Аутобиографија/ВОЈСКА
ВОЈСКА
Човеку двапут у животу узимају меру дужине и ширине тела; једанпут кад ступа у војску и други пут кад умре. Што га мере кад умре, то разумем, то има и своје практичне примене, али зашто га мере кад треба да ступи у војску, то не разумем. Веле зато што се у војску не примају људи узаних груди, а ја ни код једне професије нисам срео толико узаних груди као у војсци.
То премеравање човека кад ступи у војску зове се: комисијски преглед. Такав комисијски преглед врши се такође два пута у животу, једанпут кад се осигурава живот код каквог осигуравајућег друштва и други пут кад се осигурава смрт, ступањем у војску. И као што вам окретни агент осигуравајућег друштва вели: „Осигурајте се на живот да би спокојно могли умрети!“ тако вам и одушевљени војник вели: „Умрите спокојно да би могли вечито живети!“
Разуме се, не мислим ја да уписати се у војску значи претплатити се на смрт. Зло би било кад би тако било. Напротив, то вам је као код лутрије; чешће је случај да не извучете згодитак но да га извучете, те према томе уписати се у војску пре би значило купити самртни лоз, од којих тек један мали проценат извлачи згодитак. Само што се за те згодитке може рећи да су у буквалном смислу речи згодици.
У томе смислу нам је врло мудра и примамљива објашњења давао и наш каплар Љуба који нас је свесрдно хтео да убеди о лепоти војничког позива: „У рату се никад не зна ко ће погинути, а ко неће. Често пута баш онај погине који мисли да неће погинути, а не погине онај који мисли да ће погинути. Дабоме да би за одржавање реда и дисциплине много боље било кад би се унапред знало ко ће погинути. Толико и толико њих треба да погину, каже мени командир, а ја лепо одредим: ти, ти, ти, ти и ти, и расходујем те, и ти лепо погинеш, па чиста ствар и уредни спискови, па човеку чисто мило да ради. Ал' не зна се, него како се деси, јер сваки метак не погађа. Твоја је дужност да погинеш; ако не погинеш, ти ниси крив!“
Стога можда мени и изгледа ова комисија која врши преглед регрута врло слична оној коМисији на кланици која одабира оно што је за клање, а одбацује оно што није. Јер, одиста, регрутна комисија има једну чудну логику: оно што није способно за живот она проглашава да није способно ни за смрт, а оно што је способно за живот она проглашава да је способно и за смрт.
Пошто вас комисија прегледа и огласи за способна, ошишају вас и обуку вам униформу, и од тога часа постајете једнообразан. Ви ступате у војску са два образа, али војне старешине налазе да у војсци није потребно имати тако много образа и зато вам, одмах у почетку службе, сведу образе на један.
Једнообразност у војсци састоји се у овоме: бити ошишан до главе, бити обучен у униформу и не мислити ништа. Нарочито не мислити, то је један од најбитнијих услова једнообразности.
— Војник није зато ту да мисли! — објашњавао нам је каплар. — Шта би онда радио г. мајор кад би сви ми мислили? Имаш да слушаш, ето ти, а не да мислиш!
Не зна човек уопште шта да ради на крају крајева у животу: да ли да мисли или да не мисли. У школи ти кажу: „Учи се, синко, да мислиш, јер тешко теби ако уђеш у живот а не знаш да мислиш!“ А кад свршиш школу, ти ступаш у војску, кажу ти: „Немој мислити, ниси дошао овде да мислиш!“ Ожениш ли се, жена ти каже: „Моје је да живим и гледам кућу, а твоје је да мислиш!“ А држава, опет, отера те на две године тамнице зато што си мислио.
Е па, ко сад ту да му погоди шта је боље: мислити или не мислити? Они који мисле тврде да је боље не мислити, а они који не мисле тврде да је боље мислити. „Док сам ја мислио и размишљао, дотле онај брат крцкао пару по пару, па ено га: он сад богат човек, а ја дувам у празне песнице“, — вели један који је промашио живот. „Кад год сам о чему дуго мислио, испало ми је наопако, а што год сам ћоравачки урадио, добро се свршило“, — вели искусан човек. Тако веле они који се кају што су мислили, а тако веле и они који нису мислили. „Да сам ја само мало мислила, не бих одиста пошла за тебе“. — вели млада жена своме постаријем мужу. „Нисам, брате, мислио, а да сам мислио, не би ми се десило то и то“, — жали се онај који не може да поврати оно што је изгубио.
