Дневник једног добровољца/VIII
| ←VII | VIII Писац: Пера Тодоровић Дневник једног добровољца |
IX→ |
Три је часа по подне. Мене ево где лежим потрбушке на зеленој трави у хладовини, под једном брснатом крушком. Мој коњ привезан за крушку једе у сласт своју зоб и потреса зобницом. Штаб ево га недалеко од мене у другој авлији, само ђенерала не видим. С бојнога поља изретка се чује тек по која пушка. Топови такође слабо раде. Један турски топ с виса сваких десет минута шаље по једну гранату која увек прелети високо нада мном и удари тамо негде доле у поток. Увек кад се зачује звиждање гранате, мој коњ престане јести и наћули уши, а кад граната пролети, он фркне на нос и продужи с апетитом свој ручак.
Кад сам овако на згоди да опишем шта се одјутрос десило.
Пошто се јутрос с пуковником Комаровом одвојисмо од ђенерала, и у пратњи десет коњаника пођемо друмом уз село, станемо наилазити на одељења војске. Што даље уз друм, то све гушћа и већа одељења. Војска je стајала постројена с обадве стране друма, а друмом се ређао дуг низ батерија и муницијских кара. Комаров заповеди да се војска полако крене за њим. Сад потерамо у кас и изађемо код Житковца на друм који од наше границе па преко Суповца, Тешице и других села иде све низ Мораву левом обалом до под Ђунис. Ту на друму било је такође доста војске и батерија, и тако исто и дале уз друм у правцу Тешице. Комаров и тој војсци заповеди да се крене полако за њим. Ми смо ишли у источном правцу; пред нама и за нама ишли су друмом батаљони војске и батерије. Друм је ишао кроз моравску равницу засејану кукурузима. С наше леве руке (северно) ширила се равна моравска долина, све до саме Мораве обрасла високим, кукурузима. С десне руке (јужно) такође се пружала равница засејана кукурузом, али само замало, па онда равница престаје и настају брежуљци, све већи и већи, док се напослетку на сат одстојања од друма не слију у једну повисоку косу која од саме наше границе иде паралелно са суповачко-тешичким друмом (којим смо ми ишли) све до Ђуниса. Ова коса местимице је обрасла младим шумарцима. У ове косе нагиби су благи, брежуљци заокругљени, на њу је лако и попети се и сићи, топове је лако на њу испети и спустити их, а опет ко ову косу држи, тај влада готово свом левом обалом моравске долине од наше границе па до под сами Алексинац. У тој је долини и Тешица, са својим положајима које смо ми јуче изгубили и које смо данас хтели да отмемо натраг. Ово ради разумевања онога што ћe малочас доћи.
Еле, ми смо касали друмом пролазећи непрестано кроз батаљоне који су поздрављали Комарова. Ту сретнемо команданта данашње борбе, пуковника Михаладзе (?); црномањаст старчић, избријане браде и неугледне спољашњости, поздрави начелника штаба Комарова. Комаров му рече:
— Beћ јe скоро сасвим свануло, мислим да би требало већ отпочети нападај; ја сам рекао задњим батаљонима да иду напред.
— А ја идем да наредим првима да се крену.
Командант са својом пратњом изгуби се у кукурузима, а ми пођемо напред. Прођемо кроз село Мрсољ. Оно је још горело. Неколико кућа крај друма могосмо видети изблиза. Све што јe могло на њима горети изгорело јe до темеља; дуварови пали један на други и поклопили се, а испод њих се још дизао дим догорелога пожара. На селy, кoјe је сад било гомила развалина, свуда су се опажали свежи трагови пустошења и пљачке. Ту достигнемо батаљон кнегиње Наталије1) где расут у стрељачки ланац иде напред кроз кукурузе. Касали смо још мало напред, па онда станемо. Комаров напише ђенеpалy извешће да смо дошли скоро до села Стублине и још нигде нисмо наишли нa Турке; села су попаљена, али Турци су се повукли. Док је Комаров писао и испратио овај извештај, опет нас достиже батаљон књагиње Наталије, прође и оде напред. Затим не прође ни десет минута, па се тек одједаред врло близу до нас просу јака пушчана ватра, и ми зачусмо где наши вичу: ура! ура! То пуца батаљон кнегиње Наталије — али на кога? Ура! ура! пр.. пр.. пр.. пр... Комаров посла једнога коњаника да види шта је. Joш сe коњаник и не врати, кад дотрчаше два коњаника из београдског батаљона (Бајлони и Никола Ђорђевић, чини ми сe помоћник Терзибашићев). Долазили су с тешичке, дакле с турске стране. Били су поплашени и задувани. Сви потрчасмо пред њих.
