ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ XXXIII

XXXIII Писац: Јован Јовановић Змај

Ђулићи увеоци

И опет ме к вама води
Моја стара, верна мисô, —
— Што миришеш, песмо моја,
Још те нисам ни написô.

Мирно куца срце моје,
Кô у храму свете збиље.
— Што миришеш, песмо моја,
Као тамјан босиље?

„Не мирише твоја песма,
— То је мирис рајска цвећа,
То ј’ близина двеју душа,
Којих-но се синак сећа.

Једно душа твојег оца,
— Сушта благост и доброта,—
Друго душа мајке твоје,
Хранитељке твог живота.

Оне стоје ту па гледе,
Како вијеш сплет малени
Из дубине душе своје
Њиној светој успомени.

И ако ти с’ кашто чини
Да се сузе твоје суше,
Ти се сети откуда је —
То ј’ топлота њине душе.

Осетиш ли часак, који
Радној тежњи поља тражи,
Ти се сети ко те крепи,
Ти се сети ко те снажи.

• Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 303-304 , Матица српска, Нови Сад.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.