Слушајући ове жалбе, човек се одиста мора питати: шта је боље, мислити или не мислити? Изгледа, ипак, да то иде по професијама; има професија код којих се мора безусловно мислити, а има их које не траже то баш као неопходан услов. Тако, на пример, у оне прве, који безусловно морају мислити, спадају шофери, кочничари, пилоти, машиновође и крмари на лађама; све остале професије, као: државници, професори, књижевници, чиновници виши и нижи, свештеници и официри, спадају у онај други ред.
Кад си обукао униформу и престао да мислиш, ти си онда војник, и стављају те у фронт, где те прво уче равнању. Томе равнању, на које се у војсци врло много полаже, циљ је да све људе ставе под конац и да их навикну да не истрчавају један испред другога. Војничке старешине троше врло много и снаге и времена на то корисно звање, тако да код војника равнање постане права навика, па ипак, кад изађе у живот, не уме да сачува ту лепу навику. Можда и зато што се у животу више цени истрчавање испред фронта.
Друго чему те уче у војсци, то је: да идеш у корак. Не смеш изостати нити смеш претећи, већ ићи истим кораком као и онај до тебе, као и онај испред тебе и као онај иза тебе. Не вреди ти ништа твоја универзитетска диплома, нити ти она даје права да начиниш какав крупнији корак, већ мораш да идеш упоредо, корак у корак, са човеком који се у војсци ошишао први пут у животу и који у војсци сазнаје како му је презиме. Сећам се да сам једном у Македонији видео коња и магарца упрегнуте у иста кола, те су морали ићи у корак. И колико је пута сиромах коњ покушавао да направи већи корак, да пође брже, али се сви ти покушаји разбијали о магарчеву упорност, који није хтео да миче брже, или који би чак и стао у место, а погдекад, у својој философској расејаности, пошао и на сасвим супротну страну од коња. Да је у војсци слободно мислити, о овој би се слици дало размишљати и могла би можда да послужи као згодно упоређење.
Чим сте научили да идете у корак, почну вас учити да трескате ногом о земљу. То је трескање ногом о земљу тако важна ствар да онај водник чији вод тако треска да пршти калдрма под цокулом добија нарочите похвале. Зашто је потребно да војник у маршу тако треска ногом, то ни данданас не знам, сем ако то не одговара ономе пропису у егзерцирним правилима по коме је „кретању циљ да се известан простор прође за извесно време са што мање умора“, или је можда то услуга коју војска чини општини и држави, набијајући у вароши калдрму, а ван ове — друмове.
То трескање ногом о земљу остало би за мене и даље нејасно, да ми ту скоро нису објаснили да су га, као врло важну Војничку потребу, измислили и потурали у егзерцирна правила лиферанти цокула за војску.
Кад си научио да се равнаш и да корачаш, онда те уче како ћеш да поздрављаш старешину. Не поздравити у друштву, то је неучтивост, али не поздравити у војсци, то је читав злочин. Стога се тој обуци посвећује нарочита пажња, и стога су војничка правила у том погледу врло исцрпна и врло јасна. Из тих правила ће војник најпре научити: кад сретне старешину кога треба да поздрави, он треба при поздраву да окрене главу на ону страну с које старешина пролази, а не на супротну, што се мора сматрати као врло разложан пропис. Затим, војник мора научити и тај важан пропис да је дужан поздравити старешину кад пролази крај њега, а не, рецимо, кад га је већ прошао. „У извесним приликама — примећују правила врло мудро — може војник поздравити старешину и раније него што је прописано, ако примети да га старешина погледа а има изгледа да га доцније неће погледати“. Одиста је то лепа и похвална појава: колико овакви прописи дају слободне иницијативе војнику.
Иначе, то вежбање за поздрављање не спада у тешка вежбања у војсци, па ипак су мене поједини прописи бунили. Јасно ми је било како треба да поздрави прост војник, али у егзецирним правилима има и пропис о добошарима и трубачима, како су они дужни поздравити старешину. Па и то би се дало разумети, али за музиканте правило прописује да су дужни одати поздрав „према својству њихових инструмената“. То нисам могао никако да разумем. Рецимо, онај што свира у пиколо, ако хоће да поздрави старешину „према својству свога инструмента“, дужан је, чим му се приближи официр, да звижди. Лепо, то разумем. Рецимо, и бубњар, ако хоће да поздрави старешину „према својству свога инструмента“, дужан је, чим му се приближи официр, да груне песницом у леђа првога који се пред њим нађе. Лепо, и то разумем, али како би „према својству својих инструмената“ имали поздравити своје старешине они што дувају у хеликоне, блехане басове? Такав би поздрав, ако би се извео „у својству њихових инструмената“, могао бити чак и неучтивост.
