Гојени Алил и мали Марјaн
(Из Груже)
Често иде Гојени Алиле.
Из Удбине из турске крајине,
Иде Алил кроз гору Кунару,
Па силази у приморје равно
До дворова Ружице ђевојке. 5
Љуби Туре каурку ђевојку,
Љуби Туре три године дана,
Нико њега осјетио није,
Сам’ га братац Мујо осјетио:
Алилу је Мујо говорио: 10
„О мој брате, Гојени Алиле!
„Прођ’ се брате, врага и белаја,
„Не пролази кроз гору Кунару,
„Не сиоди у приморје равно,
„Ти не љуби каурке ђевојке; 15
„Знаш ли, брате, који гору чува?
„Гору чува мали Маријане
„Са његови тридесет хајдука,
„Маријан је јунак на мегдану,
„Кога хвата хоће да ухвати, 20
„Ко му бјежи побјећ’ му не може;
„Па кад хајдук ухвати Турчина
„Маријан га не ће да погуби,
„Но му веже на опако руке,
„Па га гони на море дебело, 25
„Прикива га уз морску галију,
„Те он вози по мору галије,
„Од вијека једног до другога."
Но се Алил криво кунијаше:
„О мој брате, буљукбаша Мујо, 30
„Ја не идем кроз гору Кунару,
„Не сиодим у приморје равно,
„Нит’ ја љубим каурке ђевоке."
Тако стаде за петнајест дана.
Кад је било шеснајестог дана, 35
Алил срцу одољет не може,
Мучно њему не виђет’ Ружицу;
Па кад вече у јацију било,
Опреми се Гојени Алиле,
Он опреми себе и дората, 40
И припаса три ћемера блага
И у кесе три ризме вишека,
А за појас седам самокреса,
Па појаши виловна дората,
Оде Алил пољем кроз Удбину. 45
Под Удбином поље прегазио,
Нагазио Кунару планину.
Кад је био на среди Кунаре,
Опази га мали Маријане,
Па му нехте ништа учинити, 50
Но га миром пусти кроз планину.
Прође Туре вроз Кунару,
Сиђе Туре у влашке Котаре,
До под дворе Ружице ђевојке.
Привуче се под пенџер од куле, 55
Скиде с руке бурму позлаћену
Куцну Алил на пенџер од куле.
Из одаје Ружа проговара:
„Ко то ноћас куца на пенџеру
„У пол’ ноћи, кад није вријеме, 60
„А да л’ знаде да ће погинути?"
Јави се јој Гојени Алиле:
„Ој Ружице, лијепа ђевојко!
„Ја сам главом Боичић Алија,
„Но устани, отвори капију." 65
Ал’ говори Ружица ђевојка:
„Хајд’ отале једна лажљивицо!
„Кад ти јеси Боичић Алија,
„Камо тебе за петнајест дана?
„Али си се, Туре оженило? 70
„Али си се с другом завољело?"
Алија јој ’вако одговара:
„Ој Ружице, Бога ми једнога!
„Ја се јунак оженио нисам,
„Нити сам се с другом завољео; 75
„Но ме био братац осјетио,
„Па не смедох од брата да дођем,
„Но устани, отвори капију.“
Подиже се Ружица ђевојка,
Па на двору отвори капију. 80
Уђе Туре с коњем у авлију,
И авлији коња одјашио,
Шире руке, у лице се љубе,
Узеше се за бијеле руке,
Изиђоше на танке чардаке, 85
Па седоше на меке душеке.
Љубише се и миловаше се.
Турчину се мало задремало,
Па ђевојци Алил говорио:
„Ој Ружице, лијепа ђевојко! 90
„Млого на ме санак навалио ,
„Ал’ је санак, ал’ је суђен данак;
„Ја ћу лећи на твоја криоца,
„Но Ружице! Бога ти једнога,
„Кад пијевци у крило ударе; 95
„Онда ћеш ме, Ружо, пробудити,
„Да за ноћи кроз Кунару прођем,
„А за ноћи у Удбину дођем."
То изрече, леже на душеке,
Наслони се на крило ђевојци, 100
Леже Туре санак боравити.
Ђе је срећа, ту је и несрећа;
Мало било, за дуго не било,
И Ружици мало се задрема,
Наслони се на раме Алилу, 105
Па поспаше к’о да се поклаше.
Кад се прену Боичић Алија,
Ал’ свануло и сунце грануло.
Писну Алил како љута гуја:
„О Ружице! лијепа ђевојко! 110
„О ђевојко! сам те Бог убио!
„Што ме прије пробудила ниси,
„Да за ноћи кроз Кунару прођем,
„Но ћу данас лудо погинути?"
Говори му Ружица ђевојка: 115
„Та не бој се, Боичић Алија!
„Крида би те за неђељу дана,
„У мојије тридесет одаја,
„А камо ли од јутра до мрака.“
То не слуша Боичић Алија, 120
Но се стрча низ бијелу кулу,
Па појаши виловна дората,
Окрете га у гору Кунару.
Кад је био на среди Кунаре
Осјети га мали Маријане, 125
Своме друштву оде говорити:
„Моја браћо, тридесет хајдука!
„Вино пијте ал’ не опијте се,
„А ја одох друму на планину,
„Да дочекам Боичић Алију, 130
„'Вуд га виле синоћ пронијеле,
„Па га нешто јутрос задоцниле.“
То изрече мали Маријане,
Па отиде друму на планину,
Кад изиђе друму на планину, 135
Седе хајдук друму на средину,
Седе чекат’ Гојена Алила
А не има ништа од оружја.
Мало било, за дуго не било,
Ал’ ето ти Боичић Алије 140
На дорату коњу виловноме,
Он доћера коња до хајдука,
Поред њега стаде попријеко:
Говори му мали Маријане:
„О Турчине, Боичић Алија! 145
„Куд су тебе виле проносиле,
„О Турчине, ноћас у јацију,
„Е овуда кроз моју Кунару,
„Па те нису ноћас повратиле,
„Но су тебе јутрос задоцниле? 150
„Одјаши де виловна дората,
„Те не мучи ни мене ни себе,
„Ни’ под собом виловна дората.“
Проговара Боичић Алија:
„Хајд’ нелудуј, мали Маријане! 155
„Док ј’ у мене три ћемера блага,
„У кесама три ризме вишека,
„За појасом седам самокреса,
„С доратом се раставити не ћу.“
Проговара мали Маријане: 160
„Хајд’ нелудуј, Боичић Алија!
„Јадно твоји три ћемера блага,
„Жадосно ти три ризме вишека,
„А црно ти седам самокреса,
„Код тог свега изгубићеш главу, 165
„Но одјаши виловна дората,
„Те не мучи ни мене ни себе,
„Ни под собом виловнога дората."
Виде Алил да ће погинути,
Па не хтеде коња одјашити, 170
Но потрже троструку каџију,
Па ошину виловна дората,
Плећи даде, бијегати стаде.
За њим трчи мали Маријане;
Добро трчи дорат под Алилом, 175
Дорат добро, Маријан још боље,
Па достиже коња и Алила,
Па обали и коња и њега.
Обоицу у траву обали.
Одпаса му три ћемера блага, 180
С њега спаса на себе припаса.
Свуче с њега ђузел-одијело,
С њега свуче, на себе обуче.
Повади му седам самокреса,
И из кесе три ризме вишека, 185
Дората му у гору пустио,
Њему веза руке наопако,
Оћера га мору на ширину,
Прикова га уз морску галију,
Да он вози по мору галије, 190
Од вијека једног до другога.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
