Велик шићар низ планину прође
0001 Подвикнула вила из планине,
0002 Подвикнула буљубаши Муји:
0003 „Ђе си, Мујо, нигђе те не било!
0004 Кад ваљаде, тебе не имаде,
0005 Кад не ваља, донесу те ђавли!
0006 Шићар велик низ планину прође,
0007 А проћера Комнен барјактаре;
0008 Он проћера тридесет волова,
0009 И проћера тридес’ девојака!”
0010 То не чује од Кладуше Мујо,
0011 Већ то слуша угојак Халиле,
0012 Трком трче, иза гласа виче
0013 Свога брата буљубашу Мују:
0014 „Ђе си, Мујо, на зло ударио?
0015 Зар не чујеш, де те вила виче:
0016 Велик шићар низ планину прође!
0017 Ако пијеш црвенику вино,
0018 На ране ти вино излазило!
0019 Ако љубиш на душеку љубу,
0020 Љубила је гуја шаровита!
0021 Ако пијеш бистрицу ракију,
0022 Нек ти њоме ране испирали!
0023 Шићар велик низ планину прође,
0024 А проћера Комнен барјактаре:
0025 Он проћера тридесет волова,
0026 И проћера тридес’ ђевојака.
0027 Хајд на ноге, мој рођени брате,
0028 Јер се јоштер оженио н’јесам,
0029 Да ми се је млађан оженити!”
0030 Њему вели буљубаша Мујо:
0031 „Окани се, мој брате Халиле,
0032 Окани се врага и Комнена!
0033 Јер какав је Комнен необичан:
0034 Трк на ноге, широк у плећима,
0035 Кроз обрве мазгал начинио,
0036 А мрки га поклопили брци,
0037 Ко да јање у зубима држи,
0038 Црно јање од по годинице;
0039 А бијеле искесио зубе,
0040 Сваки би се од њег уплашио.
0041 Једном сам се с њиме сусретнуо,
0042 Те сам с њиме мејдан под’јелио:
0043 Он је мени, брате, на мејдану
0044 На мејдану главу поклонио,
0045 Па сам Богу јемин учинио,
0046 Да му нигда на мегдана не ћу!”
0047 Кад се Халил виђе на невољи,
0048 Ето њега до даиџе свога,
0049 До даиџе Ковачине Рама,
0050 Све он дајки по истини каже:
0051 „Већ на ноге, мој даиџа драги!
0052 Да иђемо у тијесне кланце,
0053 Дочекамо Комнен барјактара,
0054 Да отмемо тридесет волова,
0055 Мој даиџа, тридес’ девојака,
0056 Да ми се је једном оженити!”
0057 Кад је Рамо ријеч разумио,
0058 Он говори угојак Халилу:
0059 „Мој сестрићу, угојак Халиле,
0060 Окани се Комнен барјактара;
0061 Да ти видиш Комнен барјактара,
0062 Врло би се, синко, уплашио.
0063 Окани се врага и Комнена!”
0064 Кад се Халил виђе на невољи,
0065 Ето њега кладушком диздару,
0066 Све диздару по истини каже.
0067 Тада диздар њему одговара:
0068 „О Халиле, пасије кољено!
0069 Окани се врага и Комнена,
0070 Јер ћеш лудо изгубити главу!”
0071 Оде Халил Талу Личанину,
0072 И све њему по истини каже,
0073 Све је њему јаде изјадао.
0074 А Тале му тихо проговара:
0075 »А чу ли ме, угојак Халиле,
0076 Окани се врага и Комнена!
0077 Да ти видиш Комнен барјактара
0078 Врло би се, брате, уплашио.
0079 Немој лудо изгубити главе!”
0080 Кад је Халил р’јечи разумио,
0081 Он прихвати бистра џефердара,
0082 Па загази гори уз планину.
0083 И ето га у тијесне кланце,
0084 Ђено често сиње кукавице,
0085 Кукавице сиње поткукују,
0086 А жалосне мајке сузе лију.
0087 Он засједе у тијесним кланцим’.
0088 У та доба Комнен барјактаре,
0089 Па он гони тридес’ ђевојака
0090 И уза ње тридесет волова,
0091 А сама му поиграва ћорда.
0092 А какав је Комнен барјактаре:
0093 Трк на ноге, широк у плећима,
0094 Кроз обрве мазгал учинио,
0095 А мрки га поклопили брци,
0096 Ко да јање у зубима држи.
0097 Ближе, ближе Комнен примицаше,
0098 Притискује своју св’јетлу ћорду
0099 Притискује и говори с њоме:
0100 „Ој, давори, моја бритка ћордо!
0101 Борме ћу те крви напојити
0102 Из широка Хрњичина врата!”
0103 А својом се пушком разговара:
0104 „Пушко моја, не остала пуста!
0105 Немој мене ватром преварити,
0106 За око те ни молити не ћу”
0107 Кад је стиго у тијесне кланце,
0108 Млади Халил на ноге скочио,
0109 Па истрчо насред друма пута.
