Женидба Стојана Јанковића
0001 Пију вино котарски сердари
0002 Више Задра на зеленој трави,
0003 Међу њима Јанковић Стојане;
0004 Вино пију, о свачем диване,
0005 А највише о јунаштву своме ─
0006 Ко је јунак понајбољи руком,
0007 Сабљом бритком и руком десницом.
0008 Стојан мучи, ништа не говори;
0009 Пита њега Иван капитане:
0010 „Вај, сердару, Јанковић-Стојане,
0011 Што ти мучиш, ништа не говориш ─
0012 Која ти је голема невоља
0013 Те си тако њујан и зловољан? ”
0014 Вели њему Јанковић Стојане:
0015 „Остави ме, Иван-капитане,
0016 Како није мени за невољу,
0017 Морам бити њујан и зловољан ─
0018 Ево има три године дана
0019 Откако ми се доба женити,
0020 Пак ми није стара мајка дала,
0021 А сад ми је преминула мајка,
0022 Сада би се јунак оженио
0023 Ал’ Туркињом али кауркињом,
0024 Ал’ из мора премудром Латинком;
0025 Ал’ ево ми добри људи кажу
0026 За Туркињу лијепу дјевојку
0027 На Удбини, граду бијеломе,
0028 Л’јепа ћерца Ветли-Беговића ─
0029 Тко доведе лијепу дјевојку,
0030 Даћу њему стотину дуката
0031 И лијепу сестру неудату!”
0032 А кад чуо Иван капитане,
0033 Скочио је на ноге лагане,
0034 Паке паде њему уз десно кољено:
0035 „Вај, сердару, Јанковић Стојане,
0036 Дај ми кључе од тавнице тавне
0037 Да изведем до два сужња млада
0038 Кој’ су скоро од Удбине града,
0039 Да их питам за дивојку Ветли-Беговића ─
0040 Је ли липа колико је фале,
0041 Је л’ висока колико је кажу!”
0042 А кад чуо Јанковић Стојане,
0043 Даде њему кључе од тавнице;
0044 Пак отиде Иван капитане,
0045 И отвори камену тавницу
0046 И изведе до два сужња млада
0047 Од Удбине града бијелога.
0048 Пак и пита Иван капитане:
0049 „Бога вами, до два сужња млада,
0050 Ви сте скоро од Удбине града,
0051 Бисте ли ми знали казивати
0052 За ђевојку Ветли-Беговића ─
0053 Је ли липа колико је фале
0054 И висока колико је кажу?”
0055 Ал’ му веле до два сужња млада:
0056 „Ај Иване, млађан капитане,
0057 Лијепа је, љепша се не море,
0058 А висока да је више нејма,
0059 Обрвице двиеј пијавице,
0060 Двије очи двие трњинице,
0061 Два образа, два ђула румена,
0062 Двије дојке, питоме јабуке;
0063 Кад говори лијепа дивојка,
0064 Кад говори канда росу труни;
0065 И на њој су виовите ресе,
0066 Куд год иде, земљица се тресе!”
0067 Јоште рече Иван капитане:
0068 „Бога вами, до два сужња млада,
0069 Имаде ли какве ашикчије?” ─
0070 „Вај, Бога ти, Иван-капитане,
0071 Она има таквога ашикчију
0072 Арамбашу Наџаковић Мују
0073 Од Бунића града бијелога!”
0074 Онда вели Иван капитане:
0075 „Бога вами, до два сужња млада,
0076 какве носи Мујо гијисије?” ─
0077 „Носи Мујо скерлетне чакшире,
0078 На чакшира конче позлаћене;
0079 Ион носи скерлетне ђечерме,
0080 На њима су токе и илике;
0081 Јоште носи зелене доламе,
0082 На њој пуца с обадвије стране;
0083 Опаса се свиленијем пасом,
0084 За пасом му до два џевердана,
0085 Међу њима сребрена гадара;
0086 На глави му капа касајлија
0087 И на њојзи три челенке златне”.
0088 А кад чуо Иван капитане
0089 Што говоре до да сужња млада,
0090 Пак и врати натраг у тавницу.
