Покли сам плача сит, мој боже једини,
што веће ови свијет вара ме и хини?
Покли се живот мој на сврси скончава,
што веће трудан бој свијет мени задава?
Покли сам скончан вас и покли умиру,
напасти сваки час што ми дух подиру?
Вај што ме свијет цвијели и плач ми задаје,
гди се дух мој дијели и с тијелом растаје?
Јур веће не чују крипости у мени,
а жељно тугују у муци пакљени;
минујем тијескан мост, да ступим на он крај
да тужба и жалост дава ми плачни вај.
Зач се су све силе напасти разлике
на мене скупиле и тужбе велике,
што дава тама[н] свит ки цвијели и гњијеви,
да није моћ одолит толикој противи.
Зашто сам нејаки и не имам те моћи,
поднијети труд таки без божје помоћи.
Тијем живот мој плаче, богу се молећи,
све стриле и маче у срцу носећи,
да својом области к мени се обрати,
пакљеној пропасти да силу прикрати,
душица да моја у рати не изгине,
на сврси од боја да у гоју почине.
Покли је створена, о славни боже мој,
весел'ја блажена да ужива и двор твој:
о боже, ти не дај, ако ми може бит,
да ови трудан вај буде ме придобит;
не бран' ми љубави, не штед' ми милости,
ти мој дух избави од сваке жалости.
Трудна ме погледај, немој ме забити,
тврди ми штитак дај, кијем се ћу штитити.
Штит ми дај од боја, ки бих рад имати,
у ком ћу без броја ударце примати.
Ну боже не просим ини штит, нека знаш,
при себи да носим, нер молим да ми даш,
у вјери у правој нека сам становит,
без сумње гдје дух мој море се слободит.
К томуј ми прикажи пријазан туј твоју,
бридак мач припаши на бедру на моју,
који ћу носити припасан у пољу,
да будем добити војнике на вољу.
Други мач не просим, нер сам криж блажени
у срцу да носим у вијеке при мени,
нека се њим браним, мој боже, ода свуд,
да мој дух сахраним ки прија толик труд;
у оружје зач сам тој веће ја становит,
да може сваки бој одрват и добит.
