Женидба Сењанина Иве
Мили боже чуда великога!
Да је коме стати па гледати,
Ђе јунаци рујно вино пију;
Све јунаци сењске поглавице,
Међу њима сењски капитане 5
По имену Сењанин Иване,
Кад с' јунаци понапили вина,
Те им винце удрило у лице
Међу се се јесу спомињали
И сваки се с' нечии 'валијаше: 10
Неки својом остарелом мајком,
Неки својим старијем бабајком,
Неки својон превијерном љубом,
Неки с' братом, неки с' сејом драгом;
Неки 'вали коња од мегдана, 15
Неки свога мача пламенога,
Неки своје копље убојито,
Неки свога тешког буздована,
Неви своје злаћане кубуре,
Неки свога шестопера златна, 20
Неки опет јасна џeвeрдана;
Ал' с' не 'вали Сењанин Иване,
Ал' с' не 'вали са ничим својијем;
Већ се 'вали Сењанин Иване:
Да не има младе ни дјевојке, 25
Коју није обљубио Иве.
Сам' да није лијепе дјевојке
У Новоме граду бијеломе,
Миле сеје војеводе Павла,
По имену л'jепе Мандалине. 30
Још им рече Сењанин Иване:
Да је чуо и људи му кажу,
E је љепше у свијету нема.
Па с' затече Сењанин Иване,
Затече се пред господом сењском, 35
Да ће младу обљубити Манду.
И за то им 'вако бесјеђаше:
„Чујте мене, браћо моја драга!
„Или оbу oбљубити Манду,
„Или ову изгубити главу; 40
„Обљубићу л'jепу Мандалину,
„Обљубићу, па ме главе стало!“
Не мога' је ниђе у'ватити,
Па је за то уд’рио у мисли.
Мисли Иван мисли свакојаке, 45
Све мислио на једно смислио:
Да ћ' најлакше обљубити Манду,
Кад обуче руво дјевојачко
И начини гусле јаворове
И гудяло дрвца шимширова, 50
Па да иде по б'jоломе св’јету,
Да с' учини, да очију нема.
Што смислио, то је учинио.
Направио гусле јаворове
И гудало дрвца шимширова, 55
Па облачи руво дјевојачко,
Учини се, да очију нема,
Те он иде по б'јеломе св’јету.
Иде Иве од града до града,
Неђе гуди, да му конак дяду, 60
Неђе гуди, да му подијеле.
Кад је доша' пред Мандине дворе
Онђе гуди, да му конак даду.
Они њега на конак примају,
Давају му господку вечеру, 65
И још жале шљепицу дјевојку,
Што је млада без очнога вида.
Кад је дошло вр'јеме за л'jегање,
Ал' говори л'jепе Манде мајка:
„Мандалина, ћери материна! 70
„Нека иде млађана шљепица,
„Нека иде с' тобок у одяју!“
Када Манди друго не бијаше,
Л'јепо Мандз послушала мајку;
Па одводи хлађану шњепицу, 75
Одводи је собои у одају
Леже ш њоме санак боравити.
Ал' да видиш чуда невиђена,
Ал' да видиш млађане шљепице:
Примиче се л'jепој Мандалини, 80
Па је грли са десницом руком;
Ал' се млада одмицала Манда,
Мандя даље, а шљепица ближе;
Док јој б'јело не обљуби лишце.
Кад свануло и сунце грануло, 85
Али иде остарела мајка,
Па дозивље л'jепу Мандалину:
„Мандалина, бери катерина!
„Синоћ си се и љутила била,
„Ђе ће с' тобом шљепица спавата, 90
„А јутрос се ни да дижеш не ћеш.“
Ал' говори л'jепа Мандалина:
„Бог т' убио, моја стара мајко!
„С ким си мене на спавање дала?
„Није ово шљепица дјевојка; 95
„Већ је ово Сењанин Иване,
„Ноћас ме је обљубио младу.“
Кад је Иван р'јечи саслушао:
Он се скаче на ноге лагане,
Па отвара од одаје врата, 100
Право оде Сењу бијеломе,
Пјевајући и попјевајући.
Кад виђела млада Мандалина,
Да јој оде Сењанин Иване
Проли сузе низ бијело лице, 105
Па дозивље свога братя Павла:
„О, мој брате, војевода Павле!
„Зло ми јутро јутрос освануло,
„Обљуби ме сењски капитане
„По имену Сењанин Иване, 110
„Па он оде своме б'јелом двору.“
Кад то зачу војевода Павле,
То је њему врло жао било,
Пак је ситну књигу накитио,
Баш на руке Сењанину Иви. 115
У књизи га 'вако поздрављаше:
„Чујеш море, Сењанин Иване!
„Ти си моју обљубио сеју,
„Обљубио, пак је оставио.
