Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.9
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Метежи у Угарској и Хрватској. — 2. Краљ Драгутин и његов савез с Анжујцима. — 3. Подела земаља између Драгутина и Милутина.
Нереди у Угарској иза смрти краљева Беле и Стевана имали су за последицу слабљење ауторитета централне власти и јачање себичних ћуди и прохтева појединих великаша, племена и области. У Далмацији поново узимају маха гусарења Неретљана. На челу пљачкаша су Омишани, бан Станоје и Сарацен, који имају своју дружину. Год. 1273. они су опљачкали кефалонског бискупа Хенрика и угрозили читав промет у средњем делу Јадрана. Не надајући се помоћи од Мађарске, чија флота, уосталом, није значила готово ништа, далматински градови траже веза и савеза на другој страни, а посебно на напуљском двору. 20. јуна год. 1274. склопили су Сплићани савез са краљем Карлом Напуљским против озлоглашених гусарских Омишана, којем се наскоро придружио и Шибеник. У страху да не буду савладани, ако остану потпуно осамљени, Омишани су се ставили под заштиту Млечана. Из тих локалних веза и сукоба, у којима се одмах назиру стара супарништва већих, развили су се догађаји крупних размера. Рат између Сплићана и Омишана, који је почео, изгледа, у јесен год. 1274. и продужио се још и год. 1275./6., није могао потпуно да се локализује. Уз Омишане пристали су стари непријатељи Сплићапа, Трогирани, помажући их посредно. Као непријатељи сплитског савезника краља Карла, Омишани су помагали његове грчке противнике у Албанији. Заузет тамо, Карло није могао да развије већу снагу против Омигаана; а без помоћи напуљске флоте Сплит, опет, није могао постићи ништа према овим гусарима, који су били надмоћнији на мору.
Овај савез са далматинским градовима, као и прилике у Мађарској, изазваше на напуљскоме двору живљи интерес за јадранска питања, а са тим у вези појачао им се интерес и за далматинско залеђе. У Угарској је у то време владала потпуна пометња. Јелисавета Куманка, мајка малолетнога краља Ладислава IV, који ће се после развити у бесно и пусто момче, као регенткиња дала је сувише маха свом куманском племену. Под утицајем мајке и Кумана, млади краљ дође у сукоб са добрим делом свог мађарског племства, са клиром и претставницима папске курије, и стога чак допаде, једно време, и тамнице. У другом делу своје владе, од год. 1282., краљ је опет, сад у супротном правцу, дошао у сукоб са Куманима и њих победио уз помоћ аустрискога херцега Албрехта, сина Рудолфа Хабзбуршкога. Племство и хрватско и мађарско, као већина феудалаца Средњега века, себично и вођено само тежњом да развије свој посед и моћ, нема много скрупула и искоришћава у тим метежима сваку прилику да себе обезбеди и, уколико може, подигне. »Од год. 1273. до Карла Роберта (вели у једној својој расправи Л. Талоци) морали бисмо одиста саставити статистику о томе у којој је породици ко, колико пута и коме потчинио такозване земаљске интересе«. Моћни Гисинзи, племићи на западној граници Мађарске, два три пута су се дизали против краља и мирили се са њим; он их је задобијао частима и титулама (двојица од њих, Хенрик и Иван. постали су славонски банови), да их изгуби при првом обрту; а укротио их је тек херцег Албрехт. Водички кнезови Бабонићи, који држе са Млечанима, воде борбе са претставницима мађарске власти и војују, углавном, по Славонији. 1 од. 1277. Бабонићи узимају толико маха да је краљ морао против њих тражити помоћ из Напуља, одакле добија 12 лађа и нешто најамника. У тим борбама на страни Бабонића учествује и угледно племе Франкопана.
Кад је 10. јула год. 1290. погинуо краљ Ладислав, немајући потомака, наста у земљи још већи хаос. Последњи потомак Арпада, Андрија III, унук Андрије II, једно време носилац титуле славонског војводе, био је рођен од једне млетачке патрицијке, одгојен у Млецима и стога сматран као Млечанин. По Ладислављевој погибији дође он за мађарскога краља, помаган од Млетачке Републике, али оспорен са више других страна. Против њега диже се херцег Албрехт, коме је отац Рудолф Хабзбуршки, по неком ранијем мађарском полуобећању, дао Угарску као лено, не покушавајући, међутим, да га у њ и војнички уведе. Много озбиљније постадоше претензије напуљскога двора, који беше у сродничким везама са последњим краљем. Жена Ладислављева била је кћи Карла I Напуљског; а Марија, сестра Ладислављева, беше удана за Карла II. Марија се сматрала као наследница иза брата, па је своје право пренела год. 1292. на сина, који се ван Угарске крунисао за њеног краља. Тешко је било определити се на чију ће страну ко прићи. Племство Хрватске, Славоније и Далмације беше подељено у више странака и често у крвавој завади. Једни се држе Немаца, други Чеха, трећи Млетака, четврти Анжујаца. Од свих домаћих великаша и племена тога времена највише се истичу Шубићи. То племе је пред крај XIII века толико моћно да његово пријатељство траже сви суседи; при попуњавању упражњеног мађарског престола оно игра једну од најпресуднијих улога.
