Историја Срба, Хрвата и Словенаца 6
| ←< 5. глава | ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА Писац: Станоје Станојевић |
7. глава >→ |
Српске и хрватске државе у X и XI веку.
Историја српског и хрватског народа у X и XI веку врло је слична. Српски и хрватски народ имају у то доба исту судбину, исти су им непријатељи, исти циљеви, исте тежње и исти идеали.
У првој половини IX века формирана је, као што је поменуто, српско-хрватско-словеначка држава. Она је била основана у басену средњега Дунава, на земљишту, које је етнички у главном још било неопредељено између Срба и Хрвата. Та српско-хрватско-словеначка држава, или управо покушај да се она створи, на земљишту, и географски и етнографски, тако погодном, убрзо је пропала, услед неповољних, и спољњих и унутрашњих, прилика. Али су, ускоро после тога, средином IX века, и у хрватским и у српским земљама, основане нове народне државе, хрватска у Приморју, српска у Загорју. Обе су ове државе, од почетка свога живота, имале да се боре за своју самосталност, хрватска са Францима, а српска са Византијом. И Срби и Хрвати су међутим, за владе енергичног цара Василија I (867—886 год.) морали, за кратко време, признати византиску врховну власт и власт цариградског патријарха.
Византија се особито од краја IX века, трудила да задобије за себе Србе и Хрвате, и да их употреби за своје циљеве и интересе против Бугарске, која је у то доба, под царем Симеоном (893—927 год.), била на врхунцу своје моћи. За време те борбе против бугарске превласти, интереси српског и хрватског народа били су идентични; њима је с исте стране претила опасност, и с тога су их заједнички интереси упућивали на чврсту заједницу. У то су доба везе међу српском и хрватском државом биле необично живе, и претенденти из једне државе, протерани од спољњих или унутрашњих непријатеља, налазили су редовно уточишта у другој.
После смрти цара Симеона (927 год.), Бугарска је ослабила, али ни Византија није била толико јака да примора Србе и Хрвате на веће уступке, сем формалног признања њене врховне власти. Онда су и Хрватска под Томиславом (910—930 год.) и, ускоро после тога, Србија под Чаславом (931—960 год.) постале готово самосталне; обе су знатно прошириле своје границе и дошле до знатне снаге и угледа. Томислав је шта више добио од Папске Курије краљевску титулу, и на тај начин потпуно утврдио своју независност, јер је добио за њу најмеродавније признање, које се у оно доба могло добити.
Хрватска је политика у то доба врло добро вођена. Хрватска је у бугарско-византиској борби била у главном уз Византију. Али је Византија територију, која је чинила хрватску државу, сматрала за своју, а она није никада била вољна, ни у доба своје највеће слабости, да на својој територији призна самосталност ма којој држави. Стога се хрватски кнез Томислав обратио на другу страну, да добије признање и санкцију за самосталност своје државе. У том погледу он није имао шта да бира. Било је само два фактора, који су у оно доба могли дати легитимитет државама и народима: византиски цар и римски папа. Пошто Томислав није могао очекивати да ће признање независности добити од византиског цара, он се обратио на папу, тражећи од њега оно, за чим је тежио. На Папској Курији било је онда још живо сећање, да је некада цела западна половина Балканског Полуострва била под папском влашћу. Тамо се у тај мах још јако осећао губитак Бугарске и последице оштрог сукоба са цариградском патријаршијом. Стога се Папска Курија врло радо одазвала жељи кнеза Томислава, када је од ње затражио краљевску круну. Папска је Курија била вољна да Хрватима све учини, тим пре што је и Хрватска у један мах, под Здеславом (878 год.), било прешла у табор Куријиних непријатеља. Истина то није дуго трајало, и ускоро после дога Здеславов наследник Бранимир опет је пришао Риму, али је Здеславов пример показивао, да и Хрватска може поћи за Византијом, па је Папска Курија са разлогом сматрала, да хрватског владаоца треба везати за римску цркву стварним концесијама.
Добитак краљевске круне из Рима и признање хрватске независне државе био велик успех Томиславов. Али је тај успех био још знатно појачан тиме, што пријатељство са Папском Куријом није ниуколико покварило добре односе са Византијом. Чак је, какоизгледа, византиски двор у то доба учинио једну врло велику концесију Хрватској: уступио јој је далматинске градове, за којима су хрватски владаоци толико жудили, и који су у сваком погледу представљали необично Велику вредност за хрватску државу и хрватски народ. За Хрватску је тај добитак био утолико значајнији, што је она у то доба у томе правцу већ имала врло озбиљног конкурента у Млетачкој Републици, која је врло енергично радила на томе, да она добије далматинске гадове и цело Јадранско Приморје.
Али је Хрватска, већ пре тога, постигла била још један велики успех.