Кад си и ту важну обуку, поздрав, свршио, онда ти даду пушку, и од тога тренутка не припада пушка теби, већ ти припадаш пушци, тј. пушка је главна ствар, а ти му дођеш као неки прибор уз пушку. Ти можеш, на пример, бити и прљав, али пушка мора бити чиста; теби слободно може да се окрњи нос, уво, прст, али на пушци не сме бити покварен ни један шраф; ти можеш и да се изгубиш, можеш чак и да погинеш, ако ти то чини задовољство, једном речи: можеш не бити на броју, али пушка мора бити на броју. Кад се ти поквариш, добијеш, рецимо, врућицу, или уганеш ногу, или ти се вежу црева, или ти се одвоји бубрег од ртењаче, они те пошљу у амбуланту, тамо ти даду неколико грама кинина, зује ти по неколико дана уши, па се опет вратиш у фронт, а ако се пушка поквари, образује се комисија, прегледају је са свих страна, проучава се ствар, пише се реферат, пажљиво се пакује и шаље на оправку, па се здрава здравцата враћа у фронт. Тебе узму из куће у војску и не дају твојим родитељима никакав реверс, а после две године или те врате или не врате, па ником ништа. Док пушку морају да узму на реверс и у реверсу да назначе да су примили у исправном стању, па тако и да врате. Не врате ли је, настају истраге, реферати, комисија, одговорности и шта ти ја све знам.
Кад добијеш пушку, прво учиш да пуцаш из празне пушке, и кад би се остало при томе, човек би одиста изнео из војске једно врло корисно знање. Пуцање из празне пушке има своје врло широке примене у животу. Највише у политици, али тако исто често и у науци, литератури, а најчешће још у приватном, мислим нарочито у домаћем животу.
Али се у војсци не остаје само при пуцању из празне пушке, већ ти једног дана даду метак у шаке, а на извесном одстојању наместе неку наказу, човека од крпа, и ти се учиш да га гађаш. Тај човек од крпа врло храбро и хладнокрвно стоји испред пушчаних цеви, верујући наивно да ће човекољубље ипак утицати на већину војника да га промаше, што обично и бива.
Ја сам увек био мишљења, које ни данас нисам променио, да би тог човека од крпа требало обући у униформу среског начелника На тај начин постигло би се двоје, прво: велика већина наших војника из народа гађала би пажљиво и много прецизније, а друго: ти би војници изнели из војске једно врло корисно знање које им је тако често потребно у животу када се одмећу од власти. А то је ваљда и смисао егзерцирних правила, по којима: „Циљ је јединачке стрељачке обуке да се сваки поједини војник васпита и научи да уме и може самостално с разумевањем и чврстом вољом да врши све своје дужности у борби и онда кад није под надзором власти“.
Кад научи војник да се равна, да иде у корак, да треска ногом о калдрму, да поздравља, да пуца у човека и да ништа не мисли — онда је то пола војник. Друга је половина теорија.
— Војник је састављен из теорије и праксе! — казивао би нам каплар, који ту мудру реч није могао наћи нигде записану, али који је ипак то морао негде и некада чути.
Ја не знам како би се дао замислити човек, или — ако баш хоћете — и војник, састављен из теорије и праксе, али војници, вероватно, то овако замишљају: регрут, доведен од куће онакав какав је, није ништа више него само теорија, али тај исти регрут кад научи да се равна, да иде у корак и да треска ногом о калдрму, то је већ спојена теорија и пракса, и то је онда војник. Пушка у руци регрута који не зна да пуца, то је само теорија, али кад тај регрут већ научи да убија људе, то је онда пракса, и та пракса у заједници са теоријом чини целога војника.
Уосталом, теорија је нешто што је одиста и најпрактичније у војсци, јер смо од ње изнели најшира и најкориснија знања. Тако, на пример, на теорији смо од каплара научили шта је то отаџбина и шта је то четка, па онда смо научили шта је то држава и шта је то порција; па смо научили шта је победа а шта чешагија, и многа и многа друга корисна знања која је немогуће овде изређати. Између осталога, на теорији смо сазнали од каплара да је сваки Србин војник целога живота, све до смрти.
— Ти одслужиш рок и одеш кући, али опет си војник. Немој ти да мислиш да те војска избрише из свог списка. Јок, брате, него те кроз цео живот зивка кад год отаџбини затребаш!
Ја сам се тек много доцније уверио да је ова теорија капларова врло тачна и да се човек одиста целога свог живота не може да откачи од војске, већ да га једнако зивкају.
