Аутобиографија/ТАМНИЦА
| ◄ ОД ТРЕЋЕ ДО ЗАКЉУЧНО ДВАНАЕСТЕ ЉУБАВИ | ТАМНИЦА | ВОЈСКА ► |
ТАМНИЦА
Mеђу првима у моме новоме друштву пришао ми је један вашарски кесарош, мигнуо оком на мене, као да би хтео рећи: „Познајемо се са аранђеловачког вашара!“ и пружио ми пријатељски руку.
— Добро дошао, новајлија!
— Боље те нашао, пријатељу!
— А ухватише браћа, а, ухватише?
— Ухватише!
— А ти други пут пази кад завлачиш руку у туђ џеп. Оно, и мене су ухватили, али ја сам хтео да одсечем кесу, а то је мало тежи посао.
— Ама нисам ја за то осуђен.
— Ниси? — изненади се кесарош. — Него? Можда за злонамерну паљевину?
— Не, брате!
— Или као малолетни саучесник у убиству?
— Није ни то!
— Него?
— Написао сам једну песму.
— Песму? — насмеја се кесарош. — Причај ти то, пријатељу, другоме коме.
— Одиста ти кажем.
— Чудо не кажеш, осуђен си што си ишао у цркву на службу божју.
— Ако хоћеш, веруј ми.
— О, мај, то сад први пут чујем. А је л' свако који напише песму треба да буде осуђен на робију?
— Требало би, али, знаш како је, многи се извуку. И обично се извуку они који напишу рђаву песму.
— А твоја је песма била добра?
— Све судије првостепеног суда и судије касације тврде да је добра.
— А колико су те осудили?
— Две године.
— Ајаој! А мене за крађу годину дана. Мора да је то неки гадан посао — писање песама.
— Разуме се да је гадан. Мучиш прво себе док је напишеш, па мучиш уредника да ти је штампа, па онда мучиш оне који је читају, па државног тужиоца да те оптужи и, најзад, судију да те осуди.
— А зар ниси имао олакшавне околности?
— Ама, зар се ти и у томе разумеш?
— Како да не разумем, зар је мени ово први пут! Знам цео кривични закон напамет. Ниси, дакле, имао олакшавне околности?
— Имао сам их.
— Које?
— Добро владање.
— То је, брате, отежавна околност. Код нас ако си доброг владања, то ти је сигурно да ћеш страдати, а ако си сумњивог владања, можеш још некако и да се извучеш. Заузме се за тебе и адвокат, и срески начелник, и председник среске партијске организације, па прођеш. Ето, мени је баш сумњиво владање помогло те сам осуђен само годину дана. А имао си ваљда и признање?
— Јест!
— Ето ти, знао сам! А и то ти је отежавна околност. Кад те ухвате на делу, признај. То разумем, То се мора признати, али ако ти признаш и кад те не ухвате на делу, онда је то отежавна околност. Јест, у пресуди пише да ти се то рачуна као олакшавна околност, али те, заједно с том околношћу, отерају на робију, па шта ти онда вреди.
— То јест!
— А кад изађеш одавде, хоћеш ли опет да пишеш песме?
— Нећу више!
— Па дабоме. Никакве хасне немаш, а лежиш бадава робију. Него ако хоћеш да ме послушаш кад се пустиш одавде, да отпочнемо заједно посао.
— Какав посао?
— Па да сечемо кесе по вашарима. Знаш, кад смо удвоје, онда лакше иде. Ти га завараш или му приђеш да припалиш цигарету, а ја му одсечем кесу. После делимо.
— Није то посао за мене.
— Него шта је?
— Ја сам свршио универзитет.
— Универзитет? Обеси ти то мачку о реп.. Овај универзитет овде, што га сад свршаваш, ако ти донесе штогод у животу, а онај што си га ти свршио обеси мачку о реп. Шта може оно да ти донесе?
— Могу да постанем велики чиновник.
— Па утолико пре извежбај се да сечеш кесе.
— Могу бити и министар.
— Можеш, ама и то ти не вреди ако се не научиш да сечеш кесе. Мислиш ти: тако се то пролази кроз живот са универзитетом и са песмама. 'Ајд' ти пиши песме а ја ћу да крадем, па ћемо се срести кроз једно двадесет година. Упамти, срешћемо се. Ја, ако не догурам да будем народни посланик оно догураћу сигурно да будем председник управног или надзорног одбора какве банке. Ти ћеш тада проћи крај мене излизаних панталона и излизане памети и скинућеш ми дубоко капу и изјавићеш ми своје поштовање и понудићеш ми да ми, за педесет динара, напишем честитку у стиховима за мој рођендан. Јавиће се, вероватно, дотле и једна или две књиге твојих песама, са твојим потписом, али ће се јавити дотле и стотине хиљада акција са мојим потписом. Твојим ће књигама сваки дан падати цена, а мојим ће акцијама расти; твоју ће књигу ценити двојица-тројица таквих као што си ти, а моје ће акције имати цену и на самој берзи; теби ће се смејати кад прођеш кроз чаршију, а о мени ће се с поштовањем говорити. Је ли тако?
