Дванаести час/18

Осамнаеста појава

Осамнаеста појава

СТЕПАН и КАЛУЂЕР ГЕРМАН

ГЕРМАН
Степане. . .
СТЕПАН
Ко си? Ко је ово сад?
На моју главу шаље ли те ад?
Шта ћеш од мене? Страже! Ко си? Ко?
Поноћни душе, доносиш ли зло,
Да ме убијеш под теретом тим?
Даље од мене, или удар јак
Мог мача тебе послаће у мрак,
Јер мене штити папе силни Рим!
ГЕРМАН
Не вреде претње. Нашта сила та?
Индулгенције, буле, празан глас!
Цариград само за мачеве зна.
Он мачем стиче и ропство и спас!
СТЕПАН
Цариград. Страшно! Одлази, попе.
ГЕРМАН
Лагано, кнеже. . . султан ме шаље.
СТЕПАН
Проклет пут твоје несрећне стопе!
Шта ћеш од мене? Даље, о даље!
ГЕРМАН
Свуд је тишина, па вичи, кнеже,
Не буди војске, јер мртва сања
Док се благ јаук болних разлеже.
Сад је све мирно, јер војске нема,
Граñани сами султана желе,
Турска се војска за улаз спрема
И пред градом се Турци веселе.
СТЕПАН
Ко си ти, чудни човече мрака?
Што те поноћни ñаволи прате?
ГЕРМАН
Ја човек мрака? Вараш се, брате.
СТЕПАН
Та ко си? Дај ми бар нека знака.
ГЕРМАН
(смеје се.)
СТЕПАН
Говори ко си! Ћутиш и даље?
У овом дому смрти ужаса
Умрећеш сместа не пустив гласа.
ГЕРМАН
Рекох ти: човек ког султан шаље.
СТЕПАН
Ха! Дом је овај видео доста,
Многи из њега ñаволу оде!
Не зна свак врата куд која воде.
ГЕРМАН
Ништа не плаши оваквог госта.
Сувише добро знам овај дворац,
Од првог па до последњег зида
— Иако немам очњега вида —
Мој отац његов је био творац.
СТЕПАН
(ужаснут)
Стефан! Упомоћ!
ГЕРМАН
Не! Гргур, кнеже.
СТЕПАН
Страже, нека се ланцима веже
Овај калуђер!
ГЕРМАН
Шта ти ја радим?
Доñох да прошлост претурам мало,
Да се у твојој немоћи сладим,
А до твог ланца није ми стало.
СТЕПАН
Ја нисам кривац. Милост. Не збори.
ГЕРМАН
Прогнали сте ме, претрпех срам.
СТЕПАН
Помоћ! Двор гори! Страже! Двор гори.
ГЕРМАН
Шта тражиш помоћ, убиј ме сам!
(П а у з а)
Калуñер постах, шта ће то мени?
Али ја мушки срамоту сносих,
Својом се бедом само поносих.
А ти? Образ ти само црвени.
Престо деспотски беше за мене,
А не да учим књиге црквене.
Али двор српски тако је хтео.
Убили сте ме, грешници худи,
Сад вама трнов венац се сплео.
Сопствена завист сада вам суди.
Тако и треба, тако, убице,
Сад вас смрт чека. Кад зора сване,
Џелата ћете спазити лице,
А очи ће вам кљувати вране.
СТЕПАН
Смрт? Шта то рече?
ГЕРМАН
Истину праву.
Чувај се, кнеже, јер смрт ти хита.
Ја доñох да ти сачувам главу,
Које је жељна султана свита.
СТЕПАН
Шта моју главу? Уговор где је?
Зар султан тако уговор штује?
ГЕРМАН
Твом се посланству падишах смеје.
За уговоре неће да чује.
(Степан говори нешто неразумљиво.)
Чуј, кнеже, ја сам сад код султана,
— К себи ме позва пре осам дана —
Да му што кажем о градској моћи.
И ја му рекох све што сам знао,
А за награду право ми дао
К теби да доñем још ове ноћи.
Ја уñох да ти сачувам главу,
Јер сутра, ако султан те спази,
Познаћеш ону путању праву,
Којом са света овог се слази.
СТЕПАН
Шта султан? Мене? Уговор камо?
ГЕРМАН
Какав уговор? Султан ми рече:
»За уговор Рим мари само.
Прво крв реком зар да потече,
Па после с тобом да уговарам;
Да у валима реке црвене
Са побеñеним погодбу стварам!
Никако. Бежи што пре од мене.«
СТЕПАН
Али уговор.
ГЕРМАН
(Гласно се смеје.)
СТЕПАН
Лаж није то.
Уговор има потпис, печат, све.
Зар Радојевић лагати ме сме?
ГЕРМАН
Срећан си ако спасеш живот го.
Са свих страна је твој опкољен град,
Сви побегоше, град остаде пуст,
А ред Турака непробојан, густ,
Чека заповест и да почне рад.
Све војводе ће, а граñане не,
Поклати, кнеже, као дивље псе.
СТЕПАН
Војводе.
ГЕРМАН
А и тебе чека то.
СТЕПАН
Лаж је. Реч царску слушам само ја.
ГЕРМАН
Али ње нема. То је цело зло.
Знај: султан неће ником реч да да.
(П а у з а)
СТЕПАН
Нема ни страже. Мирно. Гробни мир.
Не. . . не. . . некакав ветар душе јак.
ГЕРМАН
То мртва војска приреñује пир.
СТЕПАН
Зар мртва војска? (Дрекне) Па ја нисам крив!
Ах, како бруји! Пусто. Смртни дах
Ужасно бије. (Тресе Германа.)
Јеси ли ти жив?
Мртав си? Мртвац! Ух, мене је страх!
(Чује се топот неки.)
Нечије стопе. . . Дуси! Не. . . не. .. не. . .
Ја нисам кривац!