Једнога дана, неколико година пошто сам одслужио војску, добијем ја акт преко полиције, којим ми се саопштава да приликом изласка из војске нисам при предаји ствари предао чешагију, те се позивам да пристанем тој и тој јединици, магацин број 3, и да однесем чешагију. Ја превијем акт и напишем јасно и разговетно ћирилицом, да сам ја служио у пешадији, те према томе никакву чешагију нисам ни могао имати, а да сам је имао, ја бих је редовно предао. Мислио сам: довољно је то и тако написати па бити миран, али није тако било.
Прошло је додуше годину-две дана на миру, али се једног дана опет појави акт којим се од мене тражи чешагија. Одговорио сам као и пре неколико година, али ми то није ништа помогло: где год сам се макао, ишао је за мном акт којим ми се тражи чешагија. Мењао сам министарства, мењао струке, и свуда је дошао акт којим ми се тражи чешагија. Отишао сам са службом у иностранство, дошао је за мном и акт; отишао сам у бању на лечење, дошао је за мном и акт; покушао сам да се настаним у селу да живим, дошао је за мном и акт којим ми се тражи чешагија.
Кад сам већ увидео да ћу због те чешагије изгубити живце, да бих се ослободио напасти, узмем једног дана акт собом и потражим лично дотичну јединицу и њен магацин бр. 3, где ме врло љубазно прими један расходовани капетан. Објасним му ствар; кажем да сам служио у пешадији, те да — према томе — нисам ни имао потребе од чешагије, те то мора да је каква заблуда.
— Друга је ствар да тражите ћебе, то разумем, сваки војник прима ћебе, али чешагију! Шта ће, молим вас, једном пешаку чешагија?
— Сасвим, сасвим! — рече капетан убеђен и узе перо те записа моје објашњење и испрати ме умирујући ме: — Добро сте урадили што сте дошли лично да се објаснимо; то сте требали и раније учинити, па вас не би толико узнемиравали.
Отишао сам мирне душе и умирених живаца, али, што рекао онај каплар: „Немој ти да мислиш да те војска избрише из списка. Јок, брате, него те кроз цео живот зивка!“ тако и код мене, после годину дана појави се код једног кварта акт којим се сад у мене тражи чешагија и ћебе. И тај се акт наврзе на мене и поче ме гонити из канцеларије у канцеларију, из државе у државу, из године у годину. Почех понова да губим живце; почех се носити мишљу или да се испишем из поданства српског или да извршим самоубиство. Најзад, опет као пре, узех акт, одох у дотичну јединицу, магацин бр. 3, али не затекох више тамо оног расходованог, већ једног прекобројног капетана.
— Разуме се! — рече он кад му рекох све по реду — сва је погрешка у томе што је мој претходник погрешно записао ваше објашњење. И откуд код вас чешагија? Којешта — пешак и чешагија, а и ћебе, молим вас, морали сте вратити. Ћебе се не може појести, морали сте га вратити. Друга је то ствар, рецимо, порција. Војник одиста порцију чешће пута изгуби, или му украду.
— Да, порција, то је друга ствар! — одобравам му ја и одлазим, весео што сам најзад ствар објаснио те заувек отклонио напаст која ме је већ почела и у сну гонити.
Како сам се лепо и пријатно осећао неколико година, све док једнога дана не паде у једноме варошком кварту акт којим ме команда позива да вратим: чешагију, ћебе и порцију. И од то доба, а томе је већ неколико година, тај ме акт непрестано гони, гони, гони, гони до истраге, тако да будан стално шапћем а у сну стално сањам: чешагију, порцију и ћебе. Та су ми се три предмета тако прикачила, тако прилепила да, када би нешто, не дај боже, у нас било племства, ја бих слободно могао из њих комбиновати свој племићки грб. На развијеном пољу, које би представљало ћебе, укрштена чешагија и порција.
Али на тај сам се начин бар и уверио да је истинита реч капларева: да Србин мора целога живота бити војник или бар одржавати везе са војском. Да сам то знао, могао сам и остати у војсци, утолико пре што сам имао врло лепих изгледа за брзо напредовање. Ево, на пример, сад је већ четрдесет година како сам ја каплар у српској војсци, и, ако бих се у свакоме чину толико задржао, могао бих једнога дана, за сто двадесет година службе, дотерати и до наредника.
Уосталом, мој војнички положај има једну нарочиту драж. Најпре ту што сам доајен српских каплара, а затим ту што смо Наполеон и ја два најзнаменитија каплара у европским војскама. Наполеон је знаменит по томе што је своју капларску титулу заменио царском, а ја по томе што своју капларску титулу пуних четрдесет година нисам никојом другом заменио.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|