◄   Насловна I ЧИН II ЧИН   ►

I ЧИН

     (Чаршија чиста, бијела као разастрта крпа платна, оивичена и са десне и са лијеве стране старинским, уским и тијесним дућанима, са накривљеним стрехама преко којих се превукла ситна маховина, мека као кадифа, са натрулим ћепенцима изнад којих излијећу врапци и голубови, и са напуклим дирецима око којих се лепршају и вијају се објешени: појасеви, јаглуци, јечерме, гуњци, фермени. У дну чаршије поносито се издиже витка, висока турска кућа, нова, свијетла, обијељена са големим вратима на ћемер сазидана и са дебелим, тешким канатима који се жуте као смиље. Изнад врата се наднио велики ћошак, са једним дугачким низом уских, ишараних пенџера, до половице заклоњених танким мушебацима, испод којих се згурила неколика лончића шебоја и феслиђена, чије се гране пољуљкују према вјетру и пропињу уз мушебаке. Око куће, са обадвије стране, бијели се и високи, мало накривљени, баштенски зид, преко којега се опустиле неколике гране шандуда и смокава и провирују на чаршију. Јутро је. Чаршија тек помало почиње да врије. Однекуд, из даљине, разлијеже се мека, треперава пјесма мујезинова, повија се изнад дућана и као да тоне, изумире у грању шандудином. Понеки муслиман, намамљен њоме, у лаком јутарњем одијелу пролази улицом према џамији, не осврћући се и не јављајући никоме. Бакали, који су закаснили, долазе, прекрсте се, ваде големе кључеве иза појава и отварају своје дућане. Отварајући поздрављају комшије и питају се за здравље. Однекуда, из прикрајка, виче салепчија: салеп, салеп, а са друге стране, као да му се руга, неко попијевајући подвикује: млијеко, млијеко... Џафер-ага, младо, љепушкасто момче, нагиздан, са накривљеним фесом и струком шебоја за десним ухом, одавно је застао покрај ћемерли-врата, одигао ногу на праг и задивљено гледа у бујну, једру, плаху дјевојку, која, огрнута свиленим чаршафом, увијајући се и ломећи извирује иза каната, а танки, провидни рукави од кошуље, које кадикада одигне до изнад главе, повијају се, лепршају и трепере као један густ рој крупних, снијежних пахуљица. Обоје се заговорили, запричали).

ЏАФЕР-АГА: Не могу ја, Емина, више подносити муке ове. Доста је!
ЕМИНА (играјући се крајем од чаршава, мирно): А могу ли ти помоћи? Не могу.
ЏАФЕР-АГА (живље): Ти све можеш ако хоћеш... Гони га!
ЕМИНА (слегнувши раменима): Не знам рашта би’ га гонила?...
ЏАФЕР-АГА: Рашта? (Говори узбуђено, без прекида). А хоћу ли га и даље гледати како овуда оптркује, како без престанка диже грају и галаму око твоје куће и намамљује свијет на њу као на чудо неко? Могу ли слушати како мрско име његово спомињу уз лијепо име твоје, а твоје уз његово?
ЕМИНА: Нека ме спомињу и нека причају шта им драго! Ја и хоћу да спомињу, да сви зборе о мени.
ЏАФЕР-АГА: А на ме нико и не помишља као да ни жив нијесам, као да ме и нема на свијету, макар што сам твој стари ашик. (Снуждено, меко) То боли, то пече...
ЕМИНА: Сам си крив ако те нико не спомиње. Учини што крупно, па ће те спомињати.
ЏАФЕР-АГА: Зар да чиним зулуме и замећем кавгу као и он?
ЕМИНА: Макар и то.
ЏАФЕР-АГА: Да бацам паре просјацима, да дукатима гађам у пенџере дјевојачке, да у беспослице трошим бабовину?
ЕМИНА: Нека... (Бакали износе мале, ниске сандуке, прекривене шареном басмом, пред своје дућане, па, прекрстивши ноге запале цигаре и почну дозивати кахвеџију).
БАКАЛ МАРКО (Крупна људесина, големих бркова који му пали по раменима, загрнуо рукаве, опасао се старом, прашљавом бошчом и, ходајући испред дућана, виче из свега грла): Сомуни! ... Сомуни! ... Врући! ...
ПЕТАР: Рано си почео викати, Марко... Чувај се да не промукнеш...
МАРКО: Пресуши ли грло, залићу га ракијом. (Викне и опет). Врући!
ЏАФЕР-АГА (примакао се ближе Емини, тихо): Ах, Емина, не знаш ти колико ми бреме на души лежи, колико ти још имам причати и казивати...
