Женидба Стјепана Кнежевића

* * *


    

Женидба Стјепана Кнежевића

Пројахује Кнежевићу Вуче
С милим братом Кнежевић Стјепаном
Испод куле паше гламачкога;
Гледала их пашина ђевојка,
Гледала их кули са пенџера, 5
Па говори пашина ђевојка:
„Боже мили, да л'јепи јунака!
„Ја какав је Кнежевић Стјепане,
„Ја какав је, Бог га не убио! —
„Благо мајци, која их родила 10
„И ђевојци која их допане,
„Ако Бог да, и мене ће један.“
Она мисли, нико је не чује,
Ал' је чуше пашине слушкиње,
Па казују паши господину. 15
Кад то зачу паша господине,
Пише књигу Кнежевић Стјепану,
Да му дође кнеже по ђевојку.
Кад је кнезу књига долетела,
Ону гледа другу ситну пише, 20
Па је шаље Московић Јовану:
„О мој брате, Московић Јоване!
„Поведи ми хиљаду сватова;
„Не води ми стара и нејака
„Већ ми води од ока јунаке.“ 25
Ону шаље, ситну другу пише,
Па је шаље Јанковић Стојану:
„О Стојане, слатки побратиме,
„Поглавицо од оба котара!
„Поведи ми хиљаду сватова; 30
„Не води ми стара и нејака,
„Већ ми води чила и сигурна.“
Другу шаље, трећу ситну пише,
Па је шаље Сењанин Ивану:
„О Иване, слатки побратиме! 35
„Поведи ми хиљаду сватова.“
Трећу шаље, а четврту пише,
Он је шаље у гору зелену,
Баш на руке Томићу Мијату:
„О Мијате, слатки побратиме! 40
„Поведи ми што ти имаш друштва,
„У неђељу, која прва дође.“
Све дан по дан и неђеља дође.
Кад свануло и грануло сунце,
Ал' ето ти Московић Јована, 45
И он води хиљаду сватова.
Ал' излазе до два Кнежевића,
Руке шире, у грла се грле,
За јуначко питају се здравље;
Коње воде у подруме доње, 50
А сватове у одаје б'јеле.
Мало вр'јеме, за дуго не било,
Помоли се Јанковић Стојане,
И он води хиљаду сватова;
Ал' излазе до два Кнежевића, 55
Руке шире, у грла се грле,
За јуначко питају се здравље;
Коње воде у подруме доње,
А јунаке у одаје б'јеле.
Мало врјеме, за дуго не било, 60
Помоли се Сењанин Ивaнe,
И он води хиљаду сватова;
Ал' излазе до два Кнежевића,
Руке шире, у грла се грле,
За јуначко питају се здравље; 65
Коње воде у подруме доње,
А јунаке у одаје б'јеле.
Мало вр'јеме, за дуго не било,
Помоли се Томићу Мијате,
И он води дванаест хиљада; 70
Ал' излазе до два Кнежевића,
Руке шире, у грла се грле,
За јуначко питају се здравље.
О, добро их, брате, дочекаше:
На двојицу по јалову овцу, 75
А на једног по ведрицу вина.
Сву ноћ пише, никад не заспаше
Кад свануло и грануло сунце,
Закуцаше јасни таламбаси,
Повикаше млађани чауши: 80
„Свати јесмо, ми за стање н'јесмо!
„Ко је коњик, притежи колане!
„Ко је пјешац, притежи опанке!“
Па пођоше, слатки побратиме!
Напpјед јаше до два Кнежевића, 85
А за њима Московић Јоване,
Според њега Јанковић Стојане,
За Стојаном Сењанин Ивaнe,
Според њега Томићу Мијате,
За Мијатом оно све остало. 90
Кад су били на поље гламачко,
Угледа их паша господине,
Угледа их кули са пенџера,
Па дозивље сина Усејина:
„Де дер сађи, сине Усејине, 95
„Сађи, сине, у доње подруме
„До нашега дебела кулаша;
„Па ти узми копље убојито,
„Па изађи пред српске сватове;
„Зов' на мејдан Кнежевић Стјепана 100
„Баш га зовни на мејдан јуначки. —“
„Не ћу богме, пашо господине.,
„Јер је Сјтепо велик мејданџија,
„Девет пута ј' био на мејдану,
„Девет турских глава осјекао.“ 105
Кад то зачу паша господине,
Он попаде копље од мејдана,
Па он сађе до добра кулаша,
Кулашу се на рамена баци,
Па он оде пред српске сватове; 110
Насред поља сусрео сватове;
Божју им је помоћ називао,
Божју м' помоћ они отпримили.
Грлом виче паша господине:
„Ђе с' копиле, Кнежевић Стјепане! 115
„Изађ' дер ми на мејдан јуначки! —“
„Хоћу богме, паша господине!“
Па по пр'јеко ишћера дората.
Кад с' јунаци мејдан размјерили,
Тад говори паша господине: 120
„Како ћемо Кнежевић Стјепане? —“
„Твоје звање, твоје обирање.“
Ал' говори паша са кулаша:
„Ти побитни, Кнежевић Стипане,
„Ти побитни, ја ћу потирати, 125
„Јер је турска вав'јек стар'ја била.“
То је Стјепан једва дочекао,
Па побјеже Кнежевић Стјепане ,
За њим паша наврже кулаша,
Па отиште копље од мејдана, 130
Ал' ј' у Стјепе коњиц мејданџија,
На прва му кољена поклекну,
Стјепан копље попри'јеко ухвати,
Па окупи пашу на кулашу
И мало га даље сустигао; 135
Удари га копљем по пријеко,
Мало пашу из седла не збаци.
Грлом виче паша господине:
„Не киндиш' ми главе Кнежевићу! —“
„Не ћу не ћу пашо господине!“ 140
Па их води паша господине,
Па их води својој б'јелој кули.
Ох! добро их дочекао б'јеше:
На двојицу по јалову овцу
И на једног по ведрицу вина. 145
Сву ноћ пише, никад не заспаше
Кад свануло, огрануло сунце,
Закуцаше јасни таламбаси,
Повикаше млађени чауши:
„Свати јесмо, ми за стање н'јесмо! 150
„Азор, свати, азор је ђевојка!“
А изиде шаша господине,
Па извуче од злата кочије
И кочије и дв'је бедевије;
У кочија Атија ђевојка, 155
До Атије Кнежевићу Вуче;
Па пођоше, слатки побратиме!
Кад су били насред поља равна,
Дочека их Куна Хасан-ага;
Па говори Куна Хасан-ага: 160
„Стан', копиле, Кнежевић Стјепане!
„То је моја била јауклија,
„Данас ћемо мејдан учинити.“
Првом су се ватром преметнули:
Погубише Куну Хасан-агу. 165
Мало су се даље помакнули,
Дочека их Грдан Мустаф-ага;
Другом су се ватром преметнули:
Погубише Грдан Мустаф-агу.
Мало су се даље помакнули, 170
Дочека их лички Мустај-беже;
Трећом су се ватром преметнули:
Погубише Мустај-бега личког
Палатама[1] од траве до главе.
Одведоше Атију ђевојку, 175
Одведе је Кнежевић Стјепане
НБему љуба, а нама весеље!

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

  1. сабљама

Извор

Красић Владимир, Српске народне пјесме старијег и новијег времена, књига прва, Браћа Јовановић, Панчево, 1880., стр. 4-11.