Женидба Краљевића Марка (Филиповић)

* * *


Женидба Краљевића Марка

Сједе Марко за вечеру с мајком,
Стаде мати Марку бесједити:
»О мој синко, Краљевићу Марко,
Већ је твоја остарјела мајка.
Не може ти приправљат вечере, 5
А не може служит мрка вина,
А не може лучем свијетлити.
Ожени се, мој премили сине,
Да замјену стечем за живота!« 
Вели Марко остарјелој мајци: 10
»Ој Бога ми, моја стара мајко.
Прошао сам девет краљевина,
И десету турску царевину:
Гдје ја нађох за мене дјевојку,
Ондје нема за те пријатеља. 15
Гдје ја нађох за те пријатеља.
Ондје нема за мене дјевојке,
Осим једну, моја стара мајко,
А под двором краља Шишманина,
Мати моја, у земљи Бугарској. 20
Ја је нађох на води Чатрњи:
Кад је видјех, моја стара мајко,
Око мене трава окрену се!
Ено, мати, за мене дјевојке,
Ено за те добра пријатеља; 25
Спреми мене танке брасњенице,
Да ја идем просити дјевојку!« 
Стара мати једва дочекала,
Та не чека док јутро осване,
Већ му гради шећерли колаче. 30
Кад у јутро јутро освануло,
Спреми Марко себе и Шарина,
Па наточи тулумину вина,
Објеси је о седлу Шарину,
С другу страну топузину тешку, 35
Па посједе помамна Шарина,
Оде право у земљу Бугарску,
Бијелу двору краља Шишманина.
Далеко га краљу угледао.
Мало ближе пред њег’ ишетао: 40
Руке шире, у лице се љубе.
За јуначко питају се здравље;
Слуге вјерне коње прихватише,
Одведоше у подруме доње.
Краљу Марка на бијелу кулу, 45
За готову софру засједоше.
Па стадоше мрко пити вино.
А када се понапише вина,
Марко скочи на ноге лагане.
Капу скида, до земље се свија, 50
Он у краља запроси дјевојку.
Краљ је даде, не рече ријечи.
Док постави прстен и јабуку,
И пореза рухо на дјевојку,
И дарива свасти и пунице, 55
Даде Марко три товара блага.
Одгодио до мјесеца дана.
Док отиде бијелу Прилипу,
И покупи кићене сватове.
Бесједи му дјевојачка мајка: 60
»О мој зете, од Прилипа Марко,
Немој водит туђина дјевера,
Већ јал' брата, јали братучеда:
Дјевојка је одвише лијепа.
Бојилмо се големе срамоте.«  65
Ту је ноћцу преноћио Марко,
Па у јутру опреми Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад је био до Прилипа града,
Далеко га мати опазила, 70
Мало ближе пред њег’ ишетала.
Руке шири, у лице га љуби,
Марко мајку у бијелу руку.
Пита мајка Краљевића Марка:
»О мој сине Краљевићу Марко, 75
Јеси л' мени мирно путовао,
Јеси л' мени снаху испросио,
Мени снаху, теби вјерну љубу?« 
Рече Марко остарјелој мајци:
»Јесам, мати, мирно путовао, 80
И дјевојку себи испросио.
Потрошио три товара блага,
И кад пођох двору бијеломе,
Рече мени дјевојачка мајка:
»»О мој зете, Краљевићу Марко, 85
Немој водит туђинца дјевера,
Већ јал' брата, јали братучеда:
Дјевојка је одвише лијепа,
Бојимо се големе срамоте.«« 
А ја, мати, брата не имадем, 90
Брата немам, братучеда немам.« 
Вели њему остарјела мајка:
»О мој сине, од Прилипа Марко!
За то немај бриге николико,
Већ начини једну ситну књигу, 95
Те је пошљи дужду од Млетака,
Нек ти пође на кумство вјенчано,
Нек поведе пет стотина свата.
Другу шаљи Земљићу Стјепану,
Да ти буде дјевер код дјевојке. 100
Нек поведе свата пет стотина;
Па се не бој никакве срамоте.« 
Када Марко разумио ријечи,
Онда своју послушао мајку.
Он начини књиге на кољену, 105
Једну шаље дужду млетачкоме,
Другу побру Земљићу Стјепану.
Мало вријеме затим постајало.
Ал' ето ти дужда од Млетака,
Са њим иде пет стотина свата: 110
Дужде оде на танану кулу,
А сватови у поље широко,
Мало затим ето и Стјепана.
И он води пет стотина свата,
Састаше се на кули тананој, 115
Те се мрка понапише вина.
Одатле се свати подигоше,
Отидоше у земљу Бугарску,
Право двору краља Шишманина.
Лијепо их краљу дочекао: 120
Воде коње у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле;
Придржа их три бијела дана,
Починуше коњи и јунаци.
Кад четврто јутро освануло, 125
Повикаше кићени чауши:
»Азурала, кита и сватови,
Кратки данци, а дуги конаци,
Хоће нам се дома застарати!« 
Краљ изнесе господске дарове 130
Ком јаглука, коме бошчалука,
Куму даде од злата синију,
А дјеверу од злата кошуљу,
И даде му коња и дјевојку,
Још дјеверу краљу говораше: 135
»Ето теби коња и дјевојке
До Маркова двора бијелога,
Подај Марку лијепу дјевојку,
На част теби коњиц од мејдана!
Дигоше се кићени сватови 140
Путовати уз поље бугарско.
Гдје је срећа, има и несреће
Дуну вјетар у пољу широку,
Те подиже дувак на дјевојци.
Указа се лице у дјевојке: 145
Видје лице дужде од Млетака,
Од муке га глава забољела,
Једва чека, кад ће ноћца доћи.