Крајем IX века продрли су у бившу Угарску Мађари, и основали су ту, у земљама око басена средњега Дунава, своју државу. Отуда су они ширили своју власт на све стране. Стога је с те стране настала велика опасност и за крајеве између Драве и Саве, који су после Људевита били у словеначкој држави Прибининој и Коцељевој (од 861 год.), под франачком врховном влашћу. После је тим крајевима владао Арнулф, а кад су Мађари, крајем IX века, освојили и уништили његову државу, Словени између Драве и Саве позову Томислава, да заузме те крајеве, што је он и учинио.
У исто доба од прилике, када је Томиславова вешта и паметна политика довела хрватску државу до врло великог угледа и моћи, основао је Часлав нову српску државу, у крајевима где је средином IX века поникла била прва српска држава, која је, после дуге и упорне борбе, била од Бугара покорена. Часлав, син Клонимиров, дошао је око 931 год., као бегунац, из Бугарске, која је после Симеонове смрти знатно била ослабила, у своју отаџбину, оживео је ту, помоћу Византије, стару српску државу, и проширио јој је, у борби против сепаратистичких тежњи појединих области и племена, границе од Врбаса и Цетине до Колубаре, Ибра и Бојане.
Али су и Томиславова хрватска и Чаславова српска држава биле краткога века; ни једна није много преживела свога оснивача. У другој половини X века српски је народ био покорен од Византије, а Хрватска је у то доба била још само сенка Томиславове Хрватске. После тога, почетком XI века, знатан део и Срба и Хрвата био је, за кратко време, у сфери интереса македонске државе цара Самуила. Слабост хрватске државе у то доба употребили су Млечићи да освоје Далмацију и да се утврде у њој (1001 год). Стога је Хрватска у првој половини XI века сва била заузета борбом за Далмацију, која је вођена са промењљивом срећом.
У XI веку извршене су велике промене у српским и хрватским земљама. У Поморављу и Повардарју дизао се народ два пута на оружје да усвојује себи слободну државу (1040 и 1073 год.). У Зети и Приморју, камо је сада пренето тежиште српског народног живота, основао је Војислав нову српску државу, која је ускоро добила шире границе, но што их је имала Чаславова држава. Хрватска је у исто доба, под Петом II Кресимиром (1058—1073 год.), изашла као победилац из борбе са Млетцима, заузела Далмацију и дошла до врхунца своје моћи. Краљ Петар II Кресимир знатно је проширио границе Хрватске у свима правцима и дигао јој је углед. Хрватска је онда дошла до снаге какву никада није имала, ни пре ни после тога.
Али је влада краља Петра II обележена у историји хрватскога народа и једним чином, који је био управљен против и народних и државних интереса. За његове владе дошло је до сукоба између државне и народне цркве. Краљ Петар II је у питању народног језика у цркви имао погледе, који се нису поклапали са погледима његовога народа. Њему је изгледало, да државним интересима боље одговара, да угоди Папској Курији и романском становништву и свештенству у Далмацији, него потребама и жељама Хрвата. На црквеном сабору, који је 1060 год. одржан у Сплету, донет је, под притиском папског изасланика и романског свештенства у Далмацији, закључак, којим је забрањена употреба словенског језика у цркви.
Вероватно је већ и раније била забрањивана употреба словенског језика у цркви у Хрватској и укинута самостална хрватска црква. Али је, при свем том, и после тога словенски језик употребљаван у црквама у Хрватској. Употреба његова вероватно је хватала све више корена, кад су се противници словенског језика нашли побуђени, да донесу онако оштре закључке против њега. Краљ Петар је ипак успео да учини нешто у корист народне цркве и да исправи, бар делимице, оно што је раније било покварено.
После сабора од 1060 год., избио је у Хрватској снажан покрет против саборских закључака о укидању словенског језика у цркви. Под притиском тог снажног покрета обновљена је 1071 год. нинска епископија, и основане су још две хрватске епископије, у Београду и у Книну. Али су све те три хрватске епископије остале под сплетском митрополијом. Неки је успех дакле ипак био постигнут, и ако је био полован.
Док је тако у Хрватској црквено питање само делимице решено у корист државних и народних интереса, дотле је у српској држави, скоро у исти мах, оно решено потпуно онако, како су то државни и народни интереси захтевали: 1067 год. основана је у Бару независна српска католичка архиепископија. Под барску архиепискпију потпале су све католичке епископије у српској држави. Српска је држава од тога времена имала дакле своју самосталну црквену организацију, која се сасвим поклапала са државним границама. То је био необично велик успех српске политике.
Мора се међутим признати, да је лакше било српској но хрватској држави постићи у црквеном питању такав успех. У католичким земљама српске државе било је несравњено мање романског становништва, но у хрватском приморју. То романско становништво није у, српској држави била никакав фактор, те према томе у самој држави није било никога, ко би могао бити противан оснивању самосталне католичке цркве у Србији. Осим тога, тамо није било старе метрополе, са претензијама на земље, које је сада заузела српска архиепископија, као што је то био случај са сплетском митрополијом у Хрватској. На неке од тих земаља (н. п. на Босну) имала је истина сплетска архиепископија некога права, али је то право било више формално, јер фактичне власти она тамо није више имала, и према томе она отуда није имала никакве користи. Стога се сплетска црква свакако није противила оснивању самосталне католичке српске архиепископије у Бару, тим мање, што су њој неколико година пре тога, на сабору 1060 год., учињене биле велике концесије у Хрватској.
