Женик слободе/ПОЈАВА IX
| ←ПОЈАВА VIII | Женик слободе Писац: Драгутин Илић ПРОЛОГ - ПОЈАВА IX |
ПОЈАВА I→ |
(На сцени за неко време нема никога. Оздо испод планине допире грохот од пушака. У један час нешто засветлуца, па се тек угаси. За овим блесне јачи млаз светлости. Улази Геније Српства, а за њим журно Кара-Ђорђе С руком на пиштољу. Светлост утрне).
ЂОРЂЕ (улазећи):
Којекуде, куд ме мамиш то?
ГЕНИЈЕ:
За мном Ђорђије!
ЂОРЂЕ:
Говори ко си? Тамо, под гором,
Угледах светлост твоју! Утвара или дух?
ГЕНИЈЕ:
Путник.
ЂОРЂЕ:
Путник?
ГЕНИЈЕ:
Вечити путник.
ЂОРЂЕ:
Збори јасније!
ГЕНИЈЕ:
Косовски путник, прође већ четврти век
И наста пети како лутам ја,
Кроз немо гробље и окова јек
Очајан као душа проклета.
Лутам и будим гробље
И тешим јадно робље;
С олтара и гусала слободе ширим над;
Ал гробље ћути тавно
А робље оковано
Већ четир века, ево, испија тровни јад.
У праху косовском жеравку тражим врелу,
Да робу зачамелу, кукавну згрејем груд,
Слободу српску тражим у праху и пепелу,
Четири века тражим. Ах, све је узалуд!
ЂОРЂЕ:
С косовског идеш гроба? Милошев дух си можда
Ил честитог кнеза, то блуди света сен?
О, душе са Косова, кажи се очајнику
Чијег си гроба плен?
ГЕНИЈЕ:
Геније Српства сине, пред тобом стоји, ево,
Ком демон ненасити зароби милу шћер.
ЂОРЂЕ:
Геније? О, та ја сам о теби вазда снево.
(грохот пушака оздо)
ГЕНИЈЕ:
Чујеш ли како грокће под гором грозна звер?
ЂОРЂЕ (тужно):
Тако нам од Косова додели судба љута,
Ко робље рађамо се, живимо као роб,
Но ти што вечно кружиш и знадеш судби пута
Реци, слобода да л’ ће обасјати наш гроб?
ГЕНИЈЕ:
Познајеш славу стару?
ЂОРЂЕ:
Слушам је са гусала.
ГЕНИЈЕ:
Имаш ли наде, Ђорђе?
ЋОРЂЕ:
Крепим је код олтара.
ГЕНИЈЕ:
А ти ме чуј!
Онда, у крви када Косово клето плину
И ланци зазвечаше, овлада дуга тма,
С косовског гробља ја се узнесох у висину,
Где престо свевишњега у вечној слави сја,
Завапих вечној правди: Ох оче смилуј нам се!
А он ми рече: Сине, проћи ће многи век,
Буре ће моје, многе, народе да погасе,
Али окова оних чуће се дуго звек.
Иди, и наду згревај, и теши мученике,
Сред срца претрнулих стишавај горки јад,
И спремај роду своме косовске осветнике.
Слободи окованој ти буди тврди над!
У мени милост нађе мученик очајани;
Реци им: Вечни отац над њином судбом бди.
Зар није тако страдо и син ми изабрани?
Прогањан,презрен, пљуван, на крст распет би!
ЂОРЂЕ (горко):
Он беше син Божији, а то је што и Бог!
ГЕНИЈЕ:
А ви зар нисте деца свевишњег, преблагог?
ЂОРЂЕ:
О, јесмо! Ал те муке очајне што нас тиште
Пред престо дали стижу с душама мученим?
Ти чујеш ропац људи, и децу како вриште,
И видиш мучитеља са жвалом пакленим.
Па хоће л’ и мом роду гранути Васкресење,
Хоће л’ му доћи спас?
О, светли душе, кажи, подстакни пепелиште,
Та, да га видим само, и да му чујем глас.
ГЕНИЈЕ:
Голготом ко се пење,
Са крста мученичког с победом васкрсава.
ЂОРЂЕ:
И васкрснуће роб?
ГЕНИЈЕ:
Устаће мученик,
Блеснуће новим сјајем слободе свете лик!
ЋОРЂЕ:
И ја ћу дочекати?
ГЕНИЈЕ:
Пред тобом дани стоје.
ЂОРЂЕ:
Геније рода мог!
Окове раскидане да виде очи моје?
Косовску клетву да нам опрости добри Бог?
И то ће скоро бити?
ГЕНИЈЕ:
Кад суза са Косова
Превре и роди дива, витеза бесмртног.
ЂОРЂЕ (боно):
О!
ГЕНИЈЕ:
Ти сумњаш?
ЂОРЂЕ:
Не!
Ал. оном, који чека, предуг је сваки час.
ГЕНИЈЕ:
Желиш ли сад да видиш? Ја ћу ти дати вид,
Да прозреш у дубине судбине сакривене
И прозреш оком својим кроз садашњости зид.
ЂОРЂЕ:
Да видим? душе, дај!
ГЕНИЈЕ:
А ти погледај!
(изненада му заклопи шаком очи, тако, да се Ђорђе тргне)
ЂОРЂЕ (у томе часу брзо ухвати за пшишољ):
Ха, којекуде! (тресак грома)
ГЕНИЈЕ:
Видиш ли, Ђорђе?
ЂОРЂЕ:
Косово, Косово тужно! Чујем га, гробље немо
Уздише, јеца, боно!
Ко бурног ветра хук.
Лелуја суху траву; као погребно звоно
Очајни његов звук
Премеће кости сухе. Ха, оно тамо ко је?
Ко узбеснели пси?
С лавежом уздивљали чељусти кезе своје.
ГЕНИЈЕ:
Демоне, то си ти!...
Напред Ђорђије, напред! Господе теби хвала,
Ја нађох правог сина: Косовска суза то
Превире, ево, кипи ко хучног мора жвала
Помамно кад разјапе дубина својих дно.
(из далека чује се врисак)
ЋОРЂЕ (који разрогачено гледа тамо):
Ха, како бесно вуче по калу жену јадну!
За мном ко срца има: слобода или гроб!
Устајте, мртви!
ГЕНИЈЕ:
Ђорђе, Слобода окована
На твоју руку чека...
ЂОРЂЕ (трза пиштољ):
На ноге ко је роб! (полши напред)
ГЕНИЈЕ (обе руке према Ђорђу наднео):
Косовска суза то је, моје је очи виде!
Слободо, ликуј дивна, твој женик теби иде.
(завеса)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|