0091 К себи зове младе терзије,
0092 Пак је чисти скерлет покројио
0093 И дозивље младе кулунџије,
0094 О себи је сребро поковао,
0095 Пак покупи младе Котаране
0096 И пред њима Смиљанић Илију,
0097 Пак отиде к бијелој Удбини.
0098 А кад био на Кук на планину,
0099 Пак на Куку оставља дружину,
0100 А узимље Смиљанић-Илију,
0101 У кога се поуздати може ─
0102 Ако би му до невоље било,
0103 Био би му за четири друга.
0104 Пак отиде под град под Удбину
0105 У бостану лијепе дјевојке.
0106 Кад се тавна ноћца уфатила,
0107 Они иду на пенџер к дивојци.
0108 Али стоји Туркиња дивојка,
0109 Сузе рони и сама говори:
0110 „Ај Турчине, Наџаковић Мујо,
0111 Давор, Мујо, велика жалости,
0112 Ево има три пуна мјесеца,
0113 Ка’ те није к мени на љубљење ─
0114 Али си се болом разболио
0115 Ал’ си добре коње изгубио?”
0116 Али вели Иван капитане:
0117 „Душо моја, лијепа дивојко,
0118 Нијесам ти коње изгубио,
0119 Него сам ти болом оболио!”
0120 Ал’ му вели Туркиња дјевојка:
0121 „Оди отале, делијо незнана,
0122 Ти нијеси Наџаковић Мујо,
0123 Јер си своје грло пром’јенио!”
0124 Али вели Иван капитане:
0125 „Не будали, лијепа дјевојко ─
0126 Како ти јадан пром’јенити нећу
0127 Када има три пуна мјесеца
0128 Нит’ сам ио нит’ водице пио,
0129 Него сам ти јако оболио!
0130 Ако мене, душо, ти познат’ не мореш
0131 По гроцу моме
0132 А ти гледај моје ђијисије!”
0133 А кад чула Туркиња дивојка,
0134 Она гледа млада ђијисије,
0135 И отвара врата од чардака;
0136 К њој ушета Иван капитане
0137 И загрли лијепу дјевојку.
0138 Још говори Иван капитане:
0139 „Душо моја, Ајкуно дивојко,
0140 Доста нам је већ љубљења било,
0141 Већ љубљења и фашиковања,
0142 Већ смотавај б’јело руво своје
0143 Да идемо к бијелу Бунићу!”
0144 А кад чула Туркиња дјевојка,
0145 Једва она тога дочекала,
0146 И смотава б’јело руво своје.
0147 Пред њом иде Иван капитане,
0148 Дочека га Смиљанић Илија
0149 И узеше Туркињу дјевојку,
0150 Окренуше уз поље весућско
0151 И одоше у Кук у планину,
0152 Одведоше Туркињу дјевојку;
0153 Онђека ји дружба дочекала,
0154 Паке иду кроз горицу црну.
0155 Кад ујутру данак забијели
0156 И свануло и сунце грануло,
0157 Још говори Туркиња дјевојка:
0158 „Ај Турчине, Наџаковић-Мујо,
0159 Ми не идемо баш Бунићу граду,
0160 Нег’ идемо баш камену Котару!”
0161 Али вели Иван капитане:
0162 „Ај Туркињо, лијепа дјевојко,
0163 Ја нијесам Наџаковић Мујо,
0164 Него јесам Иван капитане
0165 Од бијела камена Котара;
0166 Не водим те ја к Бунићу граду,
0167 Већ те водим камену Котару
0168 За Стојана од Котара равна!”
0169 А кад чула Туркиња дјевојка,
0170 Она цичи како љута змија,
0171 Од јада се црној земљи вија.
0172 Још јој вели Смиљанић Илија:
0173 „Не цвијели, драга снао моја,
0174 Већ идемо у Котаре равне
0175 За Стојана мога побратима!
0176 Лијепо ћу тебе, снао, даровати,
0177 Даћу теби три прстена златна,
0178 Сваки к ошта три дуката жута!”
0179 Здраво они дошли у Котаре
0180 И довели Туркињу дјевојку
0181 За делију Јанковић-Стојана.
0182 Часнијем је крстом покрстио
0183 И узе је себи за љубовцу;
0184 И дарова Иван-капитану,
0185 Даде њему стотину дуката
0186 И Јелицу сестру неудату
0187 Да је држи себи за љубовцу.
