима. Узимало се као да само црнци могу радити на плантажама (садовима), и то само као робови.
Први је протест против ропства потекао из Француске у доба Револуције. Уставотворна Скупштина огласила је за слободне све црнце француских насеобина, па чак није хтела њиховим власницима одобрити ни накнаду за то. Црнци се побунише, и они на Хаити исекоше беле власнике плантажа. Наполеон по ново заведе ропство, без којега, како се говорило, нису могле насеобине опстати. Све су га друге државе биле задржале. Неке су из човекољубља укинуле бар трговање с робљем, а Бечки Конгрес 1815. године реши, да га забрани по споразуму са свима образованим народима. Француска и Внглеска послаше крстарице на афричке обале, да хватају лађе с црначким робљем, бродари су с тих лађа, што носе црначко робље, сматрани као гусари и вешани су.
Но у Америци су црнци и њихове породице остали као робље; трговци су их и даље продавали и закон је приморавао појединце, да одбегле робове враћају њиховим господарима. Кроз тридесет година агитовало се у Европи, било из демократских осећаја, било пак из хришћанскога милосрђа, да се задобије опште укидање ропства. И Шведска га укиде 1847., а Француска 1848. године, па су онда и друге државе пошле за тим примером.
У Северноамеричким Савезним Државама укидање ропства буде уплетено у грађански рат.
Кад се оне насеобине 1787. године саставише у једну државну заједницу, онда су јужне државе, насељене поседницима плантажа (плантаторима), захтевале, да им устав ујемчи њихову „посебну уредбу“ (како су они називали ропство). После прогласа од 1776. године, којим је објављено природно право људско на слободу, нису смели употребити реч роб, него су је заменили описним изразом: „лице привезано за какав рад или службу“. Не хтедоше чак укинути ни трговање с црнцима, и допуштало се доношење робова све до 1808. године.
Амерички су државници рачунали, да ће се ропство само по себи угасити поступним изумирањем црначких породица. Али 1793. године Витни (Whitney) пронађе машину за чишћење памука, којим је добар радник могао дневно очистити 350 фуната, и производња памука постаде врло издашна. Државама на крајњем југу (Ђурђијана и Каролина), које су имале простране садове памука, било је погребно много црнаца; суседне државе (Мериленд и Виргинија) чије поднебље није довољно топло за памук, стадоше гајити црнце, да их продају произвођачима памука. Број робова, уместо да се смањује, све једнако се повећавао. Од 700 000, колико их је било 1790., он се 1820. године попе на 1 500 000. Трговање, које је званично било укинуто, продужи се у виду кријумчарења уз припомоћ чиновника у јужним крајевима. Кад товарни брод с робљем буде узапћен, онда су се црнци распродавали.
У северним државама робова је мало по мало нестајало (па их је ипак још било 1840.). На тај је начин северни део постао земља слободе, где се најзад ропство и укиде. Али насељеници старих држава, одлазећи да се настане јужно од Охија, у пустим територијама на западу, односили су тамо и своје навике; по томе и територије, насељене досељеницима из јужних држава, постадоше државе с робљем. Право увођења робова тамо у толико се мање могло спорити, што су те територије биле својина јужних држава, које су их уступиле Савезу. У Лујзијани је ропство постојало још за време француске владе. Али кад насељавање пређе и преко Мисисипе, онда се ропско питање испречи тако, да је морало бити решено. Територија Мисура, насељена имаоцима робова, захтевала је, да се прими као држава; народна скупштина хтеде поставити као погодбу, да се у њој забрани ропство, но Сенат одби то. Најзад се и то сврши Мисурским Компромисом. Мисура буде примљена као држава, а реши се да у будуће ропство буде забрањено у новим територијама северно од 36° и 30' северне ширине ; то је значило, да ће ропство бити допуштено на југу од те границе (1820.). Јужњаци наставише оснивање нових држава с робљем; Савез се све више и више делио на две географске просторије, слободни север, и ропски југ.
Становништво на југу није било тако многобројно, али су људи с југа пазили да увек има колико слободних држава, толико и оних с робљем. Пошто је свака држава имала по два представника у Сенату, то јужна половина није смела остати у мањини. Представници с југа радили су заједнички на одржавању ропства, док су према њима стајали подељени представници са севера; њих су подржавали демократи са севера, које су они потпомагали у другим питањима. Сви су сложно радили да се угуши ропско питање.
Али око 1833. године понеки приватни људи стадоше се љутити и захтевати, у име хришћанске вере и човекољубља, да се ропство укине. Они саставише Друштво против ропства, које је издавало брошуре, приређивало јавна предавања и захтевало, да се оснују школе за црнце. Оно је налазило нових чланова по градовима, а нарочито међу квекерима. Владе су их изнајпре гониле као противнике закона, Али, у колико је више Савезним Државама придолазило досељеника из Европе, који нису били навикнути на ропство, у толико се повећавала и она странка која је хтела укидање ропства (abolitioniste).