„За то купи кићене сватове, 120
„Купи свата, колико ти драго,
„Купи свате, ајде по дјевојку,
„По дјевојку, када теби драго;
„Јер тако ме вјера не убила,
„Тога теби опростити не ћу; 125
„Док је мени на рамену главе,
„То је за ме велика срамота.
„Ако не ћеш ићи по дјевојку
„Изађи ми на јуначки мегдан
„Код тог града Сења бијелога!“ 130
Оде књига од града до града,
Дође она до Сења б'јелога,
Баш на руке сенском капитану,
Капитану Сењанин Ивану.
Књигу штије Сењания Иване, 135
Књигу штије, а мила му није;
Јер је јунак војевода Павле,
Не би радо с' војеводом Павлом
Дијелити јуначког мегдана,
Он би њему осјекао главу 140
Он би њега на черјаке сјека.
Кад се Иви ино не могаше,
Он узимље тинтe и папjера
И узимље перо тице ждрала,
Пак он пише листак књиге б'jеле, 145
Баш на руке војеводи Павлу:
„Бога теби, војевода Павле!
„Ја се јесам затекао, Павле,
„Затекао међ' сењском господом,
„Да ћу твоју обљубити сеју, 150
„По имену л'jепу Мандалину,
„Обљубити, па ме главе стало.
„Што сам река' то сам учинио,
„Твоју јесах обљубио сеју.
„И да знадеш војевода Павле: 155
„Ја би уз’о л'јецу Мандалину
„Себи, Павле, за вијерну љубу;
„Ал' се јесам војевода Павле,
„Ал' се јесам давно оженио,
„Са Ајкуном Туркињом дјевојком, 160
„Покрштеном китном Анђелијом.
„И кад ино бити не могаше
„И кад мене на мегдане зовеш
„Ја те чекам на реченом мјесту,
„Код Сења мог града бијелога? 165
„Да дјелимо јуначког мегдана.“
Оде књига од града до града,
Дође она до Новога града,
Баш на руке војеводи Павлу.
Књигу штије војевода Павле, 170
Књигу гледа, чудна му изгледа,
Жа' је њему млађена јунака,
Те ће лудо изгубити главу.
Кад је Павле књигу проучио,
И кад виђе, што му књига каже 175
Од б'jеcа се јунак насмијао.
Па с' облачи штогођ, љепше може,
Шаље слуге у коњске подруге,
Да седлају ђогу од мегдана,
Да изводе ђогу пред авлију. 180
То су слуге једва дочекале,
Брзо иду у подруме коњске,
'Итро они оседлаше ђогу,
Још 'итрије изведоше ђогу,
Изведоше доброга ђогиня, 185
Изведоше њега пред авлију.
У то доба изађе и Павле,
Па посједе доброга ђогина,
Право језди Сењу бијеломе,
А за њиме тријест в'јерни слугу 190
Када дође војевода Павле,
Када дође Сењу бијеломе;
Ал' га чека Сењанин Иване,
Разапео свилена шатора,
Под шатором рујно вино пије. 195
Називље му божју помоћ Павле:
„Божја помоћ, Сењанине Иво !"
A Иван му љепше приватио:
„Бог помога, војевода Павле!“
Те га зове себи под шатора: 200
„Ајде амо војевода Павле,
„Ајде амо, да пијемо вина,
„Да пијемо, да се измиримо,
„За бољега нашег пријатељства!"
Ал' говори војевода Павле: 205
„Н'јесам доша' с тобом пити вино;
„Већ сам доша', да т' осјечем главу.
„Зло си сино Сењанин Иване,
„Зло си сно и вино попио,
„Зло ти вино, још гора ракија 210
„Данас оћеш изгубити главу;
„Излази ми на јуначки мегдан,
„Да дјелимо јуначког мегдана!"
Вели њену Сењанин Иване:
„Полагано, мој војвода Павле! 215
„Биће т' врага, колико ти драго.“
Па се скаче на ноге лагане,
Те се баца коњу на рамена
И он стаје на своју биљегу.
Но да видиш војеводе Павла, 220
Да га видиш весела му мајка:
Mа он шаље своје в'јерне слуге,
Да обиђу Сењанин Ивана,
Да на њему оклопа немаде.
И још Павле 'вако проговара: 225
„Бога теби, Сењанин Иване!
„Кад сам био ја дјетенце мало,
„Мој ме бабо 'вако сјетовао:
„„Кад те, сине, ко на мегдан зовне,
„„Изађи му на јуначки мегдан, 230
„„Огледај га има ли оклопа,
„„Немој ни ти носити оклопа,
„„Јер ту немо'ш јуначтво показат'.
„„Стара баба с' оклопом јуначким
„„Погубиће најбољег јунака."" 235
Када слуге обиђоше Иву;
Ал' на Иви три нова оклопа
Тад се Иве у невољи нађе,
Плећи даде, да бјежати стаде.