ЕМИНА: Па причај!... Збори!... Мени је мило да слушам!
ЏАФЕР-АГА: Чекај ме... Вечерас... А тада...
ЕМИНА (прекида га): Чекаћу те.
ЏАФЕР-АГА: Донијећу и цвијећа да те окитим и да те заспем њиме. Нека читава махала замирише душом твојом и севдахом мојим!
ЕМИНА: И тако си вазда окићен цвијећем. Ти цвијећем, Селим-бег оружјем.
ЏАФЕР-АГА (пакосно): Опет си га споменула!
МАРКО (скинуо фес са главе и хлади се њиме; једнако виче): Врући сомуни! Врући!
ЕМИНА: Зашто да га не споменем? Зар је гријех и споменути га?
ЏАФЕР-АГА (молећи): Гони га, Емина, од своје куће! Гони га!
ЕМИНА: Зар да и ја постанем зулумћар?
ЏАФЕР-АГА: Макар и то!... Гони га!... Он ти не смије више долазити. (Полазећи). Не смије! (Оде).
НИКОЛА (који је изнио и тефтер пред дућан и на кољену писао нешто непрестано приносећи оловку устима и непрестано је квасећи пљувачком. Довршивши рачунање викне): Остави дућан, Петре, болан, кад још муштерија нема... Ходи амо.
ПЕТАР (искези крњаве зубе према њему као да ће га ујести; осорно): Што ћу ти?
НИКОЛА: Да пијемо кахву, да разговарамо.
ПЕТАР: Не требају мени ни твоја кахва ни твоји разговори.
НИКОЛА (поправљајући големе, концем превезане, наочаре на носу): Зар се и данас љутиш на ме, болан?
ПЕТАР (окренуо му леђа, па одговара преко рамена): Љутићу се и данас и сјутра! Нико мени не може забранити да се љутим колико хоћу.
НИКОЛА: А шта сам ти учинио?
МАРКО (опазивши како двојица хамала, поднапити, пролазе на рад, викне): Врући!... Врући!... (Застане са хамалима и погађа се, продаје).
ПЕТАР: Шта си ми учинио?
НИКОЛА: Ништа...
ПЕТАР: Ништа?... Само си ми лоповски премамио премамио три муштерије и оглобио их... Слагао ми да има рибе у чаршији и опремио ме тамо да купујем, па ми премамио муштерије и продао им своју робу... Пхи!...
НИКОЛА: Јесам ли ја крив што ти волиш рибу?
ПЕТАР: Крив си, јер си лажац! (Неко, у даљини, као да подврисну једном, двапута, и оштро, обијесно подврискивање чудновато се стапа, слијева са циком ћеманета, пиштањем зурла, звекетом дахира и дрндањем големога бубња).
ЕМИНА (која се била заклонила, за канат, извири мало, указа се. Немирно): Ето га! ...
НИКОЛА (одбаци тефтер на ћепењак и с муком се придиже): Ето га опет! ... Сад се држи, Петре! ...
ПЕТАР: Чувај ти себе. Не брини за ме!
ЕМИНА (чвршће притегла чаршав око себе. Извирује. Слуша): Ето!
НИКОЛА (ходајући): Опет ће бити чуда!
ПЕТАР: Виша су твоја чуда, чапкуне стари!...
МАРКО (опет слично зурли): Врући! ... Врући!...
НИКОЛА: Ти си будала, Петре!
ПЕТАР: А ти чапкун!... Грабиш туђе муштерије! (Цичање, пиштање, дрндање приближује се све више. Изгледа, као да читава чаршија: и дућани са старим стрехама и трулим ћепенцима, и кућа она са гиздавим ћошком и обојадисаним мушебацима, и гране шандудине превјешене преко зида, — све као да цичи, вришти, тутњи).
ЕМИНА: Ако се пробуди бабо!... Ух!... (Брзо се сакри и затвори канат).
НИКОЛА (раскорачи се, изазивачки): Грабићу ти их и опет!... Зато сам трговац да грабим!
ПЕТАР: Претрга си ти а нијеси трговац!
НИКОЛА: Ћути, будало!
ПЕТАР (брзо устане и, држећи руке на леђима, сасвим се искриви): Ти си будала!... Ти си!...
МАРКО (пролазећи између њих као дражећи): Сомуни, сомуни!... Врући!
