Гонџа Јово и гонџа ђевојка
Из Мостара
Сунце сјаше, киша ромињаше,
Јово гонџу ђевојку вођаше;
Кад су били преко поља равна,
Диже руке, па у Бога иште:
„Дај ми, Боже, вихар са планина, 5
„И сјевера чак од Сарајева,
„Југовине од Херцеговине,
„Да подигнем дувак са ђевојке,
„Да ја видим, шта ја двору водим?"
Бог му даде вихар са планина, 10
И сјевера чак од Сарајева,
Југовину од Херцеговине,
Подиже му дувак са ђевојке:
Сину лице као жарко сунце,
Испов грла сјајна мјесечина. 15
Мука била на коњу ђевојци,
Проговара са коња ђевојка:
„Гонџа Јово, чудна ти си свиња,
„Мајка ти се у црно завила,
„Није ми га ни мој род видио, 20
„Него мајка, која ме родила,
„И дадиља, која ме гојила
„Моја стрина Ристан-беговица,
„Која ми је косу одгојила."
Кад је Јово ријеч разумио, 25
До ђевојке коња догонио,
Удри Мару по свилену пасу,
Паде Мара у зелену траву.
Мисли Јово да се шали Мара,
Ал’ се Мара с душицом растаје. 30
Лијепо је Јово укопао:
Виш’ главе јој ружу усадио,
По крај руже винову лозицу,
По крај лозе воду навратио;
Ко је млађан нек се ружом кити, 35
Ко је гладан нека грожђа зобље.
Ко је жедан нека воде пије.
Прибиљежио: Јово Тута.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