— Шта је?
— Забога, господине, изгибосмо, Било нас је петоро у патроли, ишли смо до под Тешицу и нигде не наиђосмо на Турке; кад смо се отуда враћали друмом, наиђемо на наше добровољце, батаљон кнегиње Наталије, они помисле да смо Турци, повичу ура и оборе ватру на нас. Двојица од наших падну с коња и коњи им утеку; ми се сакријемо у један јендек покрај друма и једва довичемо добровољцима да не пуцају. Док је Бајлони ово причао добровољци су, истина ређе, али тек још пуцали. Кад се пуцњава једном отвори, тешко ју je зауставити. Комаров пошље војнике да прекину пуцање. Паљба престане. Ми потерамо коње уз друм још за десетак минута и ту се зауставимо код једног шумарка. Не потраја дуго, а зачу се неколико пушака.
— Ако опет није каква забуна, онда je наш ланац наишао на Турске предстраже, рече један руски официр.
И заиста, паљба поче да се учестава, а наскоро се зачуше и турски убојни рогови: та ти, та ти, та ти....
Небо је било чисто као стакло, исток преливен светлим руменилом, ваздух тако свеж, густ и неисказано пријатан да су се груди и нехотице широко надимале да га што више увуку; честе су оживеле од птичијег поја и цвркута, по шумарцима више нас скакутале су и цвркутале тичице, стресајући на нас свежу росу с гранчица; сумрак се разбијао, у даљини су се све јасније и јасније paспознавали предмети. Пуцњава јe рacлa, пукот се са чудном праском разлегао по росним гајевима. Турски убојни рогови имају неки за чудо меланхоличан танак звук, и тај се тужан звук, звонак и јасан као меденица, носио и разливао влажним јутрењим ваздухом, продирући у саму душу. Турски су рогови одјекивали: тра ти.. тра ти.. тра ти..., нашто је наша труба одговарала пуним, развученим гласом: та.. ти.., а уз то се једнако мешао грохот пушака: тррр!
Дође извешће од Тешице да су наши наишли на ушанчене Турке код тешичке ћуприје и да су се одмах побили, али Турци имају добар шанац, а бију и са околних висова. Комаров нареди да војници секу кукурузовину, да je везују у снопове, бацају у ровове испред шанца, и кад их тако испуне, онда да скачу преко тога у сам шанац. Војник однeсe наредбу, а Комаров стаде писати ђенералу извештај. Стајали смо окренути леђима бојном пољу; почеше да падају oкo нас куршуми. Комаров рече:
— Окренимо се; ако будемо погођени да не буде у леђа; могло би нам се рећи да смо бежали.
Окренемо се. Сви смо били на коњима, Комаров је писао даље; ја станем разгледати околину. Наједанпут опазим јужно од нас на коси коју сам напред спомињао, осам симетрично растављених предмета. Они не само да су стајали с нашега левога бока, већ скоро читав сат места иза наших леђа. Ако су то Турци и ако имају ту какво појаче одељење, они би се пре могли спустити с косе на друм, но што би ми доспели да се повучемо друмом од Тешице Житковцу, и тако би сва наша војска што се бори код Тешице била одсечена и уништена. Ја обратим пажњу Комарова на те симетрично растављене предмете. Он погледа само за тренут и рече ми зачуђено:
— Шта је вама?! Зар не видите да су оно дрва? — затим продужи писање.
Дрва? Ја опет станем гледати.
