[Redom resla dva bora zelena][1]
Redom resla dva bora zelena,
među njima tankovrha jela,
to ne bili dva bora zelena,
neg to bila dva brata rojena,
meju njima sele Mandalina. 5
Kud hodili dva mila brajena,
sobom seku za diku vodili,
za diku joj konja zakupili,
srebrnoga noža iskovali.
„Jetrvice, ljubo Mitrovljeva, 10
imaš zelja od omraženja,
da omrazim selu od brajena?"
Al joj reče ljuba Mitrovljeva:
„Bora tebi, jetrvice moja,
ja ti nimam zelja od mrazenja, 15
da ga imam ne bi' ti ga dala,
ni za jaspre nikakve prodala,
ja sam sele devet braće bila,
sobom su me za diku vodi1i."
Kad vidila, prokljeta joj majka, 20
zaklala mu konja najboljega
i zaklala sina jedinoga,
pa je zvala svoga gospodara:
„Da ti vidiš, mili gospodaru,
ča je tebi sele učinila; 25
ubila ti konja najboljega,
i zaklala sina jedinoga."
Bratac seki pojde u komore,
pa dozivlje dragu selu svoju:
„Mandalino, draga sele moja, 30
ča si sele meni učinila,
zaklala mi sina jedinoga,
ubila mi konja najboljega,
za dobrotu šta san ti mislija!"
A bratu je sele besidila: 35
„Bora tebi, moj mijeli brale,
ne bi sele učinila toga,
a za oba crna oka svoja,
ako meni ne viruješ, brale,
to me vodi u goru zelenu, 40
rasici me na četiri strane,
pa me višaj jeli meju grane,
'di se bude krvca prolivati,
tute će se crikva ugraditi,
'di mi bude glava počivati 45
bit ce oltar svete Mandaline,
'di mi budu noge počivati,
bit će vrata od crikve malene,
'di mi bude krvca prokapati
iznikli će cviće svake sorte, 50
a najviše ruže i vijole."
Vodi bratac dragu selu svoju
i ubije selu Mandalinu.
Rasice je na četiri strane
i obisi jeli meju grane, 55
'di je sele krvca prokapala,
tute se je crikva ugradila,
'di je sele glava počivala,
bija oltar svete Mandaline,
'di su seli noge počivale, 60
bila vrata od crikve malene,
a 'di joj je krvca prokapala,
izniklo je cviće svake sorte,·
a najviše ruže i vijole,
pa je malo vrime postajalo, 65
razboli se ljuba Mitrovljeva,
sa kosti joj meso otpadalo,
a kroz kosti muhe prolićale,
a na prsi šibin-trava rasla.
Ona zove svoga gospodara: 70
„Molim tebe, mili gospodare,
vodi mene u goru zelenu,
a u crikvu svete Mandaline,
neka pitam u zave proštenje,
to ti nije sele učinila, 75
nego ljuba, prikljeta ti bila!"
On je vodi u goru zelenu,
baš prid oltar svete Mandaline,
ona pita u zave proštenje,
rič izusti i dušicu pusti. 80
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
