Ђавоља маштанија и Божја сила

Крене једно јутро царев син у лов. Гацајући преко снијега почне му точити крв из носа, па гледајући како је крв црљену по бијелу снијегу лијепо виђети помисли у себи: "Ох да ми је вјенчати ђевојку да је бијела као снијег, а румена као крв!" У тој мисли идући срете једну бабу и упита је има ли ђе такијех ђевојака, а она му одговори да има напријед у оној гори једна кућа без врата а само један прозор на кући кроз који се улази и излази, и у тој кући да има така ђевојка, "ма" рече му "синко мој! когод је тамо ходио да је проси, ниједан се није више вратио." – "Богме ако и не ћу" одговори царев син, "ја идем, него јели ово пут?" Пошто баба то чу, сажали јој се пак се маши у њедра и извади један бокунић круха, и даде га цареву сину говорећи: "На ово круха, али га чувај као зјеницу од очи." Он узме крух и крене даље и до мало срете опет другу бабу.

Она га упита куда ће, а он јој каже да иде просити ђевојку ту и ту, а баба га стаде одвраћати говорећи му исто што и она прва, а он јој рече: "Богме, баба, идем да бих се и не вратио." Онда му баба да један љешник говорећи му: "Држи при себи ови љешник, јере ће ти служити." Он узевши љешник пође даље, кад опет до мало нађе трећу бабу ђе сједи украј пута, и она га упита куд иде, а он јој каже да иде просити ђевојку ту и ту.

Кад баба зачу почне га плачући заклињати да се прође те ђевојке казујући му што и оне прве, али он ни ње не шће послушати. Ондар му баба да један орах говорећи му: "Узми ови орах, чувај га до потребе." Он се зачуди овијем даровима, пак упита ову трећу бабу што ће рећи да му је она најпрва дала мало круха, потоња љешник а она орах. Баба му рече: "Крух кад дођеш пред кућу баци онијем звјерадма да те не изједу, а кад ти до највеће муке буде, упитај најприђе љешника па ораха."

По том царев син крене даље док набаса у некаку густу гору и у гори угледа ону кућу. Кад дође пред кућу скочи нањ мноштво свакојаке звјеради, а он како му је рекла она баба, баци оно круха па свако од звјеради пошто примириса оно круха паде потрбушке и реп сави пода се. Сад – кућа врата нема а прозор високо – не може да се припне, док на један мах види ђе низ прозор некака жена спушта своје косе златне, те он притрчи и ухвати се за оне косе, те га извуче у кућу; кад ко је? Она иста ђевојка. Обесели се једно другоме, па му ђевојка рече: "Моли Бога ђе се моја матер није дома намјерила, него пошла да биље кроз гору бере да њим младиће замађијава и у звјерад претвара, као што је учинила свијема онијем који су ме просили и тебе умало не растргоше да ти Бог не поможе; него бјежимо!"

Онда они бјежи гором што боље могу. Бјежећи обазру се, кад ли њезина матер за њима трчи, они се препадоше, а баба већ да их стигне, али у муци паде на ум цареву сину они љешник, пак га извади и упита: "Ах за Бога! шта ћемо сад?" А љешник му одговори: "Отвори ме." Пошто га отвори, букнуше из њега жестоке ријеке, те мајци пут прекидоше. Али она таче штапом у воду, вода се раздвоји на двоје: те она за њима.

Пошто виђеше да ће их опет стићи, извади царев син они орах пак завика: "А ти казуј шта ћемо!" "Разбиј ме!" одговори му орах, и како га разби, сину из њега огањ да се за мало сва гора не запали. Али мајка ђевојчина пљуне у огањ, те се у они час удуне, па једнако за њима у поћеру.

Ондар царев син виђе да су ово ђавоља маштанија, прекрсти се пут истока и кликну јакога Бога у помоћ, док пуче муња из неба те сажеже ђевојачку мајку, и под њом се земља просједе, те јој кости сатопи, и тако царев син с ђевојком здраво дома одбјеже, ђевојку покрсти и вјенча је себи за жену. И Бог ми те веселио!

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 92–95.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.