Држава Калифорнија, насељена 1848. и 1849. године рударима што дођоше из Европе, одбаци ропство. Зато она буде примљена у Савез, те то остави у мањини оне државе, у којима је било ропства. Али у замену за то есклаважисти (то јест они који су били за одржање ропства) добише закон, који је приморавао свакога становника Савезних Држава, да одбегле робове издаје њиховим господарима (1850.).
Присталице укидања ропства (аболиционисти) користише се гнушањем, које је из дана у дан бивало све веће, наспрам трговаца и ловаца робља. Нарочито пастори (свештеници) стадоше осуђивати ропство као противно човечности и хришћанској вери. Тада изиђе и Чича-Томина Колиба, где је госпођа Бичер Стов, у облику романа, описивала бедно стање црнаца и разврат, који се посредством ропства развија и код господара и код робова. Та је књига имала ванредно брза и сјајна успеха. Године 1854. створи се у северним државама једна нова странка, која се прозва републиканском, и стаде отворено нападати установу ропства. Године 1860. та странка, услед поцепаности странке демократске, успе да за председника Савезних Држава буде изабран њен кандидат Линколн.
Јужне државе не хтедоше тако лако упустити ону власт, коју су имале још од оснивања Савезних Држава. Оне изјавише да иступају из савеза и образоваше нов савез. Рат плану. У почетку се цела ствар тицала само једнога уставнога питања: влада је само хтела да примора јужне државе, да по ново уђу у савез; она је избегавала чак и да говори о укидању ропства. Али ју је рат приморао да и то питање реши. Најпре су ослобођени они црнци, које је северна војска била заробила. По том је председник Савеза објавио, да ће сви црнци бити слободни од 1. јануара 1863. године. Најзад и ропство укиде Конгрес 1865. године. Доцније је Конгрес решио, да црнци морају имати иста политичка права као и бели људи.
Ропство је постојало још само у једној хришћанској држави, у Бразилији. Цар је ослобођење започео тим, што је ослобођавао ропства оне црнце, који се роде, па је после ослободио и оне црнце, који су били остали као робови.[9]
Монројево начело. — Кад се шпанске насеобине уредише као независне државе, онда је влада Савезних Држава била прва, која их је признала. Велике европске силе, које су биле образовале Свети Савез, предложише на конгресу од 1823. године да се умешају у ствари у Америци и да се боре са шпанским републикама, које су се побуниле против свога законитога господара, шпанскога краља.
Државници североамеричкога Савеза били су још 1780. године поставили начело, да европљани не треба да се мешају у америчке ствари.
Председник Савезних Држава, Монроје, споразумно са енглеском владом, користи се преговорима с Русијом, те пусти изјаву од 1823. године.
Ту је речено „да амерички континенти, с погледом на њихов независан положај, који су задобили и одржали, не треба у будуће да се сматрају ни од једне европске силе као земљиште за колонизацију (насељавање). Ми, додаје председник, никад нисмо узимали удела у ратовима европских сила, јер се то не би слагало с нашом политиком. Али бисмо сваки покушај с њине стране, да се пруже ма на који део ове полукугле земљине, сматрали као опасност за наш мир и нашу безбедност.“
То је оно што се назива Монројевим начелом. То је начело овако изражено: „Америка американцима.“
Европљани имају у Америци још само Гујану и острва Антиле. На свима осталим деловима та два континента америчка потомци европских досељеника данас имају своје независне државе.
- ↑ То је било Монтескијево учење.
- ↑ Још од оснивања Савеза увек су постојале по две странке, које су се међу собом бориле под разним именима: федералисти и републиканци до 1800. год., демократи и виговци после 1836., демократи и републиканци од 1854. год. Али између тих странака није било готово никакве политичке разлике, и том су се борбом занимали управо само политичари по занимању.
- ↑ Амерички статистичари, поређујући бројеве пописа који се врши сваке десете године, од 1790., говорили су да ће 1900. године становништво досегнути до 100 милиона. Но њихов је рачун пореметио Сецесионистички Рат који је прираштај успорио.
- ↑ Долар је амерички новац, у вредности од 5 динара. Прев.
- ↑ Боливар је покушао чак и да прикупи у један савез све америчке државе. Он је био сазвао један општи конгрес у Панами, али су дошли на позив само изасланици оних земаља, којима је он сам управљао, и из Мексика.
- ↑ У неким су земљама странке биле означене надимцима; консервативци су се у Мексику називали escoseses, у Чилу pelucones (застарели); мексички су се либерали називали yorkinos.
- ↑ Значајно је да су баш оне државе најмање потресане грађанским ратовима, које су учиниле најмање напретка (Парагвај, Еквадор и Боливија).
- ↑ Било је још само рата између Чила и Перуа, и један кратковремени рат у Средњој Америци.
- ↑ Законима од 1871., 1885. и 1888. године. — Прев.