Домовина у сабору/3

Домовина у сабору
Писац: Јован Суботић
ТРЕЋИ ПРИЗОР

ТРЕЋИ ПРИЗОР
Госпођа уђе за Звонимиром и Зрињским. Сви су увијени.

1. ГОВОРНИК:
Ко сте странци, што нам долазите?
Чудни знаци пред вама предходе!
Јесте л’ земни, добро сте нам дошли,
Или били срећни ил несрњћни,
Јер наш народ срећном се радује,
А несрећном радо помоћ пружа...
Јесте л’ више него земски људи,
На побожне наиђосте груди!
ЗВОНИМИР:
Има л’ кога у том дичном збору,
Ко се братом не поноси славним?
Има л’ кога, ко би поднет’ мого,
Да га брат се постиди рођени?
1. ГОВОРНИК:
Тога нема ни у овом збору
Ни у целој нашој домовини!
Свак се од нас Звонимиром дичи,
И Зрињскога диком својом зове:
Свак ће од нас радо дати главу,
Да одбије љагу од имена,
Свак би воло, да се и не роди,
Нег’ да га се свет позднији стиди!
СВИ:
Истина је! тако сви мислимо!
ЗВОНИМИР:
Онда нема међ вама човека,
Кој’ не љуби своје домовине?
Који неби за славу њезину
Сто живота, да их има, дао?
1. ГОВОРНИК:
Домовина наша је светиња:
Наш је живот њезина својина!
СВИ:
Истина је, тако сви мислимо!
ЗВОНИМИР:
Сад ћемо вам своје казат’ име.
(Размота се.)
Краљ Звонимир к свом потомству збори
Кад се мој глас међу вама ори.
ЗРИЊСКИ (размота се):
А бан Зрињски к унуцима дође
Кад кроз врата моја нога прође!
(Сви у највећој радости.)
1 ГОВОРНИК:
Добро дошли у нашој дружини
Миле главе, слављена имена.
Ваш долазак нам је јемац драги,
Да нас себе достојним држите;
А уз вас нам слети поуздање,
Да вам равни и ми бит’ можемо!
Сад нек дође макар какво време:
Та ће мис’о одбити опасност...
Та ће вера довест нас к успеху!
ЗВОНИМИР:
У нашима сјајним висинама
Гласова је чути најмилијих:
Ал’ те речи, које ти сад рече,
Слађе су нам од небесног славља!
1. ГОВОРНИК:
Па останте овде међу нама,
А ми ћемо понашањем славним
Ту међ нама саградит вам небо!
ЗВОНИМИР и ЗРИЊСКИ:
Резч примамо и ту остајемо!
1. ГОВОРНИК:
Ох велике среће и радости!
Звонимир ће са нама већати,
А бан ће нам Зрињски помагат!
2. ГОВОРНИК:
Спојише се прошлост и садашњости...
Хоће наши јасно сијнут дани.
3. ГОВОРНИК:
А ког нам то собом доведосте?
Ко је да је — мила же нам бити
Рад имена с којима долази.
ЗВОНИМИР (госпођи):
Покажи им твоје лице госпо!
Да видимо, могу л’ га трпљети?
(Госпођа се развије и укаже се у слави прошлости.)
1. ГОВОРНИК:
Силни Боже, да чудне дивоте!
То је биће небесна красота!
Са чела јој јарко сија сунце,
Из ока јој блиста месечина!...
Чудо, све ми лепша се казује!
Дивоте јој сваким хипом расту!
Жено, ко си, да те имаш чина?
Мила си ми, као да ме роди,
Драга си ми, ко да си ми љуба,
Дивна си ми, ко да си краљица...
Ниси, ниси ти умрла жена!...
Ти си мајке небесно узорје,
Ти си љубе слика вишеземна,
Ти си творца за земљу прилика!
Краљу! Бане! ког нам доведосте,
Све нас дивно окамени чудо!
ЗВОНИМИР:
Само добро гледните јој лице!
1. ГОВОРНИК:
Светлост силна, која ју облева,
Пресече ми очима бистрину,
Те најдраже не познадох лице...
(Оде пред њу клекне.)
Мила мајко — дична домовино!
Добро дошла у нашој средини!
И досад си свим нам мила била,
Ал' сад ево цео свет нек чује,
Да на свету другог блага нема,
Које би нам тако било драго
Као наша света домовина!
(Устане.)
2. ГОВОРНИК (клекне):
Ми смо смртни, можемо умрети.
Ми смо људи, можемо страдати:
Ал' живили, ил' морали мрети,
Попевали ил' сузе левали,
Тебе, мајко, одрећ се нећемо...
С тобом ћемо стојат и падати!
(Устане.)
3. ГОВОРНИК:
Имала си у прошлости славној
Сјајне деце, јуначких синова
Који те сјајном славом огрнуше,
Те си дична међ’ другим земљама:
Ал’ и у нам храбра срдца бију,
И у нама мужка воља живи,
Пак за славу миле домовине
Сви и свагда радо ћемо дати
Крв и живот, децу и имање!
(Устане.)
1 ГОВОРНИК:
Славна нам те прошастност предаје,
А ми се ево прошлости кунемо:
Да аманет предат’ ћемо свети
Чист и сјајан својој будућности!
СВИ:
А тако нам Бога и имена!
ЗРИЊСКИ:
Учините што сте обећали,
Пак се неба ни сећат’ нећемо!
ГОСПОЂА:
Даље бриго! проч од мене скрби!
Весело ћу од сад казат лице.
Јер ил’ пала ил’ остала здрава,
Крај те деце и таквих синова
Бит’ ћу сјајна и мртва и жива!
1. ГОВОРНИК:
Нећеш пасти, нећеш помркнутн,
Док је теби твог права и закона,
И синова дивних соколовах!
ЗВОНИМИР и ЗРИЊСКИ:
У то име код вас остајемо!
(Одведу госпођу на престол, кад ова тамо стане спусти се одзгора.)
ГЕНИЈЕ (са заставом.)
СЛАВА (стане с друге стране са заставом.)
СНАГА (с једне.)
ПРАВДА (с друге стране на 3. сгепену.)
МИР (с једне.)
БЛАГОСТАЊЕ (с друге стране на 2. степену.)
ЗВОНИМИР (с једне.)
ЗРИЊСКИ (с друге стране на нанижем степену престола.)
(Около група вила и јунака из прошлости.)
(Све осијава бенгалска ватра.)
1. ГОВОРНИК:
Сад на дело: међ' нама је мајка.
И два наша најбоља јунака!
Живила наша домовина мила!
Срећна сјајна и велика била!
СВИ:
Живила!

(Завеса се спусти.)

У Загребу, у октобру 1865.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.