Владавином Ладислава IV Мађарска је изгубила готово сав утицај који беше стекла за владе Беле IV. Дуге и крваве кризе у земљи, јагма великаша око власти и поседа, и распусност краљева, ослабили су снагу државе и њен углед; пресудна улога Мађарске у Србији и Бу1арској поче стално да пада. Одржала се једино у Босни, разбијеној у више територијалних и управних јединица. Место мађарске превласти, у северном делу Балкана избија све више, од краја XIII века, снага српске државе, која у првој половини XIV века добија замах великог стила.
Наследник краља Уроша, његов старији син Драгутин, мађарски зет, који је дошао до престола са мађарском помоћу и као њихов кандидат, остао је готово читава живота, поред свих ових криза у Мађарској, углавном њихов пријатељ. Лојалан је остао дуго и према Анжујцима, са којима је по жени, а и по мајци, био у сродничким везама. Драгутин, уопште, води политику тако да ни са једном од западњачких држава, које су имале својих интереса на Балкану, не долази у сукоб; чак се ни мали наш Дубровник није имао разлога тужити на њ. Обележен тако, Драгутин је своју агресивну политику могао упутити само у једном правцу, односно само против Византије, онако како су то чинили и предлагали његови анжујски пријатељи и савезници. Њиховом антивизантиском савезу пришао је и нови бугарски цар куманског порекла, Ђорђе Тертерије (од год. 1280.).
Коалиција створена против Византије, којој је као исходишна база на Балкану служила Албанија под анжујском влашћу, имала је више среће у општим дипломатским припремама него у ратничкој акцији. Анжујци су се уздали у сарадњу других више него у властита средства, а читав су посао водили без довољно познавања балканских људи. У Албанији они нису разумели да тамошње племство добију на своју страну; у тој земљи, на очиглед једног дела незадовољних домаћих племенских првака, требали су да организују целу експедицију. Да ту није било војничке сигурности не треба, мислимо, нарочито истицати. Стога се год. 1279. морало прибегавати присилним мерама и затварати и пребацивати у Италију неке албанске главаре. Византиска контраофанзива, предузета у пролеће год. 1281. са јаким четама, потисла је Карлову војску из све средишне Албаније. Срби нису ратовали заједно са анжујском војском, него према својим интересима и у правцу својих претензија; најпре низ Косово, источно од Липљана, где беше граница, а после, кад им се придружио грчки одметник Котаница, и дубоко у Маћедонију. Међутим, грчки успеси натерали су и Србе на повлачење. Краљ Карло, видећи неуспех својих чета, успео је да у савез увуче још и Млетачку Републику. Грчки цар, забринут јачањем те моћне коалиције, предузео је и сам сличне мере. Против Бугара и Срба позвао је у савез Татаре хана Ногаја из данашње Румуније, а у Италији је, својом моралном потпором, изазвао страховито Сицилијанско вече са покољем Француза, 31. марта год. 1282., и јак устанак против њихове власти. Заузет тим ненаданим домаћим злом, краљ Карло није могао да настави своју балканску политику са потребном активношћу.
