Придраги синко мој, ки разлог ово би,
Да очи овакој затворим ја теби,
На мојој што смрти од тебе пријат мњах?
Ево ми умрије ти, а ја жив, јаох!, остах.
Сунце свој околиш једнократ обиђе5
I мјесец још не триш, ти к нами да приђе.
Мало ти постоја, хрло т’ нас остави,
О дико сва моја и моја љубави!
Тер бржи од стриле одлетје у мал цаш
I твоје све миле разблуде скри од нас.10
Већ нећеш ћачка зват да те у свој крил прими,
Ни његов грлит врат руками дразими.
Прво си весеље од срца мога бил;
Јаох! сад си дресеље и вјечни плач и цвил.
Коли се промини моја чес у кратко15
I горко учини уфање прислатко!
Не буде сунце заћ ни истећ вас мој вик
Што са мном неће наћ и оћи плач велик;
Јер с тобом радости умријеше се све мени,
I са мном свитлости очију мојијех ни.20
