Све је друго кад нам весна природу пробуди,
Падне образ умертвија, и престану студи.
Воспрјанувша Жива ходи, колевке надгледа,
Доји чада и развија, толи узрок вреда.
Сјемена се разгријана по утробам крећу, 5
Племе племе, и колено своје на дан мећу.
Земља и заматорјела чуди се случају,
Се невјеста неневјестна, од ње плода чају!
Тихи дуси наитијем сваколика снубе,
Творца слово свуд се чује: да се твари љубе. 10
Дид се крије, лук напрего, по новоме лишћу,
Вреба свашто, подстрекава к’ живљем од сад бићу.
Ложесна се тле отпиру, чадски свуд вре гласи,
Није числу п’јесак раван, нису главе власи.
С горе журче кроз долине, јер су прошли труди. 15
Потоци ко родилнице бризгајуће груди.
По дувбравам’ овдје-ондје зелен се промаља,
Које пређе уранило дрво дрву јавља.
Али је све предварила љубичица рана,
Пронирујућ по холмови испод наги грана. 20
Толика је то наглост, напрасита воља,
Воздух био или вода, гора, копна поља,
Гди си синоћ омркнуо, освануо ниси,
Кад се збуде до вечера: опет питаш, гди си?
Ту се не зна, или ако више посла има, 25
Било рано, кад сан покров земљи тајно снима,
Кад се прене и с постеље у одежди взрачној,
Слуге своје, часе, зове у погоди мрачној.
Кад устане, и к њој ступе служевнице Оре,
(Мудрац вели то: Заора, књижник име С’оре), 30
Ми с пастири и с’ сељани зору нашу знамо,
Утрењујућ’ говјејино Даницу чекамо.
Јер почему часи коње сунцу понапрежу,
И с ружица в’јенци Зори Оре убор свежу;
Кад се крене одјевена и преиспештрена, 35
Рујнопрстне руке простре, да јошт затворена
Неба врата жизнодавцу тле отверзе лица,
Прозива се и празнује весела Даница.
Ал’ кад отац дана на праг с колесницом сине,
И пробледе сви собори страхом са висине, 40
Како сунца предитече прве блесну луче,
Златна румен гора врхе љепотом обуче.
И к празденству јутра буде све од свуда спремно,
Пригваждајућ све к востоку очи своје стремно:
У прољетној Весна ризи, што је Цв’јета везла, 45
Ту предстаје на сретење вјетвом у знак жезла.
Сунце сване, огњеварне остави чертоге,
Но ниски су људски гласи, што је пјет’ за боге.
Високо је позориште весне стиху моме,
Прољетнога јутра, признај, Пиндаре, и твоме! 50
И да су се, кад Даница од двери одступи,
Велељепје с’ земним своје небо совокупи,
Проспе сунце по тли себи невечерне жаре,
Проспе и тља освјештена неисчетне шаре,
Све што дише, тамо лебди, Вида завјет хвали, 55
Љубве искром и радости травка травку пали,
Свега света к предпразденству пјевци скупа стекли,
Све да реку што умеду, нису ништа рекли.
Свим потомком остаје се о том струке плести,
Бољма могу осећати нег бесједу вести. 60
Да си само око, не би сит се нагледао,
Всује би ти и зенице сав свет своје дао.
То је јутром, али питаш, дању и у вече?
Гди си заспо, не вјеш, како дан прољетни тече?
Вече носи образ јутра, а почне од подне, 65
Рани часа пада конац у полудњу шодне;
Мило доба, самог јутра нанизане поре!
По свем пољу б’јелог дана виси своје дворе.
Шта нам уши, шта нам ноздри скупа осећају,
Шта све твари, ум се д’јели, толико в’јећају! 70
Што дубраве пупе носе, што пољане клија,
Колико се по холмови росни капља сија;
Птице колик’ перја носе, сунце бреца луча,
Шта се с брда суше стреми у пучину кључа:
Све ћеш пређе прочислити нежел’ мјеше чувства, 75
И природе не признати силе премогућства.
Но градска се о том мало дремна молва брине,
Дангубећи јутро у сну, док’ ју стук не срине .
Всује ласта об прозора, на димњаци, цврчи,
Всује вјешта с чим пастирка у град с’ зором трчи. 80
Ту се не зна какав празник села, лузи, свете,
Как’ у гају неистовиј гн’јездо славуј плете.
Зашто шева восклицава парећ’ по воздуху,
То је само ц’јелом вњатно сељанина внуху,
Град не чује у дубрави сјекире тежака, 85
Испод гора јасни пјесан’ једри дјевојака.
