Sjen danu protivna svud je mrak pustila
i djela sva divna od svita sakrila,
i crni oblaci k tomu se združiše,
da nam se još zraci od zvijezda sakriše,
ter mi se nijemo sad i slijepo sve čini,5
kada već neg nikad pod zemljom sunce ckni.
I tko sad počiva mene je dalek taj;
mene trud snebiva i boles i gork vaj.
Misli me zle more zdajuć mi žestok boj,
ni ću ja do zore sadružit moć pokoj,10
ni združit slatka sna. Bježi već o noći,
nakazi pritamna, lupeška pomoći!
Ti tužnim nesreće u zabit ne stavljaš,
neg tuge najveće i nemir ponavljaš.
Otiđi, ljenice, jer krtiš sve zaman:15
počinju već ptice pojući budit dan.
Zora se pripravlja da starca ostavi,
i ures postavlja na svoj kip gizdavi.
Svjetlosti, pospješi, ovu tmu oždeni,
neka se utješi grozni plač u meni,20
jer mi ćeš način dat vidjeti drugu vil
koja će izvidat pozorom vas moj cvil.
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.184-185, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
