Липости врх вила свих те бог надили,
разблудо ма мила, зговоре мој мили.
Кад ми чес к теби доћ, ма мила, подили,
свитла се створи ноћ него дан прибили.
Туј чијем ја буду уза те почиват,
драго је у блуду тве дике уживат;
најлише гди кроз тој загрлиш ме грло,
тер речеш: драги мој, ме добро неумрло,
уживај радости од сласти љувене,
чим наше младости на свиту цвит зене.
Онда ми свијет ови свитлостју просине,
кад наши целови језике промине.
Дворну слас кушати кад ми украс твој пусти,
слатко је грискати медене тве усти.
Чим буду кон твоје чести ја прибиват
уздишућ, мило је тве очи целиват,
ер сласти све на свит у дуго доморе,
а целов досадит нигдаре не море.
Слас вјечна мени чут онда се учини,
раздвојна наша пут када се сједини.
Чим пјесни наше ми будемо припиват,
у скуту твоме ми драго је почиват.
Лежећ тва прибила са мноме пут нага
велми ми јес мила, велми ми јес драга.
У мило добра чес кад здружи нас дило,
уживат слатко јес приблудно тве крило.
Сваки је меден створ, ки урес твој дили
ти с' тугам разговор, ти с' покој мој мили;
стећ стопом, знај право, видим се у рају,
ма мила забаво, мој тихи Дунају.