Са запрепашћењем сам слушао кесароша, којега ћу одиста срести кроз двадесет година.
— Е па, кад ето признајеш да је тако, а ти ми реци сам: који је универзитет бољи за живот, да ли онај што си га ти свршио или овај што га ја сад свршавам? Размисли добро, размисли!
И размишљао сам, дуго сам размишљао о томе, јер, ако ништа друго, тамница је бар за размишљање необично погодна установа, а размишљање је једина и бесплатна и безопасна забава човекова. Само, треба умети размишљати, јер има их који ни то не умеју.
Моја данашња куварица, госпа Ленка, тврди, на пример, да не уме да размишља, онако исто као што не уме да прави кнедле од сира и питу са орасима.
— Па добро, госпа-Ленка, кад сте били млађи, јесте ли онда умели да размишљате?
— Нисам.
— Ви сте удовица, према томе сте били удати. Е па зар приликом удаје, кад сте се имали одлучити хоћете ли поћи за покојника, зар нисте онда размишљали?
— Нисам.
— Како то?
— Па ја и покојник смо се израније познавали и, кад сам ушла у седми месец нашега познанства ја сам се без размишљања удала.
— Лепо, то је одиста врло могуће на тај начин. Али, када сте се упознали са покојником и кад вам је то познанство имало да донесе онај седми месец познанства, зар ни онда нисте размишљали?
— Нисам.
— Како то?
— Па у таквим се приликама обично не размишља.
— Ви сте после годину дана брачног живота остали удовица; нашли сте се без заштите, без потпоре, а живот је тако тежак. Јесте ли бар онда размишљали?
— Нисам ни тада.
— Зашто?
— Па била сам млада и лепа.
— Сасвим, сасвим! Али, госпа-Лено, отад је прошло много времена; прошла је и младост и лепота и ви сте, по свој прилици, имали често прилике да размишљате?
— Имала сам; али нисам размишљала. Не умем, нисам се вежбала па не умем.
— Како то не умете?
— Па ето, тако! Прекодан сам у послу, па ми и није до тога да размишљам, већ остављам за увече. А увече легнем, пребацим покривач преко главе и кажем сама себи: е 'ајд' сад, Лено, мисли о тој и тој бризи. И почнем лепо, а тек мисли наједанпут пођу у раскорак, скрену и оду на деведесет и девету страну. Ето тако, не умем да размишљам, па то вам је.
А није то случај само са госпа-Леном. Мени се и један начелник министарства жалио да не уме да мисли, у што ме је необично лако убедио. Па ипак сам му, из учтивости, рекао:
— Али како, забога?
— Тако, господине, не умем. Понесем ја кући акта, какав важнији предмет о коме ми треба добро размислити пре но га реферишем министру. Кажем сам себи: е, о овоме ћу озбиљно промислити, и развијем акта на сто и наслоним главу на руке и почнем мислити. Али се ред мисли код мене овако отприлике развија: ово потраживање деоничарског друштва није ни у ком случају административни спор, према томе Онај млади инжењер опет је данас пролазио покрај моје куће, а моја жена чини ми се да је била на прозору; уосталом... Да ми је само знати што је слудовао Антоније Ђорђевић те назидао трећи спрат на кући, јер ако узме човек у рачун да... Мораћу да опоменем сутра господина Панића да не доводи више свог ловачког пса у канцеларију, јер где би нас то одвело ако сви чиновници почну доводити своје домаће животиње у канцеларију, што уосталом... Баш ми се пријео нешто пилећи паприкаш са ноклицама, мораћу ујутру да кажем Нати да ми спреми, а могла би... Па добро, зашто је Петковић предао кључеве трговачком суду кад му је посао ишао необично добро, или је то можда... — Па се наједанпут тргнем и сетим се да су преда мном акта и да сам ја о њима узео размишљати, те се приберем, вратим се себи и узмем поново размишљати: ово потраживање деоничког друштва није ни у ком случају административни спор, те према томе... Нико други није могао написати министру оно анонимно писмо о набавци дрва за огрев министарства него онај Арса писар из трећег одељења, а тај исти Арса... Баш штета што ми се разбила ова ћилибарска муштикла, а тако сам је волео... Како би било да сачекам оног инжењера на прозору па да му проспем бокал воде на главу... — Ето, тако то иде редовно. Просто не умем да мислим, па то ти је!
А како би спасоносан санаторијум за те који не умеју да мисле била тамница, иако је њу држава установила, бар у погледу политичких криваца, баш за оне који умеју да мисле. Одвојен потпуно од хуке живота и од догађаја, одвојен од вреве и комешања светског, као робинзонски усамљен чувар куле светиље, који посматра буре на пучини које не допиру до њега, човек се измеђ' четири тамничка зида повлачи у себе, збере све мисли те као рефлекторска жижа обасјавају предмет на који се простиру.