Сунце се још не беше родило и ја, поред свега напрезања, не могох разазнати шта су они предмети. Нагађао сам: или су телеграфски диреци? али онуда не иде никаква телеграфска пруга — или је каква батерија топова? али чија; кад је онде попеше? — или су коњички пикети? Учини ми се да се ти предмети мичу. Опет обратим пажњу Комарова на то, јер ми сe чинило да турска диверзија с те стране може бити по нас врло опасна и врло несрећно решити данашњу борбу. Комаров се чисто обрецну на ме:
— Молим вас, оставите ме на миру! Зар не видите да место, где сте ви уобразили да нешто видите, лежи скоро спрам самога Алексинца. Зар би Турци напустили овако леп друм до саме Тешице, па се косом провлачили до над сами Житковац спрам Алексинца? Та то јe апсурд. Види се да се у војничким стварима ништа не разумете, а уз то имате још врло живу фантазију; никад вac више нећу повести са собом.
Овако укорен, ја покуњим нос и повучем се мало даље. Једио сам се на самога себе: зашто да се мешам у ствари које не разумем. После сам се опет куражио: зашто да ја не могу баш ништа разумети? Зар у војсци није пуно примера, где су прости нестручни људи често поштогод много боље погађали но стручњаци. Оно истина, ја се не разумем у војничким стварима, али ја не знам зашто Турци не би смели заузети ону косу, и што то не би било по њих добро, кад с оне косе могу владати долином и простом демонстрацијом осујетити сваки наш покрет на Тешицу, који би ми предузели из долине. Уосталом, јa сe нисам ни упуштао у војничка оцењивања, ја сам просто угледао на коси нешто, што ми се учинило подозриво, и саопштио сам то пуковнику. Кад он није у први мах обратио довољно пажње на то, ја сам поновио напомену. Зашто да се он тако осече на ме? Зар је то баш тако немогуће да су Турци тамо?
Док сам ја овако резонирао, уз праску пушака и звуке труба почеше се мешати још и други гласови: јаук и стењање рањеника. Друмом од Тешице почеше долазити рањеници.. Лакше рањени застајали су и причали да Турци бију с висова из шуме, а наши су на отвореном пољу y долини; да ће многи наши рањеници остати по кукурузима неизнесени, јер нема болничара, и ако се наши повуку, Турци ће исећи све рањенике. Ово виде војници и то их јако плаши. Зебња да ћеш бити остављен на милост Черкезима, ако будеш тако рањен да не можеш сам бежати, убија сваку кураж. Пушке не избацују добро чауре, то јако успорава паљбу; код многих војника чаура се заглавила у пушци и војници стоје под турским куршумима немогући да избаце ни један метак. Турске пушке носе много даље од наших и Турци бију наше на растојању откуда ми не можемо ни да се добацимо до њих. У првим редовима нема ни једнога официра; неколико народних старешина више вичу збуњено, но што командују. Турке нисмо изненадили, они су нас дочекали спремни с пушком у руци, сваки на свом месту. Наша превремена пуцњава, где смо по незнању пуцали на нашу патролу, опоменула јe Турке да буду на опрезу. Мучно ћe сe што моћи да учини из долине. — То је био општи одзив рањеника о току борбе. Мене подиђе језа слушајући ова проста, неизмајсторисана и кобна извешћа рањеника, Она су боље казивала право стање ствари, но сви извештаји што их добија Комаров и шаље Черњајеву.
У томе ограну сунце. Сад сам требао да погледам на оне предмете на коси, што мало пре привукоше моју пажњу; сад ће се зацело јасније видети шта је. Али ја сам се чисто бојао да тамо погледам. Бојао сам се да се, наопако, не обистини моја слутња. Како бих сад волео да је Комаров имао право кад ми је рекао да је апсурдно да Турци могу бити тамо. Полако и чисто у неком страху дигнем поглед на косу... Ах! осам симетрично растављених пpeдмета одсјајивали су металном светлошћу на првим зракама јутрењега сунца... Ја хтедох да викнем али се уздржах. Неки помућен осећај необичне горчине пресече ми реч у грлу; причекам неколико тренутака да се успокојим, па онда приђем Комарову и речем му:
— Извините, али ја опет морам да обратим вашу пажњу на оне предмете на коси. Ја се не разумем у војничким стварима, али оно су на коси топови — турски или наши? — ја то не знам.
