Душан Силни/15

Душан Силни
Писац: Милорад Поповић Шапчанин
ПОЈАВА 6

ПОЈАВА 6
ЛАЗАР, затим СИМЕУН.

ЛАЗАР (Журно дође с противне стране; стане на врата кроз која одоше господа; подуже гледа):
Одоше; једва се једном очистише одаје од ових надувених владарчића. Сад можемо мало и ми наше државне послове. (Отрчи на другу противну страну и руком маше).
СИМЕУН (Појави се, плашљиво, иза стубова):
Је си ли са свим сам?
ЛАЗАР:
Не бој се! Овамо! Седимо мало овде на ове красне столице. Ко зна, шта ћемо некад бити и нас двојица? Сешћемо овако деспотски, па се намргодити, а дворски ставилци и владичице све ће дрхтати од страха кад нас опазе. Реци ти мени, Семша кад би те запитао господин краљ: шта најволиш? Шта би му ти рекао?
СИМЕУН:
Рекао бих му (Застане). Рекао бих му да... то јест не бих му рекао ни једне.
ЛАЗАР:
Право си казао! Завежеш и пред владичицама, а камо ли пред господином краљем. Али кад смо тако лепо ушли у државне разговоре, реци ти мени: како ти се допада Теодора?
СИМЕУН:
Која, има их две?
ЛАЗАР:
Па сестра краљичина. Видиш, кад би мене питали: која је најлепша на двору, право да ти кажем, рекао бих: Теодора.
СИМЕУН:
А Припчева Милица?
ЛАЗАР (Брзо):
Разуме се, после Милице. Видиш, господине мој, Теодора је баш као створена за таког човека као што си ти.
СИМЕУН:
Мислиш?
ЛАЗАР:
Не мислим, него ето ти и говорим. Пре свега је лепа.
СИМЕУН:
То јесте.
ЛАЗАР:
Па мудра.
СИМЕУН:
И то јесте.
ЛАЗАР:
Па од старог властелинског колена.
СИМЕУН:
Са свим тако.
ЛАЗАР:
Па што је речита...
СИМЕУН:
Баш чеках да то кажеш. И за то, што је речита, не допада ми се.
ЛАЗАР:
Говори и грчки и бугарски.
СИМЕУН:
Нека говори и латински — не допада ми се! Ја не марим лов, она воли лов; не марим коње, она по цео дан шврља на коњу; у цркви никада, у врту никада.
ЛАЗАР:
Па... Кад би били заједно: она мало као ти, ти мало као она, сродили бисте се, ваистину, били бисте красна господа.
СИМЕУН:
Кажем ти: Не допада ми се! За то, за то и за то... што већ волим другу.
ЛАЗАР (Устане, зачућено):
Другу?
СИМЕУН:
Која није ни Српкиња ни Бугаркиња.
ЛАЗАР:
Него?
СИМЕУН:
Гркиња!
ЛАЗАР:
Стани, друже, да се прекрстим!
СИМЕУН:
И ако желиш да знаш која је, могу ти и то казати.
ЛАЗАР:
Е, па молим те, реци ми!
СИМЕУН:
Томанида.
ЛАЗАР (Зачућено):
Кћи Ане Палеологове.
СИМЕУН (Одлучно):
Главом њу.
ЛАЗАР:
Кад ли се, пресветли господине, видесте, кад ли се брже познасте? (Гледа у средње стубове).
СИМЕУН:
Кад смо се видели да видели — свршено је! Ми се волимо, и, ако желиш и то знати: узећемо се.
ЛАЗАР:
Лакше, лакше, соколе мој, има ту још ко да се припита. Ти си краљев брат... али, (погледајући у средње стубове) шта ме се, најзад, и тиче то, сам расправљај с господином краљем! Али, право да ти кажем: не волим Гркиње.
СИМЕУН:
Говориш из зависти.
ЛАЗАР (Иронично):
А зашто да завидим? Стари наши веле: Гркиња неће љубави, него власт.
СИМЕУН:
Али ћемо и ми умети бити муж.
ЛАЗАР:
Да круну носиш, да си господин од оба Рима, опет би, драгановићу мој, онамо куда ти покаже њезин онај тако малешни (покаже) прстичић.
СИМЕУН:
Лазаре, ти ме врећаш.
ЛАЗАР:
Не врећам, него говорим оно што је бивало и што ће битисати. Зар ниси ништа слушао о Симониди (Погледа непрестано на исту страну). Узмимо да те твоја драга не би слушала, реци: би ли јој могао (покаже рукама како се заврће шија).
СИМЕУН (Храбро):
Кад би била непокорна — зашто не?
ЛАЗАР:
То се само тако говори... ипак ти велим наше су Српкиње боље.
СИМЕУН (Увређено):
По чему?
ЛАЗАР:
По свему... само кад проговори као ја, већ ми је милија... па ако има и мане и мане јој волим... па ако се и поџаврљамо, препиремо се српски!
СИМЕУН:
Говориш тако, јер не познајеш Гркиње.
ЛАЗАР:
Хладне, строге, надувене, облапорне на новац и власт... једном руком сеју порок, а другом раздор...
СИМЕУН:
Лазаре!
ЛАЗАР (Подругљиво):
Реци: Лазаридес! Ишчупаћу ја из тог племенитог срца лукаву Томаниду. (Погледајући при том на исту страну, опази Теодору и Милицу, које лагано долазе). Ево их, ево!
СИМЕУН:
Ко?
ЛАЗАР:
Теодора и Милица.
СИМЕУН:
Спасавајмо се!
ЛАЗАР:
Куд?
СИМЕУН (Плашљиво):
Куд било.
ЛАЗАР:
Не бој се! Ако те је страх заклони се за стуб. (Симеун се прикрије) И овај се још нада да ће заповедати Гркињи.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.