Biv bređa mnom mati, otide za mir svoj
u bogov prašati, što se će rodit njoj.
Febo joj hti riti: od tebe, ženo, znaj,
muška se roditi glava će na svit saj;
a Marte: žena će od tebe iziti,
na svitu koja će svim se moć viditi.
Juno pak moljena reče joj za tima:
polumuž polžena rodit se teb' ima.
I tako zgodi se. Kad se ja porodih,
u meni vidi se i žena i človik.
Opet još prositi ide ih mimo toj,
kom imam svršiti ja smrti život moj.
Marte krs, Juno mač, a Febo voden kraj
reče joj, kroz hud plač dat mi će smrtni vaj.
I toj se sve takoj napokon jur sgodi:
dognav me stupaj moj, gdi rasteć dub rodi,
tuj se uspeh ja tade, ki vodu sjenjaše,
mač mi van ispade iz pasa, gdi staše,
i na nj tuj pri stram ja padoh lazeći,
a noga na grani osta mi viseći,
doli pak glava mi k vodi se prikuči,
ka s čudnim mukami jadno me izmuči.
Sgodi se meni tač, da svrših ja moj vik
kroz vodu, krs i mač, biv žena i človik.