СЕЛИМ-БЕГ (лагано улази поносит, горд, силан. Фес натјерао готово до очију, једном се руком ухватио за балчак од сабље, а у другој носи дугачку, танку шешану, садефом извезену, и големи чибук, са ћилибарским такумом при врху. За њим једва миче под оружјем и стари Осман, мрк, ћутљив, а око њега, са обје стране, још четири кршна, оружана момка и неколико Цигана, мршавих, изнемоглих, слабих, у старим, упљеснатим хаљинама, препуним закрпа, са бубљем, ћеманима, зурлама, дахирама. Чим уљегне, бег застане мало, ослони се на шешану и погледа дућанџије. Затим, не дречећи, — он уопште никад не виче и не дречи, — некако озбиљно, одмјерено, достојанствено подвикне): Затварајте дућане!
НИКОЛА (поздравља га по турски и клања се): Немој, честити беже, данас...
СЕЛИМ-БЕГ (повисујући глас): Затварајте дућане!
НИКОЛА (стоји скромно, понизно, трљајући руке и на силу се смјешкајући): Пазарни је дан! ... Штета је! ...
СЕЛИМ-БЕГ (одсјечно): Кад ја ашикујем, нећу да чаршија гледа. Затварајте!
ПЕТАР (за инат Николи, који се примакао бегу ближе и једнако трља руке, дрекне): Нећу затварати!
СЕЛИМ-БЕГ (погледа и отегнуто пита): Нећеш?
ПЕТАР: Мој је дућан и ја сам му господар!
СЕЛИМ-БЕГ (јаче): Мени ли то кажеш, бре?
НИКОЛА (брзо се уплете у разговор): Аман, честити беже, не слушај га!... Махнит је он, без памети, па не зна шта говори.
ПЕТАР (оштро): Нијесам ја махнит, него си ти лопов и улизица!...
СЕЛИМ-БЕГ: Затварајте!
ПЕТАР (осорно): Нећу.
НИКОЛА (усплахирено потркујући испред дућана): Хоћемо, хоћемо, честити беже! Затворићемо одмах! (Трчи Петру и гура га у ребра) Ти шути!
ПЕТАР (измахне да удари): Не гурај се, бре!... Не шутим ја никоме!
НИКОЛА (примиче му се. Шапће): Изгубићеш главу, болан!...
ПЕТАР: Теби за инат изгубићу и главу! Упропастићу се за инат!
СЕЛИМ-БЕГ: Шта чекате?... Смишљате се? (Јаче) Зар нисте чули?
НИКОЛА (врти се, окреће): Одмах ћемо, беже, одмах! (Диже ствари и са својих и са Петрових ћепењака и баца их у дућан. Марко и остали већ су отишли. Опет гура Петра) Хајде!
ПЕТАР (испријечи се, сурово): Јеси ли ти мој тутор, шта ли?
НИКОЛА: Хајде!... Брзо! --- Затварај!...
ПЕТАР (жешће): Не гурај ме, јер...
НИКОЛА (узме га за руку и повуче за собом): Будало! (На силу га одвуче низ чаршију).
СЕЛИМ-БЕГ (не говорећи ништа, чибуком укаже Осману на сандуче оно пред Николиним дућаном. Осман се брзо сагиње, узима сандуче и поставља га поред Ариф-агиних врата. Селим-бег сједне, пребаци ногу преко ноге, метне шешану преко крила и почне пунити лулу): Османе!
ОСМАН: Ево ме честити беже!
СЕЛИМ-БЕГ: Хоћу сад једну пјесму, ону моју пјесму! Ако спава нека се пробуди, ако је будна нека на врата дође! (Цигани, сашаптавајући се и гуркајући, почињу удешавати ћеманета). Ех... ех... (Узвали се, ослони се леђима о зид и даје знак Осману да му припали лулу. Затим подвикне Циганима не гледајући их). Почињите бре!... Одмах! ... (Први Циганин бржебоље измахне руком и, наслонивши главу на ћемане и погуривши се мало, превуче гудалом преко жица. Засвираше и остали. Један, одострага, поче и поигравати, подцикивати, ударајући се дахирама по глави, по раменима, по кољенима. Бег мераклиски јекну, уздахну, и поче отпуштати димове, склапајући очи).
НИКОЛА (приповратио се, застао на чаршији и слуша): Ех брате!
СЕЛИМ-БЕГ (прене се): Шта чекаш?
НИКОЛА: Слушам, златни беже... Топим се у пјесми.
СЕЛИМ-БЕГ: Иди!
НИКОЛА (уздахне, окрене се и лијено оде).