Како дуси, кад се прену из њедара цв’јећа,
И горницу негасима мира ос’ја св’јећа,
Проносе свуд’ и кадила, крјепке жића дразни,
Хлад и топло срастварају всец’јелој пријазни. 90
Што се туђиш, твоја кривда, б’једно чадо града!
Мачихаје што не мари да пасторак страда,
Ал’ природа, мила мати, дјецу своју љуби,
Што тљу скучним (вјеруј мени) радом орач глуби,
Ни сјејатељ, што пристаје браздом чтећи њиву, 95
Ни код стада бодерствујућ који пољски живу,
Неће овдје паче тебе бити уштедрени,
Дођи, пак ће тећи бољма твоји дни ведрени.
Мудровати, мислит, у нас н’је згоде ни мјеста,
Да је Мудра у ст’јенама вашим само честа? 100
Спомени се кад су бози земнородни жили,
Гајеви су и пештере, горе, храми били.;
Ту су правде иистине училишта стала,
И одзива јеком миру своје судбе звала.
Гди су кашње закондавци своју хитрост черпли, 105
Пособити (ил обтештат) чловеческој терпли?
И насушно ти предјели свети ужас дају,
Ко задњаја силног Вида мед нами остају.
Шта судревни пророчице, премудре Сивиле?
Са Врачара зле вјештице, велебитске виле. 110
Сврху свега Вид у огњу своју вољу каже,
Воскликните, пјевци друзи, он ју у стих слаже!
Свјетозарног днем облака ко не зна чудеса?
О огњеном столпу јошт су пунасва ушеса.
Купини је неспалимој и сад величије, 115
Што понесе од Хорива с трњем черничије.
Скажи, где су начертане дв’је скрижали св’јета?
Је да ли не на планини, мед молнијам св’јета?
Гди с’ је год ко преображјо, то је у свјет било,
Многосе је и с водама чудо земље свило. 120
Зердуштови праунуци прадједу свом вјерни,
По холмови ватру ложе, кад иду к вечерни.
Зато сунце свим’ искони престол Вида бјаше,
Свјетилница кротка ноћи сестра му се зваше.
Вјечни огањ, што храњаху дјевице у Риму, 125
Ине тајне увјечњаше, није то за зиму.
Ал’ језика пак огњени сошествије с’ више,
У томе је све речено, нит’ се може више.
Вошвалите сви језици источник језика,
У вами је подобије његовога лика. 130
Приносите том кадило, на дар, пламен свећа,
Обраћени сви к востоку, отуд наша срећа.
С востока је прамуж изгнан из свог вертограда,
Вида и Тље прво чадо, да одселе страда.
Преблага страст, над извором наши сласти сјена, 135
Мачем, кажу, огњевитим да је испуњена!
Шта суи сад по пустињам трепетни пламени?
Путник гада: чудни дуси, блага знаци мени.
О румене, примте завјет пјесан’ гласа мога.
Жречествујте, буди воља Ладе милимога, 140
Коло ваше око ватре мој је повод слову,
Што вас самци Врушке право бјелоноге зову.
И та гора иногда је с чудеси цвјетала,
Откуда би још Вилина Водица ту стала?
Да је негда Велебиту ина слава била, 145
Сербски негли богов совјет и чертога крила,
Сведочи нам свето име јошт Перун-Дубраве,
Гремјаштега, и с молнијом бога, богов’ главе.
Селски жилци видјели су и потомком кажу,
Колико се небо и тља житким огњем слажу: 150
Како облак пламенити чак са земље људе,
К небу носи, колеснице сјајне тамо блуде.
А кад чујеш за огњену љеству до небеса,
Признај да су сва и свагда од огња чудеса,
И св’јет и свјат једносуштно, нераздјелно име, 155
Ко у овце, из ког мл’јеко мора бити виме.
Не пришелствуј, села тебе љупко к себи зову,
Науку ћеш ветху чути, ал’ сујети нову.
Ако желиш образ узрјет’ созданија св’јета,
Остави град у прољећу, ништа ти не смета. 160
Сиђи к‘ р’јекам, прозри дебре, возљези на горе,
Посвуда ћеш усмотрити Тројице соборе.
Отчја сила од вјечности Сина свога рађа,
Из шта мудри Ум создаје, Син је твари грађа.
За вјечност ме ту непитај, мир времена нема, 165
Што се мења и претвара, крајев’ поре спрема.
