5
пажњом и предусретљивошћу и тај би роман вероватно одмах у Русији био признат као ствар првокласне литерарне вредности. Кад какав непознат и непризнат писац говори најпаметније ствари и кад је он уз то још и оригиналан, словенски критичари то махом проглашавају за обичне глупости, а кад Толстој говори глупости, које су понекад позајмљене од других, критичари то проглашавају за веома паметне, дубоке и оригиналне идеје. Не мислим да се тога ауторитаризма у литератури и Запад сасвим ослободио, али словенски свет стоји у том погледу веома ниско: њему ће требати још веома много времена да се уздигне на ону културну висину на којој се људи цене само по својој вредности.
Још је интересантније напоменути да су се критичари сасвим размимоишли у своме мишљењу о вредности Сањина: оно што једни у њему сматрају као веома добро други проглашавају за веома рђаво. Али одмах морамо приметити да то није случај само са Сањином: то је случај готово са свима књигама у области белетристике. То долази отуда што до данас у литерарној критици још није утврђено никакво поуздано, никакво објективно мерило литерарне вредности, тако да је ту остављено најшире, управо неограничено поље за чисто субјективна мишљења. Критичари о вредности једног литерарног дела суде по утиску, импресији што је они добијају читајући дотично дело и сваки је од њих у праву да своје чисто субјективно мишљење прогласи за истину. Шта више многи