СЕЛИМ-БЕГ (док Цигани свирају, једнако слуша одбијајући димове. Изненада опет као да се прене мало, пробуди): Јаче!... Јаче ударајте, море!... Не цвилите ми тако и не уздишите, е нијесам жена да јецам и сузе пролијевам... Мушки, мушки хоћу! Нека је пјесма силна и плаха к’о младост моја, к’о снага моја!... Тако! Тако бре!
ЕМИНА (кришом отшкринула канат и извиривши задивљено га гледа. Затим, пазећи да је не опазе, опет затвори врата).
СЕЛИМ-БЕГ (пушећи и слушајући): Ех... Така пјесма ваља Цариграда!... Ех!...
ОСМАН (након кратке почивке, понизно): Џаба смо јутрос дошли, беже... Све као да спава!...
СЕЛИМ-БЕГ: Удри им алком на врата, нека се буде!
ОСМАН: А ако се ага наљути?
СЕЛИМ-БЕГ: Нека се љути колико хоће!... Читав свијет нека се љути, само ја да будем весео!
ОСМАН: Али се бојим...
СЕЛИМ-БЕГ (кратко): Не збори више!... Лупај!...
ОСМАН (приступа вратима и лупа сребреном алком на канату).
СЕЛИМ-БЕГ: Јаче!...
ОСМАН (сагиње се, ослухује): Никога нема!
СЕЛИМ-БЕГ (не повисујући гласа): Кундаком удри у врата!... Разби их!...
ОСМАН: Не смијем.
СЕЛИМ-БЕГ: Разбијај!
ОСМАН (снажно удара, лупа): Узалуд!
СЕЛИМ-БЕГ (подругљиво): Је ли ти то снага, јадниче, је ли то јунаштво?... Изломи, искрхај све!... Крши!...
ОСМАН (измиче се. Покуњено): Не може се, беже... Неко је и ерезу намак’о...
СЕЛИМ-БЕГ: Макар и ереза била попустиће... Ломи!...
ОСМАН (опет приступа и провирује кроз кључаницу): Душе ми, неко стоји... Провирује!...
СЕЛИМ-БЕГ (исправи се мало): Провирује?... Ко?...
ОСМАН (видећи): Она, беже!... Она!...
СЕЛИМ-БЕГ (превуче руком преко бркова): Она?... Лупај, Османе, разбијај читаву кућу!... Нека отвори милом или силом!...
АРИФ-АГА (бунован, подбуо, закрвављених очију и разбарушене просједе браде, у танкој, ћерећели кошуљи, са малом, бијелом капицом на глави, провири кроз пенџер на ћошку. Љутито): Опет граја! ... Опет галама!
СЕЛИМ-БЕГ (мирно): За галаме смо и рођени, ага.
АРИФ-АГА (надвирује се не би ли како опазио Селим-бега, јер како је он под ћошком, заклоњен, не може га одозго виђети): Ко је то?... Ко?
СЕЛИМ-БЕГ (као и прије): Небој се, ага... Ја сам...
АРИФ-АГА (жешће): Па зар ни спавати људима недаш, бескућниче и кавгаџијо један?... Какав је ово земан и какви су ово адети да се на туђе куће удара?... Има ли игдје оваког зулума и јада овога?
СЕЛИМ-БЕГ: А какав ми је то адет да се врата држе затворена, кад момци долазе да дјевојку виде?
АРИФ-АГА: У овој кући нема за те дјевојке.
СЕЛИМ-БЕГ: Ко ће сунцу забранити да свакога једнако не грије? Коју дјевојку не смије сваки момак погледати?
АРИФ-АГА: Ја је нијесам гојио за зулумћаре.
СЕЛИМ-БЕГ: Вјетар отргне ружу и понесе, а не пита за кога је гојена.
АРИФ-АГА (силом се савлађује да не плане): Ја ти лијепо кажем: остави моју кућу и пролази даље!...
СЕЛИМ-БЕГ (мирно): А ја ти лијепо одговарам да нећу!
АРИФ-АГА: Кућа је моја и ничија више. Нећу да ми се свак око ње врза.
СЕЛИМ-БЕГ: А чаршија је царска и свак слободно по њој може ступати.
АРИФ-АГА (јаче.): Не смијеш дизати грају и бунити мирне људе.
СЕЛИМ-БЕГ: Људи се сами вазда и дижу и буне; само се стока згране кад је узнемире.
АРИФ-АГА: Иди одавде!... Заповиједам ти!
СЕЛИМ-БЕГ: Заповиједаш?... Мени?...
АРИФ-АГА: Нећеш ли лијепо, силом ћу те отјерати.
СЕЛИМ-БЕГ (удара се по пушци): Окушај, бре!
