Pridragi sinko moj, ki razlog ovo bi,
Da oči ovakoj zatvorim ja tebi,
Na mojoj što smrti od tebe prijat mnjah?
Evo mi umrije ti, a ja živ, jaoh!, ostah.
Sunce svoj okoliš jednokrat obiđe5
I mjesec još ne triš, ti k nami da priđe.
Malo ti postoja, hrlo t’ nas ostavi,
O diko sva moja i moja ljubavi!
Ter brži od strile odletje u mal caš
I tvoje sve mile razblude skri od nas.10
Već nećeš ćačka zvat da te u svoj kril primi,
Ni njegov grlit vrat rukami drazimi.
Prvo si veselje od srca moga bil;
Jaoh! sad si dreselje i vječni plač i cvil.
Koli se promini moja čes u kratko15
I gorko učini ufanje prislatko!
Ne bude sunce zać ni isteć vas moj vik
Što sa mnom neće nać i oći plač velik;
Jer s tobom radosti umriješe se sve meni,
I sa mnom svitlosti očiju mojijeh ni.20
