Женик слободе/ПОЈАВА VIII
| ←ПОЈАВА VII | Женик слободе Писац: Драгутин Илић ПРОЛОГ - ПОЈАВА VIII |
ПОЈАВА IX→ |
(Долази Милован. Он је као и сви сељаци сав у дроњцима. Павлија кад га угледа, скочи и сва уздрхта од ненадне радости.)
ПАВЛИЈА:
Миле, сине мој!
МИЛОВАН:
Мајко!
ПАВЛИЈА:
Ранче, где си ми?
Не видим ништа! Сузо, куд баш сад
Навиреш? Сине, ја ти чујем глас!
(трља очи и гледа га)
Јест, мој Милован! Миле — руку...
(заљуља се, Милован је брзо прихвати)
МИЛОВАН:
Мајко, чуј!
Ево ме, ту сам, разабери се!
ПАВЛИЈА:
Одбрано моја, смилова се Бог
Те ми те спасе!
МИЛОВАН:
Свемогућ је он!
А мој син, мајко, снаха где ми је?
ПАВЛИЈА:
Јаох, не питај! Бранећ образ свој
Крволочни њега искасапи нож.
Несретној мени, зашто очи ми
Не ископаше, да не видим то?
На јадну снаху оборише, срам,
А кућу у згар...
МИЛОВАН (сетно):
А унуче ми?...
ПАВЛИЈА:
Сироче спасох... ево!
(хајдук му додаде дете, он га загрли и јеца над њим)
ЧАРАПИЋ:
(после кратке паузе приступа му и спусти руку на њ')
АЛЕКСА:
Не коби! Доста! Ниси један ти,
Кога је такав задесио јад;
То нам је свима усудио Бог
На живота нам стази стрменој.
Колевку љуља суза, крв и бол,
Живот нам цеди сузу, крв и бол,
У гроб нас прати суза, крв и бол,
С тим се рађаш, с тиме живиш, мреш!
ЧАРАПИЋ:
Добро је кад ти живот остаде!
Па деде збори, мучише ли те?
МИЛОВАН (додаје дете Павлији):
У Небојшу ме мрачну вргоше,
Ноге у кладе, у окове врат,
А ланцем тешким о дебели зид.
Дан и ноћ капах у гробници тој,
Где топлог сунца не допире зрак,
Ни трепет звезда, нити неба сјај.
Мемла и трулеж проглодаше кост,
А душу јаук робља спутаног
И шкргут зуба оних јадника,
Што издисаху на мукама тим.
Колико прође од кад божји свет
Не видох — не знам; тек у један дан
Одведоше ме Кучук-Алији.
„Како је крмку?“ продера се он;
И кад изредах, прекљињући га
На колац жива да ме набије
Тек у Небојшу да ме не враћа
Слободу ми даде, али тек...
(прекине казивање)
ЧАРАПИЋ:
Шта?
МИЛОВАН:
Да тебе своме дому домамим,
И јавим му када буде то.
ЧАРАПИЋ:
А ти?
МИЛОВАН:
Обећах му то.
ЧАРАПИЋ:
Да ме домамиш?
МИЛОВАН:
И да убијем. Е шта знадох тад,
Притегла мука; али онај гор’
Нека је сведок би ли икад то.
Тек да се спасем, мишљах, а већ тад
Нејач ћу своју склонити у збег
А са сином би теби дошао.
ЧАРАПИЋ:
Па сад куда ћеш, на згариште да л’?
Где ти сагоре искасапљен син?
Ил у хан, снаси?
МИЛОВАН:
Света освета!
Освету тражим; не примиш ме ти
Међ своје људе, ја ћу Недићу
Ил Цепиграби.
ЧАРАПИЋ:
Тако јуначе!
Освети сина! Момци ево друг,
Оружје дајте новом јатићу
(даје му нож, две мале пушке и дугу)
За сваку кап му главу турску дај!
Нек су ти сретне! Руку јуначе!
(пољуби се с њим; а Малован га затим пољуби у прса и десну мишицу. После тога сви хајдуци љубе се и рукују с Милованом)
МАРКО:
Е, нек је сретно!
МИЛОВАН:
Хвала, другови! (приступа мајци)
Мајко, оружју моме благослов!
Благослови ме! (љуби је у руку)
ПАВЛИЈА (загрли га):
Сине, нек те свуд
Молитве моје прате! Свети крв,
И просто да је млеко мајчино!
МИЛОВАН (прихвати унуче):
Сирото моја, праштај! Она крв
Освету иште! Расти, јуначе,
Оца и мајку да покајеш ти!
(отпрати Павлију с дететом у збег. Из дубине чује се грохот пушака)
ЧАРАПИЋ:
Шенлуче, кнеже! Момци, за мном сви!
Ти Радоване и ти Милуне,
До Колубаре кнеза пратите!
Ми, браћо у хан, шта нам даде Бог
Да осветимо. — Кнеже сретан пут!
АЛЕКСА:
На хлебу хвала, прости брате мој!
(загрле се а затим сваки на своју страну оде)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|