Liposti vrh vila svih te bog nadili,
razbludo ma mila, zgovore moj mili.
Kad mi čes k tebi doć, ma mila, podili,
svitla se stvori noć nego dan pribili.
Tuj čijem ja budu uza te počivat,
drago je u bludu tve dike uživat;
najliše gdi kroz toj zagrliš me grlo,
ter rečeš: dragi moj, me dobro neumrlo,
uživaj radosti od slasti ljuvene,
čim naše mladosti na svitu cvit zene.
Onda mi svijet ovi svitlostju prosine,
kad naši celovi jezike promine.
Dvornu slas kušati kad mi ukras tvoj pusti,
slatko je griskati medene tve usti.
Čim budu kon tvoje česti ja pribivat
uzdišuć, milo je tve oči celivat,
er slasti sve na svit u dugo domore,
a celov dosadit nigdare ne more.
Slas vječna meni čut onda se učini,
razdvojna naša put kada se sjedini.
Čim pjesni naše mi budemo pripivat,
u skutu tvome mi drago je počivat.
Ležeć tva pribila sa mnome put naga
velmi mi jes mila, velmi mi jes draga.
U milo dobra čes kad združi nas dilo,
uživat slatko jes pribludno tve krilo.
Svaki je meden stvor, ki ures tvoj dili
ti s' tugam razgovor, ti s' pokoj moj mili;
steć stopom, znaj pravo, vidim se u raju,
ma mila zabavo, moj tihi Dunaju.
