Вучистрах1/6
| ←Говор пети | Вучистрах Писац: Петар Канавелић Говор шести |
Говор седми→ |
УРОШ: Бане Миклеушу, кнеже Ладзаре, што чините?!
МИКЛЕУШ: Бане Урошу, твоје дошастје ови пут нејма сместит један бој који толико ми се храбренији чини, колико нејма за почетак омразу ни непријатељство неголи само испуњење од једне малахне пожуде.
УРОШ: Братуче[д] ти сам: то хоће ријети држан окрвавити ови мач у свачијој крви за обрану од твојијех дјела; али сам и драг јоште пријатељ кнезу Ладзару. Зато желим и узео бих смирити ваше смеће.
ЛАДЗАР: Свијетли бане? након веле времена, одкад се у овому находим краљеству, засјеко је данаска бан Миклеуш у главу обазнати моје битје; говорин му да сам кнез Ладзар, витез, и од ведријех бана да исходи моје племе. Није му доста! ја веће одкрити се не могу; он се зато срчи, зове ме на бој; ја за не учинити криво мачу који пашем, служим га. Ово су наше смеће!
УРОШ: He чух икада смјешније ствари ни потиштенијега узрока за бити се од овога.
МИКЛЕУШ: Потиштено је дјело држати у сцјени свој живот кад не може се живљети с испуњењем од својијех пожуда; a ти не знаш колико је мени потребно знати битје кнеза Ладзара и ко је он.
ЛАДЗАР: Ни ти знати не можеш колико је мени потребно засада тајати моје име; имам непријатеља који, кад би ме обазнали могли би погубити ме.
МИКЛЕУШ: Кнеже Ладзаре, подаваш ми јачи узрок од оштрије смеће; a то ја нећу умјети скровна држати твога имена и уједно наплатити моје жеље и твоје не увриједити?
УРОШ: Утажите се зашто уфам смирити оба покли ме је срећа довела да уставим бој који бијахоте завргли.
ЛАДЗАР: То би мени веома угодно било.
МИКЛЕУШ: И мени заисто, нека не сцијените да ја само у мачу држим моје разлоге.
УРОШ: Ти о бане желиш знати ко је кнез Ладзар?
МИКЛЕУШ: За знати само кому сам држан; зашто има начине племените којијем држи мене заробљена.
УРОШ: A ти, кнеже велиш да ти је велика потреба скровено и отајно држати твоје име?
ЛАДЗАР: Зашто највећу славу имам звати се именом од сужња и роба бана Миклеуша.
МИКЛЕУШ: Велик си човјек о бане Урошу, ако ти иде од руке смирити ове двије толико супротивне жеље.
УРОШ: A сада молим вас да ми и један и други дарује по један малахан дио од својијех пожуда.
ЛАДЗАР: Од мене чини што ти је драго.
МИКЛЕУШ: Иштом да знам ко је ови кнез Ладзар, дароваћу ти и бановство.
УРОШ: Да кад је тако, кнез Ладзар има се очитоват.
ЛАДЗАР: Урошу! пријатељу!
УРОШ: A бан Миклеуш зацијећ мене има се устрпјети за петнаес дана само за обазнати ко је кнез Ладзар, обећавајући ја и завежујући моју ријеч да прије овега времена има се знати од њега све што он зна од самога себе.
МИКЛЕУШ: Теби се, о бане Урошу, — ја видим, — мало хаје обазнати његово битје, a мени је потребно знати га; зато не буди ти мучно да трудно подносим то продиљење. Ну, зашто сам се завезао стати на твојој осуди, стојим, да ми се иштом не поманка што ми се обећало.
ЛАДЗАР: Моја ријеч и твоја благодарнос веће су ме завезали.
МИКЛЕУШ: Бане, остављам те с кнезом Ладзаром, нека почнеш одсада молити га да се одкрије, не за ино, него нека му се може у двору овому учинити она служба коју достоји. — Кнеже Ладзаре, прости мојој огњевитој пожуди и држи ме за пријатеља, ма непознана.
Референце
уреди