АРИФ-АГА: Зло ће бити, ако почнем кушати.
СЕЛИМ-БЕГ: Ја се са злом само и хрвем. Добро ми не смета. (Напољу граја, препирање).
ЗАПТИЈА (трчи млатајући рукама и дајући некакве знакове. Пита задихано, испрекидано): И опет си, беже, затворио чаршију?
СЕЛИМ-БЕГ (гледа га и не одговара одмах. Мирно): И опет...
ЗАПТИЈА: И чаршинлије те тужиле бимбаши.
СЕЛИМ-БЕГ: Коме је криво, треба да тужи.
ЗАПТИЈА: И бимбаша је наредио, да пустиш људе нека мирно раде.
СЕЛИМ-БЕГ (склопивши једно око, зажмиривши): Бимбаша наредио? Коме?
ЗАПТИЈА: Наредио је теби.
СЕЛИМ-БЕГ (отегнуто, наглашавајући сваку ријеч): Нити мени може ко шта наређивати, нити кога слушам.
ЗАПТИЈА (жешће): Бимбашу мораш послушати!
СЕЛИМ-БЕГ (поносито): Ни пашу, ни везира бре!... Сам сам себи и паша и везир!... Себе слушам и више никога!...
ЗАПТИЈА: Кад је тако, а ти хајде њему и све му кажи!
СЕЛИМ-БЕГ (као да није чуо): Коме?...
ЗАПТИЈА: Бимбаши.
СЕЛИМ-БЕГ: Зар да њему идем?... Ја?
ЗАПТИЈА: Он је царев већил и свакоме суди по закону. И теби ће судити, ако се не покориш.
СЕЛИМ-БЕГ: Мени?... Хахаха!... У доброј сам вољи данас, па могу да поднесем и ту шалу. Али ако још коју проговориш...
ЗАПТИЈА (кочоперећи се): Знаш ли ти ко сам ја, беже? Знаш ли...
СЕЛИМ-БЕГ (намигне момцима): Момци!... (Момци брзо иступе и као да ће навалити на заптију).
ЗАПТИЈА (опазивши их брзо поче измицати. Измичући виче): Шта?... Мене?... Знаш ли ... (Пред момачком навалом побјегне, једнако дречећи, псујући).
АРИФ-АГА (питомији): Још једном ти велим, Селим-беже, хајде ми испред куће.
СЕЛИМ-БЕГ: А рашта да идем, мој лијепи ага? Рашта?
АРИФ-АГА: Не питај!... Хајде!...
СЕЛИМ-БЕГ (окрене се Циганима): Свирајте опет, фирауни!... Ага се, можебити, љути на вас што му не свирате! Свирајте бре!... (Цигани почну свирати). Јаче!...
АРИФ-АГА (исправио се на прозору и тресе се, тапка на мјесту од љутине): Јесам ли ја пехливан, шта ли сам, па да овдје џумбусате?
СЕЛИМ-БЕГ: Јаче!...
АРИФ-АГА (стиснуо обје шаке према Циганима и пријети): Престаните!... Стојте, никакви синови!... Станите!...
СТАРИЈИ ЦИГАНИН (поплашено устукне): Станите!... Стојте!...
СЕЛИМ-БЕГ: Свирајте, море!... Јаче!... Јаче!...
ЦИГАНИ (преплашени, збуњени, сметени, збијају се један уз другога и гуркају се): Аман! ...
СЕЛИМ-БЕГ (жешће): Ја плаћам п ја заповиједам!... Ја!...
ЦИГАНИН (погледа у страну и очајно почне махати рукама): Стојте!... Ето!... Ето бимбаше!...
(Цигани премрли од страха, дршћу, гуре се, измичу). Стојте!...
СЕЛИМ-БЕГ: Ја сам вам бимбаша, ниткови!... Други вам судити неће!...
АРИФ-АГА (весело): Ето га са заптијама!... Сад се држи, кућевићу!...
СЕЛИМ-БЕГ (равнодушно): Османе!... Гдје ти је пушка?
ОСМАН: Ево је, беже.
СЕЛИМ-БЕГ: Је ли пуна?
ОСМАН: Пуна.
СЕЛИМ-БЕГ: Готов си?
ОСМАН: Готов.
СЕЛИМ-БЕГ: Пазите, момци!... Не пуцајте док ја не кажем.
АРИФ-АГА (сав се искривио, те изгледа као да ће панути с пенџера): Не у крв, несретниче!... Не дижи руку на брата!
СЕЛИМ-БЕГ (одигне шешану и наслони се на њу).