Дух је жизан свуд разлита, движенија вина,
Који, видиш, да из оца, не иде из сина.
Сва три чине једно само, да што су разлучно?
Творца изван твари, жизни, мислити је мучно. 170
Ми велимо, да си човек душу и плот храни,
Једа с тиме не дајемо биће тројној страни?
Човек, то је сваком једно, иначе особа,
Душа има путе своје, а т’јелу тља гроба.
Не види се, не затаји, да је свашто двоје, 175
Сили двога подај име, пак ће бити троје
Земљу нашу како чине сву море и суша,
Тако и мир, све вештество и Бог тога душа.
Нису преци у природи чтети не вједали,
Кад су име малог мира човеку придали. 180
Прилив одлив неусипни што је сињем мору,
То ти нам јепород и смрт у живота двору.
Што су овдје питке р’јеке и бистри потоци,
Ступи ниже, пучине су свију вкусов’ соци;
А запитај, откуд горам’ ишодишта водна, 185
Отвјет: опет (је ли можно да су?) морам’ со дна.
Јест свуд њеко грјаденије у вселене вешчма,
Ко у пјесне сличне гласу и сплетеним речма.
Ина јавља више силе и живота моћи,
Ина може к вишем степ’ну совершенства доћи. 190
Руда, камен, сол и земља, вода, воздух, паре,
Све подлеже огња току, њим се разно варе.
Ум сложити (чиј невиди?), ум се за то хоће,
Узми т’јелу искру неба, нек’ га грије тко ће.
Огња нема без вештества, ни простора нема, 195
Гди је простор, ту вештество, а огањ не дрема.
Бог је огањ који всегда вездје суштествује,
Кога небо, кога земља, вселена чествује.
Имениче! С мачем к чреслам, одољ одржасмо,
Ми у њему сви живимо, движемо се, јесмо. 200
Није мисал та нескладна, да се чисте душе,
Чистилишта могу бити и угодне суше.
Али вјечним жаром муке крволочног бога,
Ко год учи и вјерује, не вјерује мога.
Сад нека ми каже, ко зна, откуд проишоди, 205
Да житељи Инда, Тивра, многи ини роди,
На ломачи мртвих стрве сажизаху смјерно,
Зашто и ми ужижемо свеће мртвим вјерно.
Всесожења, жртве, шта су избранога пука,
Шта л’ кољиво огњем наше од пшенична тука? 210
Све то од нас, с поља наши свој почетак вуче,
Поглуми се градољупче, на ти к свему кључе!
Ми питамо, што не знамо, матер нашу драгу,
И природа учи свашто, свачег држећ вагу.
Она ходи всегда рјесна и весела равно, 215
Али весном (то су стари увјеџбали давно),
Од радости гдишто више дјеци својеј каже,
Каже другда, што се боје да у ње и траже.
Ко кад јутром на потоку (срце ју ухитри),
Гди пастирка у зрцало струја гледа бистри, 220
Види да јој свјежи в’јенац, ружа, стоји л’јепо,
Пак још пита другу своју: стоји ли ми л’јепо?
Не сећа се да тим другој баш оно открива,
Што вјерила, да зна, не би, ни по што је жива.
Ево ти ме код дјевојке чисто изненада, 225
Пак у време кад над свачем, слово: љубов, влада.
Весна, јутро, с гаја поток, ливада, дјевојка,
Ту је чувство све од капе до росног обојка!
Љубов мора божествено наитије бити,
Она срце слатко грије, рада се излити. 230
У њојзи се осећају правог огња сл’једи,
Ево, љубов топла, хладна, ко зна аз и вједи.
Али што ју Бога чини баш рођеном кћери,
Јест, к мудрости у свачему што отпире двери.
Правда оним, који веле: Бог создаје твари, 235
Мати, отац, Бог посреди, то ништа не квари,
Искони бје слово, слово бјаше, веле, к Богу,
И Бог бјаше слово, зри сад округлу дорогу.
Слово сином називају, то љубов издаје,
Создавати и љубити, тако скупа траје. 240
Но, шта траје? Време, вјечност, то су наше речи,
Бог бив’ с тварма, јест и биће: ово је пут пречи.
Ко је кадр’ји, сад ми кажи, уживати весну,
Ко дан дрема, ил’ ко свету уме пјети пјесну?
Бог је у нам, трогајућим, гријемо се њиме, 245
Пјевци веле: ал’ ти ниси задовољан с тиме.
Велећ да су срећно моји наперени луци,
Што ја држим пјевајући милоту на руци.