Папској Курији је у овај мах ишло у рачун да учини услугу српском кнезу Михаилу. Српска је држава у то доба била велика и снажна. Она је била на најистакнутијој позицији према Византији, а баш неколико година пре тога (1054 год.) дефинитивно су раздвојене римска и византиска црква. Папској је Курији стога морало особито стати до тога, да задобије за себе државу и народ, који је био на граници православне и католичке сфере интереса, и који је, према томе, највише био изложен утицају Византије. Да би то постигла, Курија је у том погледу била вољна да учини велике концесије. Као што су недавно интереси и тежње хрватскога народа били жртвовани, јер су били у противности са интересима романског свештенства и становништва у Далмацији, тако су сада интереси сплетске митрополије, ако их је она имала и заступала, били жртвовани, јер је требало учинити концесије српској држави, да би се на тај начин она јаче везала за Папску Курију.
Ускоро после тога Курија је у осталом још више изашла на сусрет кнезу Михаилу: 1076 или 1077 г. послао му је папа Гргур VII знаке краљевске власти. Србија је сада била слободна краљевина са својом самосталном независном црквом.
У то доба, кад је српска држава све више добивала и снаге и угледа, Хрватска је, после смрти краља Петра II (1073 год.), почела, услед неповољњих и унутрашњих и спољњих прилика, слабити и опадати. Године 1076, дакле од прилике баш у доба, када је српски кнез Михаило добио круну из Рима, узела је Млетачка Република далматинске градове. То је био тежак удар и велики губитак за хрватски народ и хрватску државу. Далмација је сада за увек била изгубљена за слободну Хрватску и за хрватски народ.[a]
Српска је држава међутим, под Михаилом и Бодином, готово стално напредовала, и имала је успеха у свима правцима. Она је знатно проширила своје границе готово на све стране, добила је своју самосталну цркву, независност и краљевску круну. Вештим уплетањем у устанак против Византије 1073 год., подигла је она, и ако сам устанак није успео, знатно свој углед, погодним лавирањем између Византије и Нормана успела је да и из тога конфликта извуче знатне користи, и, напослетку, енергичном борбом против Византије у почетку последње десетине XI века, осигурала је себи потпуно и у сваком погледу своје тековине.
У исто доба, док се српска држава жилаво и вешто борила и дизала, хрватска је држава тонула и падала. Под краљем Звонимиром (1076—1089 год.) пошле су у Хрватској ствари сасвим рђаво. Звонимир се, као да је прост вазал Римске Курије, бег праве потребе, уплео био у велике европске послове, у рат Нормана против Византије и Млетака, и у борбу папе Гргура VII против немачкога цара Хенрика IV. Због тога је настало у земљи велико незадовољство, и растројство је почело отимати маха на све стране.
А опасности је за Хрватску у то доба било доста и са свих страна. Особито је велика опасност претила Хрватима у тај мах са севера, од стране Мађара.
Мађари су се за две стотине година, од кад су дошли били у Европу, дефинитивно утврдили у басену средњега Дунава, и осигурали су прилично своје границе на истоку и северу. Природно је било, да су они после тога своје експанзивне тежње упутили на југ и југо-запад, са жељом да продру у Моравску долину и у Јадранско Приморје. У томе правцу добиле су њихове тежње израза у појединим пљачкачким походима, које су они већ и пре тога, ускоро после свога доласка у нову отаџбину, предузимали.
У последњој деседини XI века међутим опасност од стране Мађара постала је за Хрвате блиска и велика. У Хрватској је била на дневном реду међусобна борба племства и династије, раздор је сасвим био узео маха, анархија је почела да овлађује. У таким приликама није било могуће бранити државу од непријатељског нападаја. Тако су Мађари, пошто је краљ Владислав објавио своје право на наследство Хрватске, продрли 1091 год., без великог отпора, у Славонију, и заузели је.
Али је то био тек почетак несрећа. Катастрофа се очевидно приближавала, а није било изгледа да ће се она моћи уклонити. Како је анархија била сасвим отела маха, позвао је, вероватно, један део хрватских великаша мађарског краља Коломана, да као брат Јелене, жене краља Звонимира, дође у Хрватску, да начини реда и да узме власт у своје руке. Коломан се том позиву наравно радо одазвао: дошао је у Хрватску и заузео је и јужни део државе, како изгледа, после незнатног отпора (1102 год.).
Тако је хрватски народ изгубио своју државу и своју самосталност. Од тада је судбина хрватскога народа стално и нераздвојно везана за судбину мађарског народа и мађарске државе. Хрватски народ није више господар у својој кући, он више не решава о својој судбини, не води своју политику, није више члан велике међународне државне заједнице.
Напомене
уреди- ↑ Ускоро после тога (1085 год.), Внзантија је, за услуге учињене јој у рату против Нормана, уступила и формално Далмацију Млетачкој Републици.