Елегија (1885)

Војислав Илић

Елегија Писац: Војислав Илић

Престаћу и ја скоро. И са мном, занавек можда,
Спомен љубави тајне зелена покриће трава
И вечни заборав с њоме. На моме спомену суром
     Истрвен натпис биће тад.
     Но ти, којој сам певô млад,
У тавној, јесенској ноћи, слушајућ познате звуке,
Хоћеш ли с тугом тада побожно склопити руке
За покој умрлог знанца? Хоћеш ли појмити тада
Нејасне речи моје, и терет љубавних јада,
     И тајни уздах мој?
О, знај да љубав моју ни вечност отела није,
Ни густа, зелена трава, што сунце нада мном крије,
     Ни хладни прекор твој.

18. април 1885.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 249, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.