И како је то прекрасна панорама када се из усамљености посматра свет кроз такво једно стакло на догледу као што је апсански прозор!
Као набујала река тече живот широким стазама; тече и руши препоне, разрива обале, крха бране, плави долине и односи собом све, све што нађе, све што збере. Читав корзо људских врлина и људских слабости дефилује испред стаклета на овоме чудноватоме догледу. О, колико новина, колико занимљивости и колико истине која се голим оком не опажа!
Ја сам све те слике познавао док сам и сам био на тој стази, али одавде, увеличаване стаклетом, оне сасвим друкчије изгледају. Ено је невиност, на пример, са кратким сукњицама више колена, са ажур-чарапама кроз које се виде румени листови, у провидној хаљини која јој оцртава све чаробне угибе на телу и са деколтеом из којега вире набрекле дојке. Ено га поштење, обукло лудачку кошуљу, натакло на главу шарену капу са прапорцима и поскакује пеливански и хистерично се церека. Ено га и доброчинство, истурио му се сити трбух као у породиље, дигло главу увис осврћући се лево и десно у очекивању да му свет скида капу и клања му се. Ето је одмах затим и сујета, пре гола но обучена, те јој се кроз танку кожу истурај у кости и сагледа свако ребро; покварених зуба и усахлих дојака, нафракана и навучених образа, као оне женске што их ноћне патроле збирају са улице. Ено је и гордост, обесила три лисичја репа позади, задела неколико обојених гушчијих перушака у капу, узнела главу и стаје на жуљ свакоме трећем пролазнику. Ено је и злоба, укусно и лепо одевена, љубазна и предусретљива, са једним топлим осмехом на уснама и мачијим погледом. Ено је и матора уседелица правда, заменила лажнима поиспадале зубе, задигла сукњу те јој се види доњи прљави веш; метнула мутне наочаре на нос да би сакрила разроки поглед; подметнула читава повесма вуне у груди да би формирала усахнуле дојке из којих још и данас доји човечанство. И за њима још многи, још врло многи; родољубље, лицемерство, себичност, врлина, порок, лаж и истина, и сви други, сви који изблиза, када си међу њима, нити изгледају тако одевени, нити су таквога понашања какво се кроз ово стакло на догледу сагледа.
А овај доглед, тамнички прозор, има и ону другу познату особину истинскога догледа. Кад гледаш кроз мало стакло на велико, онда се предмет који гледаш увелича, и обратно: кад обрнеш доглед, и гледаш кроз велико стакло на мало, тада се предмет умањи. Тај је експерименат необично занимљив и даје се необично лепо извести баш кроз доглед који представља апсански прозор.
Видиш, на пример, кроз велико стакло увеличанога политичара, великог државника, чија свака реч бележи епоху у развитку државе, чији сваки корак представља корак историје, чијој се мудрости гомиле клањају и који масама замењују олимпијске богове који су живели мећу људима. А обрнеш ли ону другу страну догледа, те погледаш кроз велико стакло на мало, ти видиш умањеног државника; видиш себичњака чија је свака реч срачунато лицемерство, чији је сваки корак грабљиви потез, коме се клањају и кога обожавају плаћене гомиле и који је као старозаветски сараф ушао у храм господњи ради пазара.
Или: на велико стакло видиш увеличану племенитост гласовитога мецене и добротвора. Његова дарежљива рука блажи сваку беду и јад; његово племенито срце саучествује у свакој невољи. Он је већ многу сузу утро, многи бол олакшао, многу беду ублажио; њега невољници за живота сматрају свецем и његова је душа, по смрти, обезбедила себи место у рају. А обрни сад стакло на догледу, па ћеш видети окорелог зликовца, који је читав низ сиротиње оглобио, који је многе и многе куће до темеља разорио, који је ближњему залогај из уста отимао, а сад, ситним доброчинствима, проглашава кроз новине своју племенитост не би ли успавао савест и не би ли успавао власти које мимоилазе ове бездушнике скривене иза маске доброчинства.
Па онда, кроз оно велико стакло видиш увеличанога књижевника, или научника, за којега се вели да казује последњу реч, чије се име исписује увек у врху и са поштовањем изговара, којему се они који га опкољују стално диве — како ономе што је написао тако и ономе што ће написати, над којим виси венац славе и пред којим су пантеонска врата широм отворена. А кад окренеш ону другу страну, стакло које умањује, ти видиш један обичан професорски тип, какви се у великих народа броје на батаљоне; видиш човека који своје аковче знања целога живота претаче, видиш научника који као каква модискиња сваких шест месеци рекламира нову робу којом се снабдео за ту сезону, напомињући узгред да распродаје стару по сниженој цени, и видиш човека који на нашој наивности зида своју лажну величину.
И колико других и колико другачих слика кад посматрате свет кроз стакла која увеличавају и која смањују! А то и једно и друго стакло тамнички је прозор пре но ма како усавршени амерички доглед.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|