Све ове песме као и групу песама с припевом доз (под бр. 52) и краљичке под бр. 72 певало је осам ученица у селу Мирошевце у Лесковачком срезу. Мале певачице су у пролеће 1950 године певале те песме по свом селу као лазарке, услед чега је мирошевачки лазарички материјал (мелодије, текстови и игре) био врло свеж. То је био повод да ове девојчице позовем у Београд, јануара 1951 године, на смотру ради избора програма за фестивал који је у Опатији одржан у септембру у част конгреса Међународног савета за музички фолклор (IFMC).
Девојчице су довели у Београд њихови учитељи Загорка и Момчило Сиљановић, али их жири, иако су певале и играле с успехом, није узео у обзир за Опатију због тога што су биле сувише мале за тако далеки пут.
Приликом извођења свог програма девојчице су се делиле у две извођачке групе:
А. 1) Љиљана Петковић
2) Душанка Ранђеловић
3) Добрунка Стојановић
4) Смиља Ивановић
5) Анђелија Анђелковић
6) Смиља Ристић
7) Савка Станковић
8) Стојана Додић
Б. 1) Љиљана Петковић
2) Анђелија Анђелковић
3) Добрунка Стојановић
4) Смиља Ристић
6) Душанка Ранђеловић
7) Савка Станковић
8) Стојана Додић
Учеснице 1—4 су певачице, а 5—8 играчице. Певачице се деле на предњарке и крошњарке. Предњарке предњаче, тј. почињу стих, а крошњарке га прихватају, тј. понављају.
Прва предњарка је „примадона“ групе. Она је не самo најбоља певачица већ и најбољи импровизатор текстова. Домаћин пред чијим домом играју и певају лазарице, по правилу је захтевао од лазарица да певају о сваком живом члану његове породице у дому или ван дома (војнику, овчару у планини итд.), о стоци, пчелама и др. Понеки духовити домаћин захтевао је да певају и петлу на прагу, мишу, кучету, мачету, змији у дувару. Код мирошевачке групе све ове врсте песама нисам нашао.
Од прве предњарке зависио је успех читаве обредне групе. Друга предњарка је пажљиво пратила текст који је певала прва предњарка, и лазаричка песма се одвијала без застоја. Крошњарке су биле у лакшој позицији: оне су понављале моностих који су предњарке већ отпевале. Њихова певачка улога је била незнатна, а звале су се тим именом (крошњарке) зато што су носиле у корпама (крошњама) поклоне које су добијале од домаћина и домаћице, најчешће у јајима.
До прегруписавања је долазило поводом текстова. Предњарке су остајале стално; мењале су се помоћнице, и то само за извесне текстове за које помоћнице нису биле сигурне.
Један број текстова послали су ми накнадно учитељи Сиљановићи.
