Зона Замфирова/17
- Глава седамнаеста
Мишљење неког Милисава Јекономије о тој, тако да кажем, „крађи и прекрађи” Зоне, које је, управо, било мишљење интелигентнијег и слободоумнијег дела публике; или краће: како је
тетка- Таскин план и рачун с оном корпоративном шетњом тотално пропао.
- Сутрадан је тетка Таска хтела да види ефекат који је произвела она јучерашња шетња кроз онолики свет и улице, и зато је и сама заредила по многим кућама, навијала разговор на ону ствар, али се
покајала и ратосиљала јер је увидела да је пропала као никад дотле. Није ништа помогло: глас који је једаред пукао није се могао задржати, и створен једаред суд и мишљење није се могло потрти.
Остао је глас и надаље и мишљење оно старо, само обогаћено и накићено новим досеткама и заједањима. јер са свију страна је обасуше питањима, којима се — после онако еклатантног доказа да је све
лаж и клевета — ни најмање није надала. једна је запитала: „Код кога гу нађосте: код Манулаћа, ели код Манчу“; друга: „Кад гу врнусте дом?“; трећа: „У лојзе ли гу уфатисте?“ а четврта баш
загрди питањем: „Ели гу сас џандари врнусте? Што рече господин начелник?“ — и све таква нека, луђе од луђега, питања, тако да је тетка Таска савила шипке и побегла чак у лојзе. Тамо је
припалила кандило, тамјаном окадила одају, и клекла пред икону и на грчком језику бацила анатему на све, а највише на Мана, који је, како је она уверења била, све то ујдурисао!
- Глас, једаред раширен, остао је, и нико га више није могао демантовати и повратити натраг у уста клеветницима. Зони остаде име „побегуља“ иако је враћена јер то што је враћена није још значило
да јој је повраћен и стари добар глас њен. — Сви су тумачили да је то лако било: ништа лакше од тога. Управо, друкчије није могло ни бити кад стари, богати Замфир и господин начелник живе лепо.
- А то је најлепше објаснио неки господин Милисав Јекономија, који се потписивао „овдешњи“, а називали га Јекономијом јер то му је била некако струка, најмилија тема за разговор, о којој је
најрадије у кафани, за столом, с разумевањем разговарао. Учио је нешто земљоделско-шумарске школе, али, како сам није имао земље да је рационално обрађује, није је хтео обрађивати ни код
великих газда да не би припомогао још већем пропадању малих газда и постајању латифундија или великих газдинстава или велепоседа, који ће тада неминовно гутати оне мале поседе. Зато, а и стога
што је мислио да народу треба прво извојевати политичке слободе, бацио се на правну струку. Адвоцирао је, слао дописе, постављао по новинама питања овоме или ономе министру под потписом
„Небојша“; ишао у депутације, бивао представник листе, примао пред судом на себе да је он писац оштријих уводних чланака, и све такве крупније народне бриге и послове отаљавао. Мрзио је
неправду и неједнакост, и економску, и политичку, и социјалну, и смело се изражавао у кругу свом, у кафаници „Код препеченице“, где је редовно седео и говорио о бирећету лањском и овогодишњем,
о општинским кошевима, о киши и суши, и желео сељаку кишу. И кад се спусти тако давно жељена и очекивана киша, он је онда задовољан и нуди дуваном оне око стола: — Прави, бога ти љубим! Нема
што ти данас, кад овако пљушти овај божји благослов, не би’ дао — вели, па прича расположен даље. да му, вели, неко каже: „Шта би волео, Милисаве, душе ти, право кажи: ил’ да ти дам један
милион, или једну добру кишу за нашег сељака?“... — „Части ми моје, куне се Милисав (стара земљоделско-шумарска крв!), части ми моје и ове ми причести, — то јест, куд ја одох — ово није вино, —
него ове ми ракијице и овога благослова што пљушти, части ми, не би’ — вели Милисав — ни погледао на милион, него би’ рекао: Аман, брате, шта ће ми милион? Дај ти, брате слатки, мени кишице; па
кад има наш ’ранитељ, наш гецо, — имаћу и ја. дај једну кишицу, дај божји благослов оном веселом гејаку...“
- Ето, тако је објективан, правичан и несебичан човек био тај Милисав Јекономија, чије ћемо мишљење изнети опширно и тачно, као да је из стенографских бележака вађено. А које мишљење мислимо да
неће бити на одмет кад од једне такве особе долази. И онда није никакво чудо што је његово субјективно мишљење и освојило и брзо постало објективно и опште мишљење целога града..
- — Море, знао сам ја то — говорио је Милисав, опет у кругу својих, у кафаници „Код препеченице“ — да ће то бити оно штоно наши стари рекли: „Појео вук магарца“, чим се то тиче богаташке куће.
