[Редом ресла два бора зелена][1]
Редом ресла два бора зелена,
међу њима танковрха јела,
то не били два бора зелена,
нег то била два брата ројена,
меју њима селе Мандалина. 5
Куд ходили два мила брајена,
собом секу за дику водили,
за дику јој коња закупили,
сребрнога ножа исковали.
„Јетрвице, љубо Митровљева, 10
имаш зеља од омражења,
да омразим селу од брајена?"
Ал јој рече љуба Митровљева:
„Бора теби, јетрвице моја,
ја ти нимам зеља од мразења, 15
да га имам не би' ти га дала,
ни за јаспре никакве продала,
ја сам селе девет браће била,
собом су ме за дику води1и."
Кад видила, прокљета јој мајка, 20
заклала му коња најбољега
и заклала сина јединога,
па је звала свога господара:
„Да ти видиш, мили господару,
ча је теби селе учинила; 25
убила ти коња најбољега,
и заклала сина јединога."
Братац секи појде у коморе,
па дозивље драгу селу своју:
„Мандалино, драга селе моја, 30
ча си селе мени учинила,
заклала ми сина јединога,
убила ми коња најбољега,
за доброту шта сан ти мислија!"
А брату је селе бесидила: 35
„Бора теби, мој мијели брале,
не би селе учинила тога,
а за оба црна ока своја,
ако мени не вирујеш, брале,
то ме води у гору зелену, 40
расици ме на четири стране,
па ме вишај јели меју гране,
'ди се буде крвца проливати,
туте ће се цриква уградити,
'ди ми буде глава почивати 45
бит це олтар свете Мандалине,
'ди ми буду ноге почивати,
бит ће врата од црикве малене,
'ди ми буде крвца прокапати
изникли ће цвиће сваке сорте, 50
а највише руже и вијоле."
Води братац драгу селу своју
и убије селу Мандалину.
Расице је на четири стране
и обиси јели меју гране, 55
'ди је селе крвца прокапала,
туте се је цриква уградила,
'ди је селе глава почивала,
бија олтар свете Мандалине,
'ди су сели ноге почивале, 60
била врата од црикве малене,
а 'ди јој је крвца прокапала,
изникло је цвиће сваке сорте,·
а највише руже и вијоле,
па је мало вриме постајало, 65
разболи се љуба Митровљева,
са кости јој месо отпадало,
а кроз кости мухе пролићале,
а на прси шибин-трава расла.
Она зове свога господара: 70
„Молим тебе, мили господаре,
води мене у гору зелену,
а у црикву свете Мандалине,
нека питам у заве проштење,
то ти није селе учинила, 75
него љуба, прикљета ти била!"
Он је води у гору зелену,
баш прид олтар свете Мандалине,
она пита у заве проштење,
рич изусти и душицу пусти. 80
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