АРИФ-АГА: Не у крв!... Немојте!... Зар се ни Бога не бојите?... Немојте!
СЕЛИМ-БЕГ (с подсмјехом): Тако ли збори јуначко кољено?
АРИФ-АГА: Овако збори човјек од срца, од милости братске... Не! Не!... Не!... (Уклони се с пенџера. Оде).
БИМБАША (омален, дежмекаст човјек, мргодан, надувен. Прихватио сабљу по средини и непрестано звецка њоме. Набусито виче заптијама): Напријед! ... Хватајте их! ...
ЦИГАНИН (пане на кољена): Аман!... Нијесмо криви! (Цигани попадају по земљи, око њега).
СЕЛИМ-БЕГ (одигне шешану. Мирно): Натраг! (Момци Селим-бегови клекну и напере пушке према заптијама. Заптије се збуне, застану).
БИМБАША: Што ја наредим, мора се слушати. Напријед!...
СЕЛИМ-БЕГ (окрене шешану према њему. Нишани): Ако макну, прснуће ти чело.
БИМБАША: Охо!... (Устукне мало, измакне се).
СЕЛИМ-БЕГ: Чувај се, велим ти!
БИМБАША (покушава да се заклони, сакрије за заптије, али се и они непрестано измичу, те између њих настане једна нијема, дјетињска, комична борба. Бојећи се да то Селим- бег не би опазио, пита га мекше): Селим-беже, шта је теби?
СЕЛИМ-БЕГ: А шта је вама, рђе и рђаковићи?... Шта вам сметам?
БИМБАША (њежно): Селим-беже, синко, не ваља шта радиш. Не ради се тако... Ружно је...
СЕЛИМ-БЕГ (осмјехне се презриво. Па се исправи и сијевне очима): Зар је ружна младост, једрина, сила, плахоћа и обијест њезина?... Зар је ружан севдах њезин, големи кара-севдах, коме мјере ни карара нема? Зар је ружан дерт, што распиње, жеже и пали, чежња неодолна, што мами на састанке, што вуче и гони да дођем, да се намиришем душе дјевојачке?... је ли вам и то ружно, болан? Зар ни то не ваља?
БИМБАША: Па што не ашикујеш као и други момци?... Због ашиковања не затвара се чаршија.
СЕЛИМ-БЕГ: Ја не могу бити као и други ... Крв је моја друкчија и ћуд ми је плахија! Међу клисурама сам рођен, у тами, у помрчини, тврдоћи и дивљини овој, па сам и сам подивљао као и оне... Ја не могу бити сличан другима!
БИМБАША (хоће да му приступи; благо): Селим-беже, синко, мичи се одавле...
СЕЛИМ-БЕГ (опет одигне шешану, мрко): Натраг! ...
БИМБАША (увијајући се, улагујући): Ти си добра срца, поштен си, па рашта да о теби говоре к’о о зулумћару?...
СЕЛИМ-БЕГ: Зулумћар нијесам, чим сам те пустио да ми ту бенеташ...
БИМБАША: Не видиш ли како чиниш неправду?...
СЕЛИМ-БЕГ: Ја највише и замећем кавгу због туђе неправде!...
БИМБАША: А зар није неправда кад људе отјераш с дућана, те не могу пазаривати?...
ПЕТАР (који се, након доласка бимбашина, привукао заједно са Николом и са неким беспослењацима који из радозналости дошли да гледају чудо, осорно подвикне): У пазарни нас дан отјерао!... Срамота!...
НИКОЛА (иза Петрових леђа): Упропашћује нас, убија...
СЕЛИМ-БЕГ (не гледајући на бакале, Бимбаши): Они ће пазарити боље, него се и надали.
БИМБАША: Они су те и тужили.
ПЕТАР: Мислимо, да и у овој земљи има суда!...
НИКОЛА: Ако га нема, нека нам се то отворено каже, па да селимо, да идемо у бијели свијет...
БИМБАША: Послушај ме, беже... Дижи се... Иди!
СЕЛИМ-БЕГ: Послушај ти мене, па ме остави!
БИМБАША: Не шали се!...
СЕЛИМ-БЕГ: Ако би’ се ја и нашалио, шешана се нашалити неће... (Међу беспослењацима смијех, одобравање).
Хајде!...
БИМБАША (жешће): Опет пријетиш?...
СЕЛИМ-БЕГ: Опет пријетим...
БИМБАША: И не бојиш се моје освете?
СЕЛИМ-БЕГ: Ко се туђе мржње и освете боји, рђа је и слаботиња!...
БИМБАША (бијесно): Е, нека знаш да ћу подигнути тужбу на те чак до Стамбола!... То запамти!...
