* * *
Ђевојка и тантовиље[1]
Паун паде на дворе,
Пустн перје до земље.
Чуј, пребери, пауне!
Чуј, пребери тамне ноћи:
Ко не љуби црне очи: 5
На очи му сан не море;
Од јада га глава боли;
Од гдаве му гора вене. -
У тој гори ситно цв'еће,
Ситио цо’јеће тантовиље. 10
Ђевојке га беријаху.
И у ките китијаху.
Али цв'јеће говораше:
Бога вама ђевојчице!
Још цвијећа наберите, 15
И у коло понесите.
Сваком цв'јећа подијел'те:
Невистама не дијел'те!
Невисте ме ружно носе:
Обдан носе у кикама, 20
Обноћ тару с' момчинама.
Ђевојке ме л'јепо носе:
Обдан носе за капама,
Обноћ мећу на водицу:
Да им цвеће не вене, 25
Да им жао не буде.
|
|
Референце
- ↑ Ово јв некаково биље које цвјетава ма ја незнам хако изгледа. И у Босни тако реку.
Извор
Српске народне пјесме из Лике и Баније које је сакупио и за штампу приредио Никола Беговић, (ПРИЉУБИО СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ), Књига прва, у Загребу, Штампарија Ф. Фишера и др., 1885., стр.: 76-77.