Кад сватови на конак падоше,
Тад’ пошета дужде од Млетака 150
До чадора Земљића Стјепана,
Па Стјепану тихо говораше:
»О дјевере, Земљићу Стјепане,
Дај ти мени твоју милу снаху
Једну ноћцу за вјерну љубовцу, 155
Ево теби једна чизма блага.
Мој Стјепане, жутијех дуката!« 
Вели њему Земљићу Стјепане:
»Шути, дужде, окаменио се!
Пало ти је на ум погинути?« 160
Поврати се дужде од Млетака.
Кад су били на другом конаку,
Шета дужде бијелу чадору,
Па говори Земљићу Стјепану:
»Дај, Стјепане, твоју милу снаху 165
Једну ноћцу. за вјерну љубовцу,
Ево теби двије чизме блага.
Мој Стјепане, жутијех дуката!« 
Стјепан њему горко одговара:
»Иди, дужде, изгубио главу! 170
Како ће се обљубити кума!« 
Поврати се дужде под чадора.
Кад су били на трећем конаку,
Иде дужде дјеверу Стјепану:
»Дај, дјевере, твоју малу снаху 175
Једну ноћцу за вјерну љубовцу.
Ево теби три чизме дуката!« 
Превари се Земљићу Стјепане
На три чизме жутијех дуката,
Даде дужду своју снаху милу, 180
Узе њему три чизме дуката,
А дужд куму за бијелу руку
Одведе је под чадоре своје,
Па је куми тихо бесједио:
»Сједи доље, моја мила кумо, 185
Да с’ грлимо и да с’ милујемо!« 
Вели њему Бугарска дјевојка:
»Болан куме, дужде од Млетака.
Под нам’ ће се земља провалити,
А више нас небо проломити, 190
Како ће се кума миловати?« 
Рече ријеч дужде од Млетака:
»О не лудуј, моја мила кумо!
Ја сам досад девет обљубио
Кумо моја, кума крштенијех, 195
А вјенчане двадесет и четири:
Ни једном се земља не провали,
Нит’ се небо више нас проломи:
Већ ти сједи, да се милујемо!« 
А дјевојка куму говораше: 200
»А мој куме, дужде од Млетака,
Мене стара проклињала мајка,
Да не љубим брадата јунака.
Већ јунака млада, голобрада,
Као што је Краљевићу Марко!« 205
Кад то чуо дужде од Млетака?
Он бербере хитре добавио.
Један мије, други браду брије;
Поклања се лијепа дјевојка.
Купи браду, у јаглук завија: 210
Па бербере дужде изгонио,
Својој куми тихо бесједио:
»Сједи доље, моја мила кумо!« 
А Бугарка њему бесједаше:
»А мој куме, дужде од Млетака, 215
Ако чује Краљевићу Марко,
Обоје ћем’ изгубити главе!« 
Вели дужде лијепој дјевојци:
»Сједи доље, немој лудовати,
Ено Марка на сриједи сватова, 220
Гдје је бијел чадор разапео,
На чадору јабука од злата,
У јабуци два камена драга,
Те се види до полу сватова;
Већ ти сједи, да се милујемо!« 225
Рече њему лијепа дјевојка:
»Стани мало, мој предраги куме.
Док изиђем пред чадоре бијеле.
Да погледам небу под облаке,
Ил’ је ведро, или је облачно.« 230
Кад изиђе млада пред чадоре,
Видје чадор Краљевића Марка,
Заигра се млада низ сватове,
Кано јелен од године дана,
До чадора Краљевића Марка. 235
Марко лего санак боравити,
А дјевојка стаде више њега,
Рони сузе од бијела лица.
Как се прену Марко Краљевићу,
Онда рече Бугарци дјевојци: 240
»Хорјаткињо, Бугарска дјевојко,
Зар не може мене причекати,
Док дођемо до бијела двора,
И хришћански закон савршимо!?« 
Прихвати се сабље оковане. 245
Поклони се лијепа дјевојка,
Па говори Краљевићу Марку:
»Господару, Краљевићу Марко!
Ја нијесам рода хорјатскога,
Већ једнога рода господскога, 250
Ти са собом водиш хорјатине:
Хорјатина кума и дјевера;
Продаде ме Земљићу Стјепане
Дужду куму за три чизме блага;
Ако ми се, Марко не вјерујеш, 255
Ево браде дужда од Млетака!« 
Па присипа браду из јаглука.
Када видје Краљевићу Марко,
Он дјевојци бјеше говорио:
»Сједи доље, лијепа дјевојко, 260
У јутру ће потражити Марко.« 
Па он леже санак боравити.
Када свану и ограну сунце,
Уста Марко на ноге лагане,
И пригрну ћурак наопако, 265
А у руку топузину тешку,
Оде право куму и дјеверу,
Те он њима добро јутро даје:
»Добро јутро, куме и дјевере!
Ој дјевере! камо твоја снаша? 270
А ти куме! камо твоја кума?« 
Шути дјевер, ништа не говори,
Проговори дужде од Млетака:
»О мој куме, Краљевићу Марко,
Сад су људи свакојаке ћуди, 275
Сад се није ни нашалит с миром.« 
Вели њему Краљевићу Марко:
»Зла ти шала, дужде од Млетака!
Није шала обријана брада!
Камо теби брада јучерашња?« 280
Још му шћаше дужде говорити,
Ал’ не даде Краљевићу Марко,
Махну сабљом, откине му главу.
Побјеже му Земљићу Стјепане,
Стиже њега Краљевићу Марко, 285
И њега је сабљом ударио,
Од једнога двојицу огради.
Па се врати натраг до чадора,
Те опреми себе и Шарина;
Подиже се кита и сватови, 290
Здрав’ одоше бијелу Прилипу.


Референце

Извор

Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц. Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст. Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 62-65.