0110 Ту Комнене очи расколачи:
0111 „Шта, Халиле, пасије копиле?
0112 Хоћемо ли срећу окушати?
0113 Или ћемо удрит сјечимице,
0114 Или ћемо, Халко, прсимице?”
0115 А Халил му тихо проговара:
0116 „Копилане, Комнен барјактаре,
0117 Хватајмо ше за прси јуначке!”
0118 Тад се они за прси хватише:
0119 Комнен Халком о тле ударио,
0120 Па га влачи по зеленој трави,
0121 Док је вршак од јеле скучио,
0122 Па он сави ту јелову грану,
0123 Па за грану привеза Халила:
0124 Грану пушћа и с њоме Халила!
0125 Оде Комнен, оћера волове.
0126 Док је мало унапријед био,
0127 Кад се поље маглом замаглило,
0128 А из магле јунак испануо
0129 На малину, коњу од мејдана,
0130 А то бјеше Осман барјактаре.
0131 Трком трче, иза гласа виче:
0132 „Стан’, копиле, Комнен барјактаре!
0133 Још да си ми лани побјегнуо,
0134 Данас би те Осман достигнуо.
0135 Лако ти је везат телетаре,
0136 Ама свежи овди говедаре!”
0137 Тад му Комнен тихо проговара:
0138 „Ајде брже, барјактар Османе,
0139 Ајде брже, ни бјежат ти не ћу.”
0140 Бирдем Осман доћера малина,
0141 Одма су се за прси фатили,
0142 Он Османом о тле ударио
0143 Привеза га за омару криву
0144 Па је Комнен напријед пошао.
0145 Тек је мало унапријед био,
0146 Када му се даде погледати:
0147 Свим се пољем магла замаглила.
0148 А из магле јунак испануо,
0149 Испануо Ковачина Рамо,
0150 На вранчићу од дуга мејдана.
0151 Трком трче, иза гласа виче:
0152 „Стан’, копиле, Комнен барјактаре,
0153 Лако ти је везат говедаре,
0154 Али ходи, свежи-дер воларе!”
0155 Бирдем дође Ковачина Рамо,
0156 Хватише се за прси јуначке:
0157 Комнен Рамом о тле ударио,
0158 Те му русу посјекао главу.
0159 Оде Комнен, оћера волове,
0160 С воловима лијепе ђевојке.
0161 Нешто мало унапријед био,
0162 А ево ти буљубаше Мује,
0163 Трком трче, иза гласа виче:
0164 „Стан’, копиле, Комнен барјактаре!
0165 Стопром ћемо срећу окушати.”
0166 Кад Комнене Мују потпазио,
0167 Сама њему поиграва ћорда,
0168 Он је десном притискује руком:
0169 „Стани, ћордо, не остала пуста!
0170 Ето отуд буљубаше Мује,
0171 Сад ћу тебе крви напојити
0172 Са широка Мујинога врата!”
0173 А својој је шари бесједио:
0174 „Пушко моја, не остала пуста!
0175 Немој мене ватром преварити,
0176 За око те ни молити не ћу.”
0177 Па причека буљубашу Мују.
0178 Док се Мујо близу примакнуо,
0179 Одма Комнен пушку прифатио.
0180 Док је пушку оку примакнуо,
0181 Два нишана на њој саставио,
0182 А од Мује трећи начинио,
0183 Па ти пушки живу ватру даје.
0184 Пуче шара, остала му пуста,
0185 А добро је погодила Мују:
0186 Међу очи, гђе обрве веже.
0187 Мујо паде, а Комнен допаде,
0188 Па потеже из сагрије ћорду,
0189 Па му русу осијече главу.
0190 Оде Комнен, оћера волове.
0191 Кад је мало унапријед био,
0192 Ал ево ти Тале Личанина
0193 На кулашу коњу од мејдана:
0194 Заметно се чавленом батином,
0195 И он трче, иза гласа виче:
0196 „Стан’, копиле, Комнен барјактаре,
0197 Да јуначку срећу окушамо!”
0198 Тад завика Комнен барјактаре:
0199 „Гони брже, ни бјежати не ћу!”
0200 У та доба Личанине Тале
0201 Па га куцну чавленом батином,
0202 Тад се Комнен на Талу окрену,
0203 „А, копиле, Личанине Тале,
0204 Шта ми плашиш бухе по леђима?”
0205 Те га десном дохватио руком,
0206 Укиде га са коња кулаша,
0207 Па му свеза руке наопако,
0208 Па му Комнен тихо проговара:
0209 „Копилане, Тале Личанине,
0210 Ајде тамо на вашу Удбину,
0211 Па се, болан, по Удбини фали,
0212 Како ти је у планини било
0213 Овђе, Тале, у тијесним кланцим’,
0214 Ђено често кука кукавица
0215 А жалосне остају матере!”
0216 Тада Комнен унапријед пошо,
0217 Он прошао здраво и весело,
0218 И провео тридесет волова
0219 И са њима тридес’ девојака.
