* * *


Љубовићи

Цар честити ситан ферман пише,
Па га посла пољу Невесињу,
А на руке Љубовић Алији,
У ферману тако бесјеђаше:
— О, Турчине, Љубовић Алија! 5
Ил' не чујеш, ил’ не хајеш за ме?
Ев' имаде девет годиница
Откад јесам под Бендером градом
И ја тучем бијела Бендера,
Не одбих му креча од камена, 10
Нит' ја знадох откуд су му врата,
А камоли узети Бендера.
Већ поведи свих девет синова,
Не остави Љубовић Омера,
Нека носи алај зелен барјак. — 15
Кад Алији таки ферман доће,
Ферман штије, грозне сузе лије.
Питаше га вијерница љуба:
— Господару, Љубовић Алија!
Окле теби књига достигнула 20
Те је тако она жалостива?
Да ли није књига од мејдана? —
Бесједи јој Љубовић Алија:
— Проđи ме се, вјерна моја љубо,
Ово није књига посланица, 25
Веће ферман од цара честита,
Зове мене царе на војницу
Под Бендера града бијелога,
Да ја водим свих девет синова
И пред њима дијете Омера, 30
Да ми носи зелена барјака. —
Вели њему вијерница љуба:
— Господару, Љубовић Алија!
Не води ми мог Омера сина,
Најмлаћега и најмилијега, 35
Мајка сама остати не може. —
Вели њојзи Љубовић Алија:
— Не смијем ти оставит’ Омера,
За њ ће мене царе погубити. —
Па се стаде Турчин опремати 40
И са њиме свих девет синова;
Најпрви је Љубовић Омере,
Те он носи зелена барјака.
И одоше сентом и свијетом,
А кад били кроза Сарајево, 45
Гледале их Сарајке ђевојке,
Гледале су, па су бесједиле:
— Мили Боже, чуда великога!
Л'јепа ти су браћа Љубовићи,
А најљевши Љубовић Омере, 50
Ал' залуду, фајде неимаде
Кад ће тамо Омер погинути. —
Па су цуре на ноге скочиле,
Па сиђоше у ситне сокаке,
Пресретоше Љубовић Омера; 55
Под Алијом коња ухватише,
Па се моле Сарајке ђевојке:
— О, Турчине, Љубовић Алија!
Поклони нам сина најмлађега,
Не води га под Бендера града; 60
Ишти блага, колико ти драго,
Док с' Алија отудије вратиш
Ти га води двору бијеломе. —
Вели њима Љубовић Алија:
— Прођте ме се, лијепе ђевојке, 65
Не смијем ви оставит' Омера
Да га трипут благом премјерите. —
И туде је Турчин пролазио,
Куд гођ иде до Бендера сиђе.
Туне бише за недјељу дана. 70
Кад изиђе недјељица дана,
Телал вика у цареву војску:
— Није л' мајка родила јунака,
Ја сестрица брата одгајила,
Мушкијем га опасала пасом, 75
А јуначким довикала гласом,
Да искочи граду на бедема,
Да он види од Бендера врата,
Честита ће њега оставити. —
Кад то зачу Љубовић Омере, 80
Па је једно јутро уранио
Истом свану и ограну сунце,
Па узима зелена барјака,
Заскочи се здесна налијево,
Он искочи граду на бедема 85
И изнесе барјак у десници;
Па он хода по бедему граду,
Те он тражи од Бендера врата.
Прва пушка пуче из Бендера,
Десну му је руку саломила, 90
Ма се Омер рани не подава,
Узе барјак у лијеву руку
И он хода по бедему граду,
Те он тражи од Бендера врата.
Друга пушка пуче из Бендера, 95
Те погоди Љубовић Омера,
Лијеву му саломила руку,
Ма се Омер рани не подава,
Узе барјак у бијеле зубе,
Па он хода граду по бедему, 100
Те он тражи од Бендера врата.
Докле јунак врата находио
Куд огрије од истока сунце,
Те удари граду у бедема:
Онђе јесу од Бендера врата 105
Јесу врата у земљу засута.
Трећа пуче пушка из Бендера,
Те погоди Љубовић Омера,
Мећу пуца, ће му срце куца;
Паде јунак граду низ бедема, 110
Дочека га осам Љубовића,
На јапунџе и на б’јеле руке,
Не даше му на земљу панути,
Спустише га на зелену траву,
Још им Омер бјеше у животу, 115
Па он браћи тако бесјећаше:
— Браћо моја, осам Љубовића!
Дош'о ј' вакат, ваља умријети,
Наш'о сам ви од Бендера врата:
Куд угрије од истока сунце 120
Те удари ждрака у бедема,
Онће јесу од Бендера врата,
Јесу врата у земљу засута. —
То изусти а душу испусти.
Ту Омера браћа сахранише, 125
А на Бендер јуриш учинише,
Те Бендера града својише.
Отоле се здраво повратише
И одоше двору бијеломе.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Напомене

  • 1866, II, стр. 646—648.
  • Послао: Љ. М. Поповић [Љубомир Ковачевић].
  • Народне песме, бр. XLIX.

Референце

Извор

  • Миодраг Матицки, Народне песме у Вили, Нови Сад : Матица српска ; Београд : Институт за књижевност и уметност, 1985., стр. 242-244.