јер ево, брате слатки, сасвим проста ствар! Чорбаџи-Замфир има куће, дућане, чифлуке и винограде, а господин начелник, јопета, није с раскида за какав добар крканлук па још кад је и муфталук, —
па се то некако сложи, ујдурише му се то некако... Врана врани очи не вади... Тешко сиротињи! Лако је њему, него мука је нама — мени и теби, и ономе тамо брату, — и показа на зајмодавца
Љубисава — мука је поштеним људима!...
- — Море, знам ја све то, — наставља Милисав, држећи на доњој усни цигарицу, а у исто време правећи нову — па зато и лајем толико. Зар је мени мило да се повлачим од света?!... Чудите се што
ћутим, што се туђим, што се понеки пут, па бога ми, и нашљемам ове ракијчине!... (Уосталом, знаће се и то у своје време...) Од муке је све то, брате... Не могу... не могу да гледам шта се ово
ради — па то ти је! Ено, гледам само... Узми само по нашим новинама!... Новине, новинари, бре брате, ако ко бога зна, кô једни најчеститији и једни, заиста, најсвеснији синови ове земље, — па,
ено, и они профанисани... Ено, узми по новинама! Споречкају се двојица, два сиромашка, реци погурају се мало, а по новинама све распричају надугачко и нашироко: „Јуче су се споречкала двојица,
и после краће амалске и аласке свађе и грдње, и потукли и узнемирили читав овај крај, као да смо у централној Африци, а не у цивилизованој Јевропи... Шта ће странци рећи на то? А наше будне
полиције ниоткуда, да нас, веле, поштеди од свега тога!...“ Ето, тако кажу кад је о сиротињи реч. А кад се господа потуку с амбрелима да све пршти, — а они само укратко пишу: „Били смо“, веле,
„очевици једне непријатне сцене; жалити је и желети је да се таково што више нигда не понови“...
- Или, још боље, узми ово на прилику: живе невенчано господа, и нико неће да каже и назове то правим његовим именом. Ама, кресни му, брате, реци: попу поп, бобу боб!... Него умотавају то, крију
у кучине, те: симпатишу једно другом, те брак на леву руку, те морганатички, те дивљи, те неки недозвољени и недопуштени односи — и све тако нешто. А кад сиротиња, што не може да се формално
узме због трошка, почне као господа, — да ви’ш како онда нађу израз и погоде право име, онда просто веле: спанђали се... Онда пише у новинама:
- — „Таљигаш“, реци Прока, „и вешерка Соса живе наочиглед света и полиције невенчано. Живе на саблазан свету, а највише на саблазан оним честитим и мирним суседима. Чудимо се“, веле, „како наша
вредна полиција, која је тако ревносна и брза кад кога треба казнити за непочупану зубачу пред кућом, и за ђубре у кући, — како је сада тако индиферентна и спора према овом, и то моралном,
ђубрету!...“ — Море, — заврши Милисав — мрзи ме и да причам, — само се наљутим, па онда не ваљам и нисам цео дан ни за какав посао...
- Сви му одобравају, веле да је све тако као што он каже, поручују чокањче линцуре, а он опет наставља.
- — Па тако је с овим сад. Она је одбегла, или отета, — то не мења много ствар; главно је да је то факат, непобитни факат који се више ничим не може оборити! Е, али је то чорбаџијска, богаташка
ћерка, њен отац и начелник овако и ту метну један кажипрст крај другога, да покаже како се Замфир и начелник слажу — и онда, то не сме тако остати! Не сме нико преко јавних гласила ни речи
зуцнути о томе, иако штампа постоји, иако смо се ми крвавили и по апсанама трунули, и коске наше остављали — само да је добијемо. И што ће нам онда све то?!... И пошто је она чорбаџи-Замфирова,
— онда дај полицију и жандаре, трчи по кућама п виноградима, враћај је кући, замажи очи свету да не види бруку, и запуши му уши да не чује истину!... Ама неће се офајдити тиме! Остаде то — беше
му! Ни за милион мираза не бих је ја — ја, овако како ме сад видиш, који сем части и интелигенције ништа под овим небом немам, — ја је, ев’ видиш, не би’ уз’о, па ни за све оне куће, дућане,
чифлуке, воденице и винограде!... Части ми моје, — не бих! А ’није мало кад се човек у своју част закуне... Она је, видиш, сад у мојим очима, — заврши Милисав подигнутим гласом, лупајући на
сваку реч шаком о сто да су се све тресли и звечали они силни чокањчићи — она је сад просто као једна књига из антикварнице... Ама, веле, нова књига, неисечена, — јок, јок! Је ли она доспела у
антикварницу, — она је стара! Она је сад, иста Зона, никако друкше, него као једна поништена таксена марка!...