СЕЛИМ-БЕГ (мирно): Лијепо!... Запамтићу... (Опет смијех међу беспослењацима).
БИМБАША (кога смијех свјетине више распаљује него Селим-бегови одговори, плане): Осветићу се, или главу изгубити... (Оде, гурајући свакога ко му је на путу. За њим иду бакали. Разгонећи беспослене оду и заптије).
ЦИГАНИН (смијући се устаје): Једва га отјерасмо, бре!... Једва!... (Дижу се и остали).
ЕМИНА (дуго је провиривала иза каната и све посматрала. Сад нагло раствори врата и, умотана у чаршав, застаде на прагу. Оштро): Бабо је рекао да идеш испред врата и ја хоћу да идеш... Одмах!...
СЕЛИМ-БЕГ (даје знак момцима и Циганима да се уклоне. Они, обрадовани, брзо излазе): Твој бабо нека заповиједа теби, а мени заповиједати неће!...
ЕМИНА: Чаршија није мјесто за тако ашиковање... Хајде!
СЕЛИМ-БЕГ: Мјесто ми је ондје, гдје га одаберем.
ЕМИНА: Чим си дошао, заметнуо си кавгу, па још са старијим људима... Пхи!...
СЕЛИМ-БЕГ: Ето си и ти отпочела с кавгом... Ми без кавге не можемо...
ЕМИНА (гледа га отворено): Кажи ми: рашта си дошао јутрос? Рашта?
СЕЛИМ-БЕГ (тихо): Ради тебе...
ЕМИНА: Несрећан си дан одабрао.
СЕЛИМ-БЕГ: Срећан је сваки дан, кад тебе видим.
ЕМИНА (подругљиво): Празне ријечи!
СЕЛИМ-БЕГ: Али је срце пуно, чим га прелијеш огњем из очију...
ЕМИНА (немирна. Лупка папучицом о праг): И ето... дошао си... видио си... Сад можеш ићи!
СЕЛИМ-БЕГ: Нећу.
ЕМИНА: Немој да се озбиљно посвађамо.
СЕЛИМ-БЕГ: Можемо и то, ако ти је до свађе стало...
ЕМИНА: Човјек, који гони инат читаву свијету, мени не треба.
СЕЛИМ-БЕГ (осмјехне се): Лажеш.
ЕМИНА (пркосно): Не требаш ми, јер ја имам свога ашика... И бољега и љепшег од тебе!...
СЕЛИМ-БЕГ: Језик ти тако клепеће, а очи друкчије зборе.
ЕМИНА: Их!
СЕЛИМ-БЕГ: По очима бих рекао да ти нијесам мрзак, макар још имала стотину ашика.
ЕМИНА: Ако вазда тако читаш из очију, онда ти велим да си слабо читати научио.
СЕЛИМ-БЕГ (отегне): Зар?
ЕМИНА (живље): Да знаш колико си ми мрзак, никад ми ни на врата дошао не би, ни приближио се...
СЕЛИМ-БЕГ (тихо, као дражећи је): А ја ћу доћи и сјутра!...
ЕМИНА: Нипошто!
СЕЛИМ-БЕГ: Доћи ћу.
ЕМИНА: Рашта?
СЕЛИМ-БЕГ (јаче): Теби за инат доћи ћу... Кад сам ти мрзак, нек сам још мржи... Волим те гледати, бона, кад тако набрекнеш, распалиш се, узбијесниш, па ти пламенови букну уз образе, очи почну просипати варнице, а чупи се разаспу по челу, по образима... Така ми вриједиш три царева града!... Таку те вазда хоћу, кумријо моја!
ЕМИНА (усиљава се да осорно одговори, али не може. Глас јој већ почео дрхтати и, успркос усиљаваљу, постао мекши, питомији): Ако је тако, више ме ни виђети нећеш!
СЕЛИМ-БЕГ: Лажеш!...
ЕМИНА: Никада!... Никада!...
СЕЛИМ-БЕГ: А ја ти велим: видјећу те и сјутра... И чекаћеш ме!...
ЕМИНА: Охо!...
СЕЛИМ-БЕГ: Чекаћеш ме овдје, на овом мјесту.
ЕМИНА (гледа га зачуђено): Кажеш ли то озбиљно?
СЕЛИМ-БЕГ: У мене шале нема. То знаш добро.
ЕМИНА (ватреније): А ко си ти, да ми можеш заповиједати?
СЕЛИМ-БЕГ: Срце ми заповиједа твоме. И оно ће послушати, макар се опирала и ти и твој бабо...
ЕМИНА (хоће да се подсмјехне, али ипак задовољно избаци): Их!
СЕЛИМ-БЕГ: Видићемо!
ЕМИНА (пљесне рукама): Буд си махнит, куд постаде смијешан!... Зар ме боље познајеш и од мене саме?... Хихихи.
СЕЛИМ-БЕГ: Ја знам, бона, да ме не гледаш мрко...
ЕМИНА: Ти знаш?
СЕЛИМ-БЕГ: И знам чак да имаш и мрве севдаха према мени...
ЕМИНА (накривила главу и мјери га погледом): Имаш ли још шта додати?...
СЕЛИМ-БЕГ: Кад ме нимало не би севдисала, тада... тада би, на прилику, мирно могла гледати да... да неко, овдје на чаршији, и крв моју пролије.
ЕМИНА (ђаволасто): То бих мирно и гледала... Вјеруј ми!...
СЕЛИМ-БЕГ: Мирно?...
ЕМИНА: И смијући се, ако хоћеш...
СЕЛИМ-БЕГ: Сад си и по трећи пут слагала!... (Лагано, опирући се о зид, устане и забаци рукав од кошуље до на раме. Затим опружи руку према ножу, да га извади).
ЕМИНА (уплашена, збаци чаршав на земљу и ухвати га за руку): Шта ћеш то?...
СЕЛИМ-БЕГ (хладно): Ништа... Видићеш!...
ЕМИНА (узвијерена, усплахирена): Не! ...
СЕЛИМ-БЕГ: Због тебе бих ударио и на цареву војску, а камо ли да не пролијем литру-двије крви... (Одгурне је и извуче нож).
ЕМИНА (насрне као мачка, хватајући га за руке и увија јући се): Не шали се!... Остави!...
СЕЛИМ-БЕГ: Хоћу да измјерим колико сам ти мрзак.
ЕМИНА (нехотице се привила уз њега, наслонила се читавим тијелом): Немој!...
СЕЛИМ-БЕГ (отме се, одгурне је, измахне поново. Она цикне и унесе се под нож): Иди!... (Боре се, хрву обоје).
ЕМИНА: Не! (Брзо ускочи и пољуби га у образ). Не! (Опет се брзо огрне чаршавом).
СЕЛИМ-БЕГ (изненађен пољупцем испусти нож и гледа је задивљено. Затим, као прибирајући се, груне се руком у прса и весело подвикне): Аферим!... То је ваљало!... (Опет узима нож и враћа га у корице. Меко). Није ли то севдах?... Није ли?...
ЕМИНА (одмакне се и погледа га, кроз сузе се осмјехујући): Не... не... нијеси ми мрзак... Нијеси зулумћар!... (Брзо побјегне и затвори врата).
СЕЛИМ-БЕГ (заносно): Аферим! (Опали из пушке). Османе!...
ОСМАН (дотрчи са Циганима, који су мало поднапити, па тетурају, поводе се и гуркају један другога): Ево ме, беже.
СЕЛИМ-БЕГ: Јесу ли трговци близу?...
ОСМАН: Ево их пред кахвом... Чекају...
СЕЛИМ-БЕГ: Зови их! (Осман оде).
СЕЛИМ-БЕГ (Циганима): А ви ми опет свирајте, фирауни!... Мушки, помамно, дивље свирајте, нека вам пјесма зазвони и разлије се од клисуре до клисуре, од планине до планине, нек се прелије преко орловог гнијезда и поплави читаву земљу! Свак нека тоне у њој, као што ја у срећи тонем! (Баца им новце, просипа). Данас... данас сам најсилнији и најјачи!... Данас се ни са царем мијењао не бих!... (Цигани почну удешавати ћеманета тетурајући; никако не могу да удесе).
ОСМАН: Ево дућанџија, беже... Долазе...
СЕЛИМ-БЕГ (бакалима који улазе): Не љутите се, комшије и пријатељи моји, е вам криво учиних... (Баца им кесу). Ето вам пара, па дијелите!... Нека нијесте, бива, џаба дангубили!...
ПЕТАР (још једнако љутит): А пазарни дан, а муштерије...
СЕЛИМ-БЕГ (не гледајући га, збори момцима): А сад ћемо један теферич учинити! ... Голем теферич, какав се чуо ни гласио није! (Циганима). Свирајте! (Цигани помамно засвирају и, уз страшну писку, цику и звекетање, крене он, натуривши фес на чело и пребацивши шешану преко рамена). Момци!... За мном!...

— Завјеса пада. —



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.