[Vozila se šarka mala barka][1]
Vozila se šarka mala barka,
puna barka svile i bumbaka
i u njozji devet divojaka,
do po dana lipo vrime bilo,
od po dana bura i fortuna, 5
utopi se šarka mala barka
i u njojzi devet divojaka,
sve divojke na kraj isplivale,
samo nije Anica divojka,
ona viče iz mora dumboka: 10
„Ako bi se koji junak naša,
da bi mene mladu izvadija
dala bi mu obljubiti lice!"
To dočuje mlad Pavle zlatare,
pa mi svuče svilene dolame, 15
pa i' baca na zelene trave,
a obuče tanke bumbažine,
pa se baca u morske dubine
i izvadi Anicu divojku.
„Sad daj, Ane, šta si obećala?" 20
„„Koga sam ti jada obećala?""
„Obecala dat ljubiti lice!"
„„A bora ti, mlad zlatare Pavle,
mi smo ovde kraj sinjega mora,
vidit će nas od mora mornari, 25
pa će mojoj poviditi majci,
kad dojdemo u goru zelenu,
ljubi, Pavle, koliko ti drago!""
Kad su došli u goru zelenu:
„Daj, Anice, ča si obećala!" 30
„„Koga sam ti jada obećala?""
„Obećala dat ljubiti lice!"
„„U gori su veliki čobani,
pa će mojoj poviditi majci,
hod' odimo mome bilu dvoru, 35
u njem ljubi koliko ti drago!""
Kad su došli Aničinu dvoru
rujnog ga je napojila vina,
i dala mu kruha za pojisti
komad kruha i glavicu luka. 40
„Ajde, Pavle, bile pasti ovce,
kada ne znaš ljubiti divojke!"
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
