Љубав к роду
Све што мене окружује,
Подражује срце моје,
И савјет ми ови даје:
Љуби, љуби Српство твоје.
Зора рујна кад заруди,
Кад је оспу зраци благи;
Дивна ми се жеља буди,
Да ја љубим свој род драги.
Уздигнем ли очи горе,
Видим небо плаве боје,
Но њем зв'језде к'о да зборе:
Уби, љуби, Српство твоје.
Тихи вјетрић, мирис цв'јећа
И птичији пој умилни,
Све ме благим гласом сјећа,
Да ја љубим свој род силни.
Звона света кад забрује,
Глас анђелски шапће тио,
И с неба ми навјешћује,
Да ја љубим свој род мио.
Муња небом кад засине
И гром пукне смртоносни,
Жеља ми се и тад вине,
Да ја љубим род поносни.
Ах! Ко не би љубио те,
Мили српски завичају!
Пун си славе и дивоте,
А подобан за ме рају.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.
|
Бар (Црна Гора), 1897. год., Мило Јововић, „Голуб“, број 11. и 12., у Сомбору, 1. јуна 1902., стр. 180.