За њим лети војевода Павле 240
И виче му војевода Павле:
„Стани море, Сењанине Иво!
„Да си мени јуче утекао,
„Данас би те млађан у'ватио,
„Три пут би те коњем прескочио 245
„И четврти главу одврнуо.“
Кад је Павле Иву пристигнуо,
Он се маша тешког буздована,
Те удара Сењанин Ивана;
Удара га у плећи јуначке. 250
Како га је лако ударио,
Из седла га јесте истиснуо,
На вр' главе њега усадио,
На вр' главе у зелену траву.
Па отскаче Павле од коњића, 255
Веже Иви руке наопако
И још њега 'вако упитао:
„Бога ј' теби, Сењанин Иване!
„Јали волиш, да т' осјечем главу;
„Јали волиш мојим робом бити?“ 260
Проговара Сењанин Иване:
„Богом брате, војевода Павле!
„Млад сам јунак жао ми умр'jети;
„Немој моје отсјецати главе,
„Ја се волим твојим робом звати.“ 265
То је IПавле за бога примио,
Па му не ће, да отсјеца главе;
Већ у скида свијетло оружје
И оружје и нове оклопе;
Те га гони своме б'јелом двору 270
И баци га у тавницу клету.
Кад то чула љуба Иванова,
По имену китна Анђелија,
Она се је јако разјадила,
Од јада се тешко разболила 275
И за кратко вр’јеме преминула,
Од жалости за Иваном својим.
Преминула, па и сарањена,
Сарањена и још ожаљена.
То се чудо на далеко чуло, 280
За то что војевода Павле,
Али Павле томе не вјерова.
Мало вр'јеме за тим постојало,
Дође књига од Сења б'јелога,
Од старице Иванове мајке, 285
На кољено војеводи Павлу.
У књизи му 'вако бесјеђаше:
„Бога теби, војевода Павле!
„Поздрави ми мог сина Ивана
„И кажи му тешке јаде моје, 290
„Тешке јаде и црне гласове,
„Да је њему љуба преминула,
„По имену китна Анђелија,
„Од жалости за Иваном својим,
„Ђе је твоје допануо таме; 295
„Преминула, па и сарањена,
„Сарањена и још ожаљена.“
Књигу штије војевода Павле,
Књигу штије, грозне сузе лије,
Жа' је њему богом побратима; 300
Па дозивље своју милу сеју
И каже јој, што му књига каже.
Онда зове војевода Павле,
Онда зове своје в'jерне слуге,
Да доведу Сењанина Иву. 305
То су слуге једва дочекале,
Па одлазе у клету тавницу
И доводе Сењанин Ивана,
Доводе га пред војводу Павла.
Онда Павле Иви говораше: 310
„Побратиме, Сењанин Иване!
„Ево мени ситна књига дође,
„Од старице твоје миле мајке.
„У књизи те старица поздравља
„И казује тешке јаде своје, 315
„Тешке јаде и црне гласове,
„Да је твојя преминула љуба,
„По имену китна Анђелија,
„Од жалости за Иваном својим,
„Ђе си моје додануо таме; 320
„Преминула, па и сарањена,
„Сарањена и још ожаљена."
Кад је Иве разумио гласе
Своје миле остареле мајке
Мудар Иве мудро урадио: 325
Најприје се богу за'валио
И пре-душу љуби помолио;
'Вали Иве богу милостивом
'Вали богу, кад тако нареди.
И онда је Павлу говорио, 330
Не би-л' му се Павле смиловао
И тамнице њега опростио:
„Богом брате, војевода Павле!
„Вишњим богом и светим Јованом,
„Богом брате, ја се увам у те! 335
„Пушти мене, мио побратиме,
„Пушти мене из тавнице клете;
„И дај мени своју милу сеју,
„Своју сеју л'јепу Мандалину,
„Дај је мени за в'јерну љубовцу, 340
„Кад је моја преминула љуба!“
Жали Павле богом побратима,
Што се њему на дому догоди;
Па га прашта проклете тамнице,
Обећа му своју милу сеју, 345
Своју сеју л'jепу Мандалину,
Мандалину за вијершу љубу.
Кад је Иве испросио Манду,
Испросио и још прстенова,
Мало рока Иве оставио, 350
Мало рока за шест неђељица,
Док ожали своју прву љубу,
И покупи кићене сватове,
А дјевојка сакити дарове.
Оде Иве двору бијеломе, 355
Па он купи кићене сватове.
Не пасало ни шест неђељица,
Ал' сватове сакупио Иве,
Сакупио сву сењску господу;
Па он оде до Новога града; 360
По дјевојку л'jепу Мандалину.
Кад је доша' до Новога града,
У дворове војеводе Павла
Вјенча за се л'jепу. Мандалину
И посврши све што тамо треба, 365
По адету српском и ришћанском;
Па се врати с л'jепом Мандалином
Двору своме здраво и весело.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
