Под увелим венцем мртва јесен лежи,
Кô принцеза сана из прастаре бајке,
А око ње тице оборених глава,
Ко дечица мала око мртве мајке.
И небо је тужно као сузно око,
Ил' кô нежна душа, што одзива нема,
А снег тихо вије кроз провидну таму
И јесени мртвој бели покров спрема.
Тишина је гробна. И тек каткад само
Протегне се јаук слабије ил' јаче.
То је јаук ветра... О, та знам му тугу,
Тако срце моје над прошлошћу плаче.
Извор
Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 26-27
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 117 година.