Неуспех тога предузећа, и онда то што је, негде почетком год. 1282., јашући, под градом Јелечем, пао са коња и сломио ногу, утицало је на краља Драгутина да се одрекне престола. У нашим монашким круговима причало се да је краљ у том паду видео неку казну Провиђења за свој поступак према оцу, и да га је то нагнало на одлуку; други, страни писци, казују да је Драгутин уступио престо само привремено, док се придигне од болести. Прва верзија, која је ушла у све наше уџбенике и која се често понавља као утврђена чињеница, могла би се примити, да се Драгутин доиста и за увек одрекао власти. Међутим, ми знамо, да то Драгутин није учинио, него да је задржао управу над западним деловима српске државе, од Рудника до Требиња и Конавља, да је после примио под своју власт и друге крајеве и да је покушавао потиснути са престола свога млађега брата Милутина, коме је у Дежеву год. 1282. уступио престо. То све даје повода мишљењу да је Драгутинова оставка можда донекле изнуђена, у депресији болести, и да је Дежевски уговор дошао да то изнуђавање донекле легализује с изгледима на престо и учешће у власти Драгутиновим синовима. Можда је српској властели био пред очима пример између браће Уроша и Владислава, кад је овај други, из посебних разлога потиснут са власти, после опет живео уз брата као нека врста споредног владара. Драгутинови пријатељи тврдили су да је он своје отступање са власти увек сматрао као привремено. Кад је прездравио, у другој половини год. 1284., Драгутин је добио од свога шурака краља Ладислава Мачву са Београдом, коју је дотле држала краљева мајка Јелисавета, и уза њу Срем и североисточне делове Босне, т. ј. крај Соли и Усоре. По тим својим новим областима Драгутин добија име »сремског« краља. Мачва са Београдом, у којем Драгутин има своју главну престоницу (споредна је била у месту Дебрецу), долази тад први пут под српску власт. Српског елемента било је ту много и раније, — у тој области православље је имало чврстог корена, — али, сад под српском управом, он се осетно јача и шири. У једном латинском спису из год. 1308. Драгутинове се области зову укупним именом Србија, »Seruia«, док се Милутинов део зове старим именом Рашка. Требињски део својих ранијих области, пошто је добио северне крајеве, уступио је Драгутин мајци, краљици Јелени, а Хум је посео брат му Милутин.
Важно је утврдити како све випе са ширењем српске државе јача и шири се српско име. У доба Константина Порфирогенита Србијом се називала област чије су границе допирале на западу до Ливна и Цетине, а у коју се рачунала и цела Босна. Тај шири појам Србије (Σερβλία), која је названа тако по свом главном племену, одржао се веома дуго. У Дукљаниновој хроници, гл. IX; »Surbia« се дели на Рашку и Босну. У српским споменицима име Србија, Срьбия, јавља се први пут тек у првој половини XIII века, у Служби преноса тела св. Саве из Трнова у Милешево, написаној сигурно бар год. 1237. У званичној титули српских владара да се лепо видети које су земље у службеној канцеларији сматране као од искони српске, а које су им, мада са српским становништвом, постепено придруживане. У Жичкој повељи краља Стевана Првовенчанога он се назива »венчани први краљ све српске земље, Диоклитије и Травуније и Далмације и Захумије«. Међутим, његов син, краљ Радослав, има титулу: »краљ свих рашких земаља и травунских«, а краљ Владислав: »краљ свих рашких земаља и Диоклитије и Далмације и Травуније и Захумије«. Очевидно је, дакле, због једнине у горњем случају све српске земље, и множине у примеру свих рашких земаља, да је првобитни појам српске земље обухватао само рашке области, односно све њих заједно. Под племенским српским именом извршено је најпре прво прибирање мањих географско-племенских жупних јединица у самој Рашкој. Али, већ од краља Владислава долазе и нови називи. У једној повељи он се просто зове »краљ српски«, а у другој једној »краљ свих српских земаља и поморских«. У »поморске« земље спадале су све оне четири напред наведене области, јер су све мање или више имале један део морске обале. Ова последња титула остала је у употреби све до прогласа Српскога Царства.
Српско име у старој босанској држави служило је као ознака за њено становништво још несумњиво у XIII веку. Босански бан Нинослав, у својим уговорима са Дубровником, разликује своје поданике, Србе, од Влаха — Романа, поданика Дубровачке Републике, а краљ Владислав му је просто »краљ рашки«. Тек доцније, од XIV века, кад босанска држава долази у сукоб са рашком и кад се, са постојањем босанске државе почела да развија и нека врста босанског државно-националног осећања, почиње њихово локално име »Бошњана« или »добрих Бошњана« да у званичним актима потискује српско име. У широком народу оно се, међутим, држало читаво време. Извесни дубровачки хроничари у својим белешкама често идентификују српско и босанско; тако се за мир склопљен између Дубровчана и краља Уроша каже да су »Дубровчани учинили мир са Босанцима«; после ће за цара Душана рећи да је »re di Bosna«.
Босански бан Стеван Котроман, син бана Пријезде, који је владао на подручју првобитне Босне, ушао је у ближе везе са краљем Драгутином. Негде око новембра год. 1284. он се оженио Драгутиновом ћерком Јелисаветом. Тај брак обновио је раније везе између владалачких кућа Рашке и Босне и биће у доцнијој историји Босне од великог значаја.