Комаров прво погледа голим оком, после узе доглед и дуго је расматрао. Затим рече врло зачуђено И гласом као да сам себе пита: Ама шта је то?! Помаче се за десетак корака с места где је стајао и опет напери доглед, и опет је дуго расматрао. После врло узнемирено дозва једнога рускога официра из своје пратње, пође с с њим упоредо уз друм и нешто му је живо говорио и показивао руком на косу. Затим официр брзо одјури друмом пут Житковца, а Комаров се врати к нама. Борба око Тешице једнако је трајала; рањеници су једнако пролазили. После једнога часа, на коси, где смо угледали осам симетрично растављених предмета, указаше се густе, црне колоне и почеше се спуштати с висова. Комаров одмах ободе коња и окрете низ друм натраг Житковцу. Батаљоне и батерије, што их сретосмо на путу да иду Тешици, Комаров одмах заустави и нареди да окрену фронт коси откуда су се спуштале црне колоне; батерије да заузму згодне положаје да могу пуцати на косу. Команданту тих батаљона Комаров рече тако јасно, да смо сви чули:
— Оне колоне, што се одозго спуштају, Турци су; распоредите војску да их дочекате, и чим вам дођу на топомет, отворите на њих ватру из топова. Ваша је задаћа да им не дате да сиђу на друм у долину и одсеку нашу војску што се бори под Тешицом. Ма да оне колоне изгледају да су тако близу, њима треба још читав сат док сe cпуcтe, да се може побити из пушака. Дотле ће се повући наша четири батаљона што сe боре под Тешицом; ево ја им сад одмах шаљем наредбу за повлачење. Кад се сва наша војска повуче од Тешице, онда се и ви полако повлачите Житковцу, док не дођете у згодан положај пред село. Уосталом за даље ћете добити наредбу. Чините вашу дужност. Рекав то он ободе коња, а ми за њиме — и не заустависмо се до Житковца. Ту на друму нађемо неколико наших топова. Неки су били спремни да пуцају, за друге су на брзу руку копани заклони. Ту беше мајор Сава Грујић. Беше ми већ доста »војевања« с Комаровом, стога сјашим с коња и на моју личну одговорност останем ту са Савом код топова, а Комаров са својом пратњом одјури некуд, ваљда да тражи Черњајева. Предвиђао сам да сем голога мотљања по Житковцу данас неће бити ништа више, стога могу слободно и не бити уз штаб — неће ме нико ни тражити. Мало после престаде борба око Тешице и наша сe војска повуче. И то је још срећа! Пушкарање сe постепено прекиде. Овда онда пуцкарало сe још погдегде из пушака и топова, али свакоме је било јасно да је борба већ свршена. Ми смо се повукли, a Турци су се задовољили што су одбили наш нападај и нису нас гонили ни нападали. Све је то било до 9 часова у јутру. Дакле за два-три часа сви су данашњи планови нашега ђенералног штаба покварени, cвe наше намере oсyјећене; целе се ноћи спремало и рачунало, а сад су за један часак прекршени сви ти рачуни. Изненадна појава турских колона с косе, откуда им се нико није надао, рашила је судбу овога дана. Како ми сад звоне оне јутрошње Комаровљеве речи: »Ми смо предузели све мере, предвидели смо све!« Xe, хe, »предвидели смо све.« Зар и турске колоне с косе? А оне су бар биле крупне и заиста су се могле предвидети...
Питам др. Владана, шефа целокупног санитета, колико имамо данас рањеника. Вели преко 200.
Преко 200 рањеника, војска као утучена, добровољци раздражени, Турци окуражени, планови покварени, битка изгубљена... и зашто све то? Зато што нису изаслате извиднице да извиде целу околину, зато што добровољцима није казано да је напред отишла наша патрола, да превременом пуцњавом не пробуде пажњу Турака, зато што су пушке рђаве те не избацују чауре, зато што нема болничара да носе рањенике, зато што у борби нема официра. Па војује ли се с таквом памећу, с таквим знањем и с таквом спремом?! Нека нам добра cрeћa буде на помоћи, али ово не слути на добро.
Око 6 часова у вече вратим се у Алексинац. Штаб се већ био вратио. Бугарска дружина, што смо је јутрос видели, добро се борила. Има много рањеника, међу њима је, чини ми се, и Иља. Како нам је скуп сваки човек, а како смо данас лакомислено стотине изгубили!
Вечерас, уз честитку сутрашњега рођен-дана, оправљена кнезу цифраста депеша о данашњој борби. Хајде да се лажемо...
Извори
уреди- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Пера Тодоровић, умро 1907, пре 117 година.
|