Давид

Давид Писац: Јефтан Шантић

Што ме гледаш, љепо д'јете, што л' ти поглед уздах прати?
Та ја немам срца више, нит' ти могу љубав дати,
Усано је извор страсти с њим и љубав моја свела,
И сад само сузе лијем над Могилом од пепела.

Кад те гледам, љепо д'јете, к'о да снивам слатке снове,
И ко да ме мио гласак тајанствено некуд зове,
И одора слатке среће обвије ми душу сјетну,
А у прошлост, у давнину раздрагане мисли летну.

Бјеше некад, — давно било! — кад с' у срцу вихор заче,
Кад анђелче виђех једно ђе уздише и ђе плаче,
У оку јој ведро небо, ту и извор мојој вјери —
Ох, ја бијах срећан с њоме тисућ дана и вечери.

Тад полети срце врело, обузе га плаха жеља
Страстно тражих путе борбе, тражих вјерних пријатеља,
Ох дивни ли бјеху, дјете, они дани пуни миља:
Чак и онда снове снивах о спасењу Израиља.

Па свег неста. У срцу ми пламен врели тињат стаде,
Ко кандило кад догори. Ја осетих тешке јаде...
И гле: од све љуте боре, од свег' оног срца врела,
Остадоше само сузе и гомила од пепела.

Ман' ме, ман' ме миру моме, не дирај ми рану стару,
Дај да тихо псалме шапћем на спрженом свом олтару,
Немој да те, љепо д'јете, ђаволаста нада варка,
Мој се пеп'о оладио, нећеш наћи ни угарка.

Извор

1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 48-49.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јефтан Шантић, умро 1896, пре 128 година.