Др (комедија у четири чина)/31
XIV
БЛАГОЈЕ, ДР РАЈСЕР, ВЕЛИМИР, ПРЕЂАШЊИ
БЛАГОЈЕ (грозно збуњен и ушепртљан, улази први): Изволте, изволте! (Кад је ушао Рајсер) Част ми је представити вам... господин Живота, отац Милорадов.
ЖИВОТА: Ама откуд ја отац, што ти мене мешаш?!?
БЛАГОЈЕ (још више збуњен): То јест, отац сам ја, а господин је мајка!
ГЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ: Ију! МАРА (крсти се) МИЛОРАД (заценио се од смеха) ВЕЛИМИР (љути се и хтео би да спасе ситуацију...Благоју) Али, забога, оче, ево је мајка!
БЛАГОЈЕ: Па на њу ја и мислим. (Рајсеру, представајући Мару) Част ми је представити вам Милорадову мајку!
РАЈСЕР (говори као човек који је из књиге учио језик, лагано, слог по слог): Моје поштовање, госпођо, ја много ценим вашег сина!
ЖИВОТА: Молим, изволте!
РАЈСЕР: Он је одличан млади научник.
ГЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ (Животи): Представите нас, молимо вас, представите нас!
ЖИВОТА (Благоју): Представи их ти!
БЛАГОЈЕ: Ја их не познајем.
ГЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ (прилазе Рајсеру и једновремено) Ми смо, поштовани господине, чланице управе удружења обданишта број девет. То обданиште које је тако важна социјална установа...
РАЈСЕР (Велимиру): Молим вас, преведите ми то што говоре госпође.
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ (гђи Протић): Па да, господин не може да разуме кад ви не дозвољавате да му ја сама објасним...
ГЂА ПРОТИЋ: Молим, извол`те!
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: Ми смо, поштовани господине професоре, чланице управе обданишта број девет...
ГЂА ПРОТИЋ: То обданиште, које је тако важна социјална установа...
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: Одржаће једно јавно предавање.
ЖИВОТА (поверљиво Благоју): Сад ће да пукне!
ГЂА ПРОТИЋ: То предавање одржаће нам ваш одлични ученик (показује Милорада), господин доктор Милорад Цвијовић.
РАЈСЕР (збуњен) То јест...
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: Господин Живота Цвијовић, његов поштовани отац (показује на Животу)...
БЛАГОЈЕ (поверљиво Животи): Пукло је!
ГЂА ПРОТИЋ: Био је тако љубазан те нам је помогао да задобијемо господина.
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: Ми смо пресрећне што се ви, поштовани господине професоре, на глас о томе кренули чак из Фрајбурга, да присуствујете томе предавању.
РАЈСЕР (Велимиру): Ја ништа не разумем. Какво ћете то предавање ви држати?
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: Али не господин, већ господин доктор Милорад Цвијовић. (Показује на Милорада)
РАЈСЕР: Па да, господинов син! (Показује на Благоја)
ГЂА ПРОТИЋ: Ах, не! Господинов син! (Показује на Животу)
ЖИВОТА (Протићки): Ама, немојте мене мешати!
РАЈСЕР (Животи): Па добро, чији сте ви отац?
ЖИВОТА: Не знам!
МАРА: Ју, црни Живота!
РАЈСЕР (Благоју): А чији сте ви отац?
БЛАГОЈЕ: Не знам.
ГЂА ПРОТИЋ (Животи): Али, господине, ваш син, господин доктор Милорад Цвијовић, држи предавање?
РАЈСЕР: Пардон, госпођо, доктор Милорад Цвијовић је господинов син! (Показује на Благоја)
БЛАГОЈЕ: Тако је!
ГЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ: Ију!
ЖИВОТА: Ствар је, као што видите, потпуно јасна и најбоље би било да о томе више не говоримо.
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ: Али ми не знамо...
ГЂА ПРОТИЋ: Коме да се обратимо?
ГЂА СПАСОЈЕВИЋ (Мари): Молим вас, госпођо, будите добри па нам ви реците ко је отац вашега сина...
МАРА: Откуд ја то знам!
ГЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ: Ију!
МИЛОРАД: Забога, мајка, шта говориш?
МАРА: Па зар ја знам шта говорим, сплела сам се као пиле у кучине.
ГЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ: Молимо вас, ствар је утолико нејасна...
ЖИВОТА (који се све до сад савлађивао, плане): Ама ућутите ви једанпут! Шта се ви мешате у моје фамилијарне ствари? Шта има обданиште број девет да се меша у моје фамилијарне ствари? Мало ми је зар Пепика, него сад још и обданиште број девет?
ГЂЕ СПАСОЈЕВИЋ И ПРОТИЋ (увређено): Господине!
РАЈСЕР (хоће да утиша): Ипак, даме су у праву. Оне желе...
ЖИВОТА (пламти): Пази га сад и овај! Ама шта сте ми се ви ког ђавола попели на главу? Потегли сте чак из Фрајбурга да расправљате моје фамилијарне ствари. Ено вам ваше Византије, а оставите на миру моју фамилију. Тај ваш Фрајбург овде ми се попео! Доста је, брате! (Дрекне) Доста, разумете ли?!?
СВИ (опште узбуђење и међусобно објашњавање. Велимир покушава да умири Рајсера; Спасојевићка и Протићка објашњавају се са Благојем и Маром, Милорад стоји по страни и слатко се смеје)
ЖИВОТА (очајно, сам себи): Пепика, несрећни Пепика, видиш ли шта си ми направио?!?
